Britka sablja

Marta Tasić je šesnaestogodišnjakinja koja se bavi mačevanjem. Članica je kluba Sinđelić, dve godine zaredom, šampionka Srbije u kadetskoj, juniorskoj i seniorskoj konkurenciji. Slušaocima O radija otkrila je čari ovog egzotičnog sporta i recept za postizanje velikih uspeha.

Kada si i kako odabrala mačevanje ?

Jeste malo neobično. Treniram ga već šest godina, od kako je formiran moj klub. Počela sam zbog brata koji je u međuvremenu odustao. Mama i ja smo išle na njegove treninge i tamo sam gledala mačevanje i onda sam počela da treniram.

Da li je moguće da je brat odustao kada je video da si mnogo bolja od njega?

Ja mislim da jeste, ali mu to nikada neću reći (smeh).

Kuriozitet je to da si vlasnik titule državnog prvaka i u juniorskoj i u seniorskoj konkurenciji. Kako si došla do toga i kakav je sada osećaj?

Osećaj je , naravno, predobar. Već dve godine osvajam titule u sve tri kategorije, kadetskoj, juniorskoj i seniorskoj. Do toga sam došla tako što svakodnevno treniram uz puno rada i odricanja. Volim taj sport i jako puno vremena ulažem u njega i onda su naravno stigli i rezultati.

Koliko traju treninzi i kako izgledaju?

Treninzi traju dva do tri sata. Uglavnom traju dva i po sata. Zagrevanje, pa razgibavanje, a onda je svaki trening drugačiji, sve zavisi od toga kako ga je trener zamislio. Uglavnom razgibavanje, vežbe snage ili kondicije, ponekad vežbe u parovima, nekada radimo poligone, teretanu, nekad posebne vežbe snage, a nekada obučemo kompletnu opremu, zakačimo se i mačujemo.

Pomenula si opremu, mi laici znamo da je oprema specifična i atraktivna. Da li možeš da nam kažeš od čega se sastoji oprema i da nam pojasniš razlike u oružju?

Mačevalačka oprema ima dosta delova. Oprema je neophodna kako bi nas zaštitila od povreda. Ipak se radi o borilačkom sportu. Nosimo bele pantalone, iste za sva tri oružja, jaknicu koja je bela, a onda, u mom oružju, sablji, ide električna jakna, preko te bele, koja služi da signalizira poen kada je dotaknete. Kroz nju prolaze kablovi i ona šalje signal aparatu koji zasvetli kada se postigne poen. Naravno, tu je maska, ona štiti glavu i imamo rukavice da zaštite ruke.

Ralika između oružja je velika. Ja treniram sablju, to je najbrže oružje. Sva tri oružja su potpuno različita po izgledu. Recimo mač je najteže oružje, različite su mete gde se gađa protivnik u sva tri oružja, razlikuju se i odela i naravno taktika i tehnika se razlikuju u sva tri oružja.

Postoje li poželjne predispozicije za mačevanje?

Nisam sigurna, ali mislim da ne postoje neke posebne predispozicije.

Da li to znači da svako ko ima dobru volju, ima šanse da postane dobar mačevalac?

Da. Svako može da trenira, da dođe da proba, da vidi da li mu se sviđa, uvek može da radi na tome i puno trenira i da postane dobar.

U toku su pripreme za Evropsko prvenstvo. Šta je dodatno, na svakodnevne napore, što radiš tokom aktuelnih priprema za prvenstvo Evrope ?

Tokom leta imamo pripreme sa reprezentacijom i imamo klupske pripreme. Krajem avgusta će biti intenzivne pripreme, da bilo tačno pred evropsko, ništa više od toga. To bi trebalo da bude dovoljno.

Čime se baviš osim mačevanja ?

Ničim drugim, samo škola i mačevanje, iskreno, ne ostaje vremena ni za šta drugo. Tokom godine sam fokusirana na školu i mačevanje.

Trend je da uspešni mladi sportisti svoj uspeh pokušavaju da iskoriste za dobijanje prestižnih stipendija. Imaš li takve planove ?

Nemam tačne planove, ali ću definitivno koristiti mačevanje u pokušaju da odem na studije u Ameriku. U Americi je to veoma cenjen sport, trenira ga mnogo više ljudi i Amerika je jedna od najjačih država u mačevanju. Pričali su mi ljudi koji imaju iskustva sa tim, da je ovaj sport vrlo dobar za stipendije, jer ga tamo jako cene, tako da ću definitivno preko mačevanja pokušati da dođem do stipendije i fakulteta u Americi.

A. Bujić