Društvo / Intervju
Za solo pevanje potrebni su talenat i disciplina
Da naša zemlja i posebno Novi Sad imaju čime da se ponose kada su klasična muzika i solo pevanje u pitanju, govore uspesi naših umetnika u inostranstvu. Sopran Radoslava Vorgić Žuržovan skrenula je na sebe pažnju prvo domaće, a onda i publike širom sveta.
Foto: Nevena Đorđević
"Cela ova godna bila je izuzetno uspešna. Novu godinu sam počela pesmom, Novogodišnjim koncertom na Trgu, gde sam zajedno sa Neletom Karajlićem i njegovim bendom, ali i mojim kolegama iz hora "Sonja Marinković", kao i delom ansambla "Camerata Academica" nastupala za novogodišnju noć na velikoj bini ispred Gradske kuće. Nastavilo se takođe veoma uspešno, imala sam jednu premijeru u Beogradu, Monteverdijevo "Krunisanje Pompeje", zatim "Acis i Galatea" od Hendla. Tu su i razni koncerti, bavim se i barokom dosta, pa sam i u toj vrsti muzike imala prilika da nastupam", ispričala nam je Radoslava na početku gostovanja u emisiji "Dnevna soba" Oradija.
Kako je tekao tvoj muzički put ovde i kako si uspela da se probiješ na veoma konkuretno tržište Nemačke i Evrope?
Ovde sam završila opštu muzičku pedagogiju, na našoj Akademiji umetnosti, zatim solo pevanje, a nakon toga sam 2010. godine otišla na master studije u Majnc, na njihovu akademiju. U stvari, kada sam tamo otišla sve je počelo. Sledeće godine sam položila audiciju za mladi ansambl, to je vid operskog studija u državnoj operi u Majncu. Nakon mastera upisala sam i završila studije concert examen takođe u Majncu i od 2015. godine sam slobodan umetnik. Ređali su se nastupi po Nemačkoj i Švajcarskoj, ali moram da priznam da uopšte nije bilo lako.
Pretpostavljam da se na početku muzičke karijere, kao dete, opredeliš za neki od instrumenata. Kako se uopšte dođe do solo pevanja?
Tako je. I ja sam prvo počela da sviram klavir, od četvrte godine života, a već nakon dve godina imala sam jednu solo pevačku tačku koju sam morala da otpevam ispred cele muzičke škole Josip Slavenski. Nakon toga sam se dosta posvetila prvoj ljubavi, a to je horska muzika, dok sam u srednjoj školi već upisala solo pevanje. Ipak, moja odluka da se baš bavim solo pevanjem se desila tek nakon odlaska u inostranstvo, jer su mi se tu otvorila velika vrata.
Foto: Aaron Cawley
Šta bi trebalo da poseduje osoba koja želi da se bavi solo pevanjem, na sličan način kao ti?
Pored talenta i ogromnog rada, mora da postoji ljubav i emocija koja se prenosi na publiku. Mada, možda pre svega, uz obavezan talenat potrebna je i disciplina. Tu su fizičke vežbe, vežbe disanja koje moraju svaki dan da se urade. Ljudi često kažu, kako se gradi kuća tako se gradi i solo pevanje, a verovatno i svaka profesija.
Pretpostavljam da se, poput baleta ili profesionalnog sporta, ozbiljno pripremaš za nastupe. Kako to radiš, kakav je to proces?
Upravo, mislim da neko ko se bavi muzikom u suštini ima veze i sa sportom. Imamo slične vežbe koje se rade svakog dana, a što se specifičnih priprema za nastup tiče, to uglavnom zavisi od toga šta imam u narednom periodu. Ako je u pitanju opera, imamo šest nedelja proba sa rediteljem, ostalim pevačima, dirigentom, a nakon toga ide premijera. Konkretno za premijeru, moram rano da ustanem, uradim sve vežbe koje su mi potrebne, lagana hrana tokom dana i naravno, par sati pre nastupa ne jedem. Nikako kokice, koka kola ili alkohol (smeh). To je strogo zabranjeno, čak i nakon nastupa jer nas i sledeće veče čeka nešto drugo.
Opera Acis i Galatea, foto: Srđan Pabllo Doroški
Kada je u pitanju opera, u kojoj se i peva i glumi, koliko to može da stvara problema kada se izvodi zajedno?
Meni tu uopšte ne stvara problem, štaviše, to mi još i pomaže. Mnogo je lakše da uz pevanje, neku ariju i slično imate i pokret, tj. glumu. Pre prve uloge, koja je bila 2011. godine u Majncu, mislila sam da to možda i nije za mene. Međutim, kada sam tu prvu ulogu imala prilike i da otpevam, a bilo je punih osam izvođenja, tada sam shvatila da je to nešto što mnogo volim i da je to prosto posao i poziv za mene. Naravno, koncerti su jedno, opera je sasvim nešto drugo, ali mislim da je uz orkestar i glumu sve mnogo lakše.
Gde su najbolje opere na svetu i zašto su one baš najbolje?
Svi su sigurno čuli za Metropoliten, milansku Skalu i to je klasa za sebe. Lično sam najviše radila u Nemačkoj, tamo postoje tri različita nivoa opera. U tzv. A grupu spadaju velike kuće iz Berlina, Frankfurta, Hamburga, Minhena, uglavnom po svim velikim gradovima. Kuća u kojoj sam bila i imala prilike da radim spada pod kategoriju B plus, a postoje i C produkcije uglavnom u manjim gradovima. To naravno ne znači da će C produkcija biti loša, a A dobra, jer sve to zavisi od mnogo faktora. One se najviše razlikuju po orkestru, po njegovoj veličini. I naravno, tu je nezaobilazni budžet. Kod nas je, na primer, najveći problem budžet, a odmah posle toga i motivacija. Mi imamo samo tri opere, to su dve državne i jedna privatna i to je svakako razlika, jer u Nemačkoj postoji više od 50 operskih kuća. Imaju oni i dužu tradiciju od nas, a i drugačiji pristup prema svemu tome. Kod njih postoje takozvani prijatelji opere. To su mecene koje, pored države, doniraju svoj novac i time podržavaju kulturu.
Foto: Aaron Cawley
Opere su uglavnom na italijanskom, neke na nemačkom ili nekim drugim jezicima. Kako dođeš do suštine svog dela teksta i pripremiš se za ulogu?
Za svakog solo pevača najbitnije je da zna što više jezika,, ne samo da zna da pročita, nego i da govori. Engleski i nemački govorim tečno, italijanski takođe, a opere su uglavnom na ta dva jezika, nemačkom i italijanskom. Naravno, postoje i prevodi, odnosno, sajt koji bukvalno reč po reč prevodi ceo tekst opere na engleski jezik i to mi je velika pomoć prilikom pripreme. Najbitnije je razumeti svaku reč koju pevač peva i doći do suštine samog dela. O čemu delo govori, šta se tačno dešava, koja je emocija i ideja, kao i šta se desilo pre, a šta posle.
Prošle godine si na zatvaranju NEO festivala pevala pred više od 10.000 Novosađana na koncertu koji se zvao Korzo. Kakvi je bio osećaj?
Fantastičan. Bilo je pravo zadovoljstvo i čast da nastupam na tako velikoj manifestaciji, a to je ujedno bilo i obeležavanje Fonda Melanije Bugarinović, čiji sam ja inače bila stipendista. Moram da priznam da do tada nisam imala priliku da nastupam pred tolikim brojem ljudi i na otvorenom. To je potpuno izgledalo kao bilo gde u svetu, tako da je NEO festival zajedno sa Fondacijom EPK 2021 uspeo da postigne taj nivo. Slični događaji se organizuju po Evropi, a takav događaj imaju i Beč i London i još mnogi drugi veliki gradovi.
Nastavljaš saradnju sa NEO festivalom i ove godine?
Pripremamo jedan zanimljiv nastup ženskog sastava koji se zove Kaliomene, a dolazi iz Nemačke. Pre tri godine, Himena Gonzales, koja inače vodi ovaj ansambl, pokrenula je taj nesvakidašnji projekat. U pitanju su četiri žene koje pevaju gregorijanske korale, a uz to imamo i svetlosnu projekciju, odnoso, imamo devojku koja uživo crta dok mi pevamo. To je zaista nesvakidašnje i zbog toga smo to želeli ovaj nastup da izvedemo u okviru ovogodišnjeg NEO festivala.
Opera "Orfej"
Definitivno je taj koncert na otvorenom dokazao da klasična muzika uz solo pevanje ima mnogo potencijala. Na koji način misliš da bi to bilo dobro približiti široj populaciji?
Mislim da treba početi od malih nogu, sistemski i deci pružiti više klasične i kvalitetne muzike. Između ostalog, to može da se postigne i sa, na primer, dečijim operama. U tome mislim da leži način da se dođe do cilja, da to bude publika koja će kasnije dolaziti na koncerte klasične muzike.
Šta je ono što te u narednom periodu od projekata očekuje?
Prvo me očekuje nastup Kaliomene u Novom Sadu, zatim me očekuje jedna moderna opera koja je planirana za početak sledeće sezone u državnoj operi u Visbadenu. Biće tu i koncerata, Hendlov "Mesija", zatim "Pimpinone" od Telemana, više ću biti u baroknom polju muzike. Takođe, u Novom Sadu me očekuje jedan solistički koncert koji će se održati u junu mesecu.
Šta je na tvojoj privatnoj play listi, šta slušaš u slobono vreme?
Uglavnom ono što me očekuje u narednom periodu (smeh). To su uglavnom neke opere, arije ili pesme koje ću izvoditi, a kada ipak nije to, onda je neki džez. To me opušta. Mislim da je normalno da slušam to što pevam, jer to je moja svakodnevica, niti želim ,niti mogu da od toga pobegnem.
Gde bi volela da nastupiš u životu, šta bi bilo ispunjenje tvog sna?
Uh, imam baš dosta planova, a najviše bih volela da se neki projekti koje imam u bliskoj budućnosti i ostvare. Ne bih mnogo da pričam o njima, dok se ne realizuju. Živela sam sedam godina u Nemačkoj, vratila sam se ovde, ali sam i dalje slobodan umetnik i stalno putujem i radim tamo. Želela bih da dosta toga odande dovedem u Srbiju i da mladima, u svojoj profesiji ali i generalno svima, omogućim da nešto vide i čuju što nisu imali prilike.
Gostovanje Radoslave Vorgić Žuržovan u "Dnevnoj sobi" Oradija poslušajte ovde:
Jovan Marjanović