Modernijim pristupom do nove publike u klasičnoj muzici

Nemanja Mihailović ili, kako ga novosadska publika i prijatelji možda bolje poznaju Kovinac, zanimljiva je ličnost na našj muzičkoj sceni. Kao klasičar, opredelio se za jedan redak instrument, fagot, i sa velikim uspehom svira u raznim sastavima, dok je svoje muzičko istraživanje upotpunio nastupima sa raznim džez bendovima među kojima su i Čičini Čvorci gde je glavni vokal. „Pre par dana imao sam koncert u Svilari zajedno sa svojim prijateljima iz Novosadskog kamernog ansambla. Zanimljivo je da ovaj ansambl ima preko deset članova koji nastupaju u različitim sastavima, različitim koncertima, ali pod istim imenom. Nemamo glavnog u orkestru nego svi sarađujemo, odlučujemo i učestvujemo u procesu rada. Ovom prilikom ideja je bila da se skupi šest duvača, sekstet od dva klarineta, dva fagota i dve horne. Svirali smo delo Ludviga Van Betovena iz opusa 71 i zanimljivo delo, jedno od mnogih, češkog kompozitora Franca Kramarža. Mislim da je to bio veoma zanimljiv koncert za novosadksu publiku jer su retki koncerti gde nastupaju samo duvači, a sve ovo je bilo u okviru nastavka NEO festivala, započetog pre dva meseca čiji je deo programa bio odložen usled koronavirusa“ ispričao nam je Nemanja na početku našeg razogovra.

Upotrebio si zanimljiv, ali ne tako često viđen način najvaljivanja programa?

Pre svake kompozicije pokušao sam publici pričom da približim dela i upoznam ih sa vremenom u kom su ta dela nastala. Zapravo ceo koncept moderacije nije bio zamišljen tako da publika samo upozna dela ili da čuje nešto o njima, već više da oseti vreme i prostor u kojima su ta dela nastala. Sve je to bilo sa ciljem da se publika bolje uvede u atmosferu muzike koju će čuti da bi mogla još bolje da se poveže sa njom.

Tvoje interesovanje nije samo klasična muzika, već nekoliko godina aktivan si i na džez sceni kroz bend Čičini Čvorci. Kako si pomirio ove dve vrste muzike?

Pre nekoliko godina sam krenuo da se zanimam za džez pevanje iz čega je proizašlo novo muzičko ekperimentisanje kroz različite muzičke žanrove. Ovaj bend, u kojem trenutno nastupam, obuhvata muzičare iz raznih sfera. Oni su, naravno, i džez muzičari ali su deo i popularne muzike, dok ja dolazim iz sveta klasične muzike. Svako daje i prenosi svoja iskustva. Iz takvih odnosa može da se nauči mnogo, osvoji veća sloboda, stvori bolja komunikacija i pristup publici. To je nešto što volim da implementiram u klasičnoj, ili kako kažu ozbiljnoj muzici. Nekada, muzičari u svom radu zadrže jedan konzervativniji pristup, i prema muzici i prema publici, generalno prema atmosferi jednog koncerta klasične muzike. Iako znaju kako je bilo tada, kada je ta muzika nastajala i koji su uslovi bili kada se izvodila, mislim da oni to često zaborave. To je ipak muzika 17., 18., 19. ili ranog 20. veka, način života je bio drugačiji, nije bilo toliko muzičkih žanrova, ali je bio veliki broj stilova, kao i različitih sastava i instrumenata, a muzika sa izvodila u dosta opuštenijim uslovima i lagodnijoj socijalnoj atmosferi nego što je to danas. Možda bismo mogli da vratimo deo tog  vremena, pogotovo danas u vreme ovog socijalnog distanciranja. Muzika se nekad češto izvodila napolju, pa bi bilo lepo kada bismo i danas mogli da čujemo neke akustične istrumente u nekim pasažima zgrada ili dvorištima.

Kako si odabrao fagot da bude tvoj instrument?

Pa zanimljivo je da sam kao mali prvo počeo da sviram klavir. Imali smo ga u kući i niko me posebno nije terao da ga sviram niti da vežbam. Izrazio sam želju da sviram neki duvački instrument, u jednom momentu sam se odlučio za klarinet, međutim, moj prvi, na žalost pokojni profesor Jovica Milošević, mi je pokazao fagot, odsvirao nešto i to je bilo to. Saopštio sam ocu da je moja odluka da u životu sviram fagot i izašao sam da igram fudbal sa drugarima. Fagot je bio jedini instrument koji do tada nisam uživo čuo niti video, a bila je to ljubav na prvi pogled.

Postoji priča da fagot, kao, izaziva neka neželjena dejstva na muzičara koji ga svira. Šta je tu tačno?

Da se poludi od tih frekvencija (smeh)? Ima neka priča da je to zbog otpora vazduha, malog otvora piska usnika, a velikog povrtaka vazduha gde se stvara veliki pritisak u glavi što pravi određeni problem. To možda može da se kaže ali bi važilo za svaki duvački instrument odnosno ukoliko se ne poznaje tehnika disanja. Realno, fizički napor za sviranje bilo kog instrumenta postoji i to je kao kada se trenira neki ozbiljan sport, pogotovo kada su u pitanju duvački instrumenti gde učestvuje celo telo. Ukoliko se tehnika disanja ne savlada dobro postoji mogućnost da se stvara neki pritisak koji svakako nije zdrav.

Klasika, džez ili nešto treće, gde se vidiš u narednom periodu?

Zanimljivo mi je to pitanje zato što često klasični muzičari vole da prave tu odrednicu. Kada se neko pored klasične muzike, čak i kroz školovanje, bavi još nekom vrstom, kolege znaju da ga etiketiraju kao džezera, rokera, narodnjaka... Često to zna da bude i sa nipodaštavanjem, ali ne znam zašto je to tako. Mislim da je u stvari jako dobro kada neko uđe i u drugu vrstu muzike. Ne volim da kažem za sebe da sam kompletno džez muzičar ili džez pevač. To prosto za sebe ne možete da kažete osim ako se nije desilo da imate mnogogodišnje iskustvo ili se za to niste obrazovali. Ja volim da kažem da sam fagotista koji se bavi i džez pevanjem i koji se potrudio da u određenoj meri nauči to što je za džez pevanje potrebno. Ipak, nikad nisam toliko daleko otišao da sam se samo time bavio i bend u kom trenutno radim ima drugačiji, čak kabaretski i improvizatorski pristup. Verujem da ću tu nastaviti ali ću se svakako zadržati i na fagotu. Gledaću, ipak, da u svaki naredni koncert u kamernom sastavu, publiku uvodim kroz neku vrstu naracije i na taj način im koncert učinim prijemčivijim. Očekuje nas manje publike na koncertima ukoliko ne budemo slušali ono što mladi žele, njihov način i ritam života. Moramo da se potrudimo da im muziku i nastup ponudimo na neki novi način. U svemu tome ne bih preterivao sa nekim tehnikama zabave, ne bih sve te elemente koristio do maksimuma. Međutim, svakako bih nešto iz te velike industrije izvukao i iskoristio, a da se to već i radi u celom svetu. Takođe, mislim da nije sve to vezno za novac i za sredstva. Inovacija, profesionalizacija i modenizacija u velikoj meri zavise od pristupa, od razmišljanja i od stvaranja novih ideja. Uz to, potrebna je i velika hrabrost da se sve to sprovede. Već sam navikao da budem kriv ukoliko se odmah i iz prve ne sprovede sve do kraja. Slično je bilo i sa džezom, trebalo je vremena da se sve to pokrene, a sada je već lakše. Ne treba se povinovati svemu, ali, kao umetnici, moramo da ostanemo revolucionarni.

foto: lična arhiva umetnika

Jovan Vanja Marjanović