Nikola Ćirić: Horna i jutarnje sunce

Svet klasične muzike nikada nije stigao u centar pažnje javnosti i većeg dela publike. To se možda dogodi teka kada stigne vest da je neki muzičar iz naše zemlje postigao veliki internacionalni uspeh i svojim kvalitetom stao rame uz rame sa najboljim klasičarima današnjice. Hornista Nikola Ćirić, koji je rođen u Nišu, muzičku akademiju završio u Novom Sadu, a onda se otisnuo u svet, kroz orkestre i muziku zadržao je direktnu vezu sa Srbijom. Njegova horna navela je mnoge ljude širom sveta da nakon koncerta ustanu i od srca aplaudiraju, a to će moći da urade i Novosađani na ovogodišnjem NEO festvalu koji se i pored cele situacije, uz sve propisane mere zaštite i bezbednosti, održava ovih dana u Novom Sadu.

"Dobio sam poziv da učestvujem na NEO festivalu i drago mi je da sam uspeo da se uskladim sa obavezama. Zbog cele situacije sve je stalo, praktično, prva polovina godine nam je prošla, pa sam vrlo rado prihvatio poziv. Nastupaću 13. jula u Kulturnoj stanici 'Svilara', sviraćemo dva divna seksteta, jedan u čast Betovena i to mi je veoma drago, jer ova Betovenova godišnjica ipak nije u potpunosti upropaštena koronavisurom. Uz to, sviraćemo i jedan sekstet češkog kompozitora Franca Kromera, a članovi sastava su izuzetni muzičari i veliko mi je zadovoljstvo što ćemo svirati zajedno. Uvek se radujem izletima u kamernu muziku, s obzirom na to da sam orkestarski muzičar i kamerna muzika me jako raduje", ispričao nam je Nikola na početku razogovra u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kada bismo premotali priču na početak, kako si počeo da sviraš baš hornu?

To me uglavnom pitaju na početku intervjua, a odgovor je sasvim jednostavan. Potičem iz muzičke porodice, otac mi je svirao hornu, a ja, na početku, uopšte nisam želeo da se bavim muzikom. I time sam povezan sa Novim Sadom. Iako sam rodom Nišlija, geldao sam kao klinac koncert Đoleta Balaševića i bila mi je velika želja da i ja postanem umetnik kao on. Krenuo sam u muzičku školu, a hormu sam počeo da sviram jako kasno, tek sa 13 godina. Nakon toga je sve teklo prirodno, završio sam nižu muzičku za dve godine, upisao srednju sa svojim vršnjacima, a na akademiju sam došao u Novi Sad kod profesora Nenada Vasića. U tom periodu sam sazreo kao muzičar i dobio najvažnije prve korake, pa mi je i danas lako da se sam usavršavam.

Dok si u sistemu obrazovanja sve ide nekako redom. Šta se desi kada diplomiraš, zatvoriš vrata akademije i kreneš u svet?

To je dobro pitanje i veoma je teško na njega dati odgovor. Ni malo nije lako. Lično, uložio sam puno truda i rada, mnogo sam vežbao i trudio se da sazrim kao muzčar. Niko meni, ni bilo kome, ne može da garantuje da će nakon završene akademije dobiti posao, kao ni u jednom drugom zanimanju. U ovom našem poslu nije potrebno samo dobro svirati, već su potrebni i drugi kvaliteti, ali i doza sreće. Nju volim da nazovem Bogom i smatram da to mora da "kapne", da pokaže da sve to mogu da dostignem. Zahvalan sam na prilici da gradim ovakvu karijeru, imam 27 godina i zaista mogu da kažem da se svašta izdešavalo u mom životu za nekih petnaestak godina sviranja horne. Što se tiče mog instrumenta, mogu da kažem da sam ostvario sve svoje snove. Sada su oni vezani za jednostavnije, a opet, komplikovanije stvari, za porodicu. Što se karijere tiče, sve je počelo tako što sam 2012. godine dobio angažman da sviram u Operi SNP-a i tu sam svirao do prošle godine kao stalni honorarni saradnik. Januara 2015. godine sam najpre položio za treću hornu, a nakon toga i za solo hornu orkestra Beogradske filharmonije i to sam do dana danšnjeg. Zaista sa velikom čašću i ponosom sviram u tom orkestru jer smatram da je to izuzetno važno, nacionalno blago koje moramo da čuvamo, kako društvo tako i pojedinci.

U karijeri si imao priliku da sarađuješ sa najvećim imenima svetske klasične muzike. Kako je došlo do saradnje sa njima?

Sve je to splet okolnosti, poznanstvo koje vodi u poznanstvo, a koje vodi u audiciju ili poziv. Meni su se mnoga vrata otvorila kada sam upisao postdiplomske studije na salcburškom Mocarteumu, kod jednog od najvećih hornista svih vremena Radovana Vlatkovića. U međuvremenu smo postali dosta bliski, pa smo zajedno svirali neke koncerte za dve horne, između ostalog 2017. godine sa Beogradskom filharmonijom što smatram dosadašnjim vrhom svoje karijere. Uz to, sarađivao sam sa mnogim velikim imenima svetske klasične muzike poput Zubina Mehte, Kšištova Pendereckog, to su ljudi o kojima sam učio iz knjga istorije muzike, a onda sam došao u priliku da sa njima sviram i sarađujem. Dobijao sam pozive na razne festivale, kroz lične kontakte ili kroz filharmoniju. Kamerna muzika je izuzetno važan segment našeg postojanja i zato je NEO festival takođe jako važan, jer pruža priliku mladim muzičarima da sviraju i iskažu se kroz kamerne ansamble, da na taj način uče i peku zanat. Važno je da ono što znate sami da stvorite ukombinujete sa nekim drugim i to servirate kao finalni proizvod. Lista ljudi se tako širi, ali mislim da je znanje, koje su mi preneli svi ti ljudi, meni još važnije i da me je to, poput nekih kockica mozaika, izgradilo u ono što ja danas jesam.

Što bi izdvojio od svoje inostrane karijere?

Kada bih sada morao da nabrojim gde sam sve svirao, bilo bi na potrebno baš mnogo vremena (smeh). Od Latinske Amerike i solo koncerata sa nacionalnim orkestrom Paragvaja, preko koncerta u Buenos Airesu, koncerata po Kini, gde nekih godinu dana živim i radim, sve do ove situacije sam radio kao strani ekspert na konzervatorijumu u Pekingu. Radim kao filmski i studijski muzičar, snimam različitu muziku, ali od svih tih nastupa na tri kontineta, masterklasova koje sam držao po čitavom svetu i svega ostalog, lično mi je najvažniji taj nastup sa Beogradskom filharmonijom i Radovanom Vlatkovićem, kada smo svirali Rozetijev koncert za dve horne. Mislim da ću, kada budem okačio hornu o klin, sam sebi reći "bravo majstore" za taj nastup. Nadam se da će to biti tek za nekih 50 godina (smeh).

Koje su predispozicije potrebne da bi postao hornista?

Da bi neko uopšte išao u muzičku školu potrebno je da voli muziku. Da li će na kraju biti profesionalni muzičar, to se nikad ne zna. Ali da bi išao u muzičku školu i voleo hornu, mora da voli muziku i mislim da je to za naš sistem veoma važno da to prepoznamo, baš ovako jednostavno kako sam rekao. Jako je važno da u nižim muzičkim školama ne stvaramo mrzitelje klasične muzike, već prave ljubitelje, a da pre svega stvorimo publiku za naše koncerte. Tek kada neko poželi da upiše i srednju  muzičku, tek onda možemo da pomislimo o nekakvom "struganju" ili "vajanju" sa različitih strana. Nakon toga, za hornu je važan sluh. Godinama unazad se na malo pogrešan način ophodimo prema horni. Dešava se da na hornu primamo decu koja nisu ni za jedan drugi istrument, a posle se javljaju problemi da nema kvalitetnih hornista. Ima i viceva da je horna božanski instrument: "samo Bog zna šta će iz njega da izađe"! Kada se na početku sistema dešavaju takve stvari, onda je krajnji proizvod takav. Ukoliko shvatimo da je za hornu izuzetno važan i talenat za pevanje, da neko mora da ima dobar sluh, da mora da ima dobar osećaj koordinacije. To su principi na kojima sistem mora da funkcioniše, a za profesionalni život potrebne su i druge predispozicije i ozbiljan, ozbiljan trud i rad.

Koliko dnevno vežbaš?

Pogotovo u ovoj "korona - ne mrdaj, ne živi" situaciji imam problema da vežbam. Inače, izbegavam da vežbam u zgradi, pošto je horna ipak malo glasniji instrument, pa vežbam uglavnom u pozorištu, ili pre ili posle probe sa orkestrom. Mnogo je važna ta posvećenost. Kao student sam puno vežbao, trudio sam se da budem jedan od prvih na akademiji i da ozbiljno vreme posvetim svom instrumentu, po četiri ili pet sati dnevno. Sada, kako vreme prolazi i kako sam postao profesionalni muzičar, mnogo mi je manje vremena potrebno da budem u top formi. Ali opet, dva sata dnevno je neophodno da provedem sa svojim instrumentom. Volim da citiram i poznatog pijanistu Artura Rubinštajna koji je rekao da ne treba vežbati više od dva, tri sata dnevno. Treba ostaviti vreme da se pogleda i lepo drvo i lepa žena ili nebo i sve će ti to sutra biti nova inspiracija za muziku koju sviraš ili kreiraš.

Šta ti je omiljeno da odsviraš kada uzmeš instrument da vežbaš?

Najviše volim da vežbam dnevne rutine u sistemu koji sam ja sam napravio, a u vreme koronavisrua objavio sam i jedan elektronski priručnik o dnevnoj rutini sa hornom, koji se zove "Horn morning sunshine". Taj priručnik je otišao u više od 50 zemalja i jako sam srećan zbog toga. Ljudi su prepoznali važnost sistema i to je neka vrsta lične meditacije. Svako jutro uzmem hornu i nekih 30 minuta posvetim samo sebi i svom razvoju na instrumentu. Tek nakon toga dozvoljavam kompozitorima da ispunjavam njihove želje, dirigentima da reagujem na njihove upade ili čak i sebi da radim na programu za koncert. Pola sata, svakog dana, korsitim priliku da dijagnostikujem svoje sposobnosti tog dana i da poput nekog softvera ili kompjutera popravim ono što je juče pokvareno. Ako sam juče svirao težak koncert, vežbe ću danas početi lagano i da ispravim probleme koji su se možda javili. Ophodim se prema sebi kao prema profesionalnom sportisti. Smatram da je važan oporavak, mentalna priprema i na taj način radim i sa ljudima koji su na mojim masterklasevima.

Koja muzika ti svira kada ne radiš?

Bukvalno svašta (smeh). Nema muzike koju ne volim, osim ove novokomponovane šund muzike. I njoj sam dao šansu, ali ne mogu. Sve ostalo mogu. Tu je i naša divna, starogradska muzika, pa Sinatra, Čet Bejker, Šopenovi preludijumi, Betovenovi klavirski koncerti. Dosta slušam klasiku, ali kada bi me neko pitao, u poslednje vreme često mi je omiljena muzika tišina. Jako mi prija da uzmem knjigu i u tišini je čitam, odmorim mozak od nagomilane buke u orkestrima. Prva horna sedi pored pikolo flaute (smeh). Šalu na stranu, verujem da svaki stil muzike može da me oplemeni.

Kakva je situacija sa sopstvenim melodijama, da li si pokušao nešto da komponuješ?

Imam veliku sreću da je moj otac nekada svirao hornu, a danas je kompozitor i on ispunjava sve moje lične želje i zamisli. Kad mi nekad neka tema padne na pamet, potrudim se da mu to snimim ili glasom ili hornom, pošaljem mu, pa on to pohrani u svoju datoteku. Lično mislim da još uvek nisam sposoban za tako nešto, jer mislim da je za to potreban drugačije profilisan talenat za muziku, a mislim da ga ja nemam. Više volim da pišem, pa verujem da ću pre ostaviti neku pisanu reč nego pisanu notu.

U kom sastavu se najbolj osećaš, koga voliš od muzičara pored sebe?

Volim sve. Ali ako bih morao da izaberem jednu stvar, rekao bih da je to Malerova simfonija, da pored sebe imam još osam horni i da se onda odjedanput pojavimo kao teška artiljerija. Danas bismo rekli da je to drive, nešto što te vozi, iako ima zasita puno toga, poput recimo nastupa u kvintetu ili sekstetu dva instrumenta stvore treću boju pa se onda ne zna ko šta svira. Muzika je čarobna stvar i mislim da i od svakodnevnog raspoloženja čoveka zavisi šta će ti se svideti.

Na koji način bi želeo da trasiraš svoj put u narednom periodu?

Strašno je konfuzno vreme. Zatrpani smo raznim informacijama i mogli bi lako da izgubimo svest o tome šta će biti posle svega. U zavisnosti od toga u kakvom se svetu probudimo u postkoroni, tako ću da razmišljam i postupam. Moj ideal je da u nekom bližem vremenskom periodu stvorim porodicu i da nastavim da se pedantno, pažljivo i koncentrisano usavršavam na svom instrumentu još mnogo godina. A onda da na ozbiljnijem nivou to prenosim ljudima koji su zainteresovani za moj pristup instrumentu, koji je jednostavan i bez stresa.

Nikolino gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:

Jovan Vanja Marjanović

Fotografije: privatna arhiva sagovornika