Mirko Topalski: Klasični rokenrol gejmer

Vreme izolacije i boravka među četiri zida koristili smo na različite načine. Neki su radili od kuće, neki su se bavili jogom ili kućnim sportovima, neki su usavršavali sviranje instrumenata, ali mnogi su sigurno igrali video igre. Novosađanin Mirko Toplaski poznat je u svetu po jednoj od najvećih kompanija u regionu za izradu kompjuterskih igara Eipix. Ono što mnogi, međutim, ne znaju, je njegova veoma uspešna i interesantna muzička karijera kojoj se, izgleda, vraća na velika vrata. 

"Meni je ovaj period počeo dosta egzotično jer sam se, u momentu kada je koronavirus počeo da napada, nalazio na Južnom polu, na Antarktiku. Pokušao sam, naravno, brže bolje da se vratim kući i bukvalno, jedva uspeo. U poslednjem trenutku, na dan proglašenja vanrednog stanja, stigao sam u zemlju. Proveo sam 28 dana u samoizolaciji, tu sam blago ludeo, ali sam preživeo. Nakon tog perioda sam se nekako navikao na takve uslove, pa nisam baš nešto ni želeo da idem mnogo napolje. Odlučio sam da ostanem kod kuće i uglavnom da radim, a vreme sam iskoristio da se malo usavršavam, najviše u smeru komponovanja muzike" ispričao nam je Mirko na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija. 

Siguran sam da te publika poznaje po tome što si pokrenuo jednu od najvećih kompanija u regionu za pravljenje kompjuterskih igrara. Kako si došao na tu ideju?

Ovo pitanje sam često dobijao i ranije, ali tu jednostavno nije bilo nekog mudrog i promišljenog pristupa. Nisam čitao knjige o tome, analizirao tržište, tražio gde postoji prostor za tako nešto, nego sam to uradio srcem i emocijama, što nije moj savet ljudima kako da postupaju kada pokreću svoj biznis. Ja sam prosto voleo igre još kao mali i pomislio sam da bi baš bilo strava da pravim ono što volim da igram i konzumiram. To je bila ideja i tako je sve počelo.

Ono što mene svakako zanima, a verujem i većinu mladih ljudi, je pitanje kako se uopšte zarađuje na besplatnim igrama i aplikacijama?

U suštini je to veoma jednostavno. U besplatnim video igrama postoje samo dva načina kako može da se zaradi. Jedan je takzovani in app purchases odnosno kupovina unutar igre, a drugi je kroz reklame. To su dva osnovna načina koji imaju svoje pod-podele. Ovaj prvi način podrazumeva da je igra potpuno besplatna i može zauvek da se igra besplatno, ali, kako je igra izuzetno teška, a neke stvari stvari traju jako, jako dugo, mnogi ljudi pomisle da bi mogli da potroše jedan dolar kako bi sebi skratili, recimo, dve nedelje igranja. To je jedan način, a drugi je klasično oglašavanje - mi oglašavamo druge ljude u našoj igri. To znači da, kada igrate igru, u nekom momentu vam ili iskoči oglas ili, ono što je dosta populano u poslednje veme, umesto da agresivno iskočimo sa reklamom pitamo igrača da li bi hteo da pogleda našu reklamu, a da za uzvrat dobije nešto što vredi neki dijamant ili neku vrstu monetizacije u igri. Isti taj dijamant bi ili morao da čekaš nedelju dana ili da ga platiš, na primer, jedan dolar. Korisnik uglavnom pomisli da, ukoliko pogleda reklamu od 20 sekundi, dobija jedan dolar pa to i uradi. Naravno, sve je ovo mnogo kompleksnije, ali u nekoj osnovi to su ta dva načina.

Postoje li neka igra koju je napravio tvoj tim, a da nisi uspeo da je pređeš?

Iskren da budem, ima ih dosta. Moja kompanija, zbog mnogo razloga, nije uspela da se kvalifikuje i kvalitetom izdvoji na tržištu, na šta nisam ponosan, ali to je prosto tako. Počeli smo da se bavimo kvantitetom, da pravimo puno proizvoda i u jednom momentu sam prestao uopšte da igram i prelazim naše igre, jer je postalo nemoguće, bilo ih jako puno. U ovom trenutku, kompanija je pod okriljem firme koja se zove "Playrix", koja je inače jedna od najvećih kompanija na svetu u tom segmentu koji smo pomenuli, a to su besplatne igre na mobilnim platformama. Sada smo se vratili na stari put, bavimo se samo kvalitetom i ponovo ću početi da ih igram. U suštini, ovakve igre se ne mogu preći, jer mi kontinualno izbacujemo nov sadržaj, ali može se postići nivo koji je blizu kraja igre.

Pretpostavljam da te mnogo ljudi poznaje iz sveta igara, a ne znaju da si bio član kultnog novosadskog benda Obojeni Program, sa kojim si snimio par albuma. Kako sada, sa ove vremenske distance, gledaš na taj period?

Da budem iskren, ne znam ni da li ja znam. Valjda je to priroda ljudskog života, da sve što je bilo pre 15 ili 20 godina deluje kao neki drugi život. Meni to zaista tako deluje, kao da je bila neka druga osoba. Naravno, kada čujem te pesme i albume, prođe me neka sentimentalna reakcija, sve mi to nedostaje. I ti ljudi i svirka i sve što ide uz tu muziku, rokenrol, iz ove perspektive sve deluje kao neki alternativni život. Dešavalo se da okačim na instagram snimak kako vežbam bubanj kod kuće, a onda me ljudi iz firme pitaju otkud to da ja sviram bubanj? (smeh). Pa da i ja se ponekad setim da znam da sviram. Šalim se, nije muzika nikad napustila ni moj um ni moje srce, ali kada vidim snimke, fotografije koncerata, putovanja i svega iz tog vremena, deluje kao da je to neka druga osoba.

Uz još neke projekte, okušao si se i u drugačijoj vrsti muzike. U pitanju je bila tvoja saradnja sa bendom Balkanika i kompozitorom Sanjom Ilićem. Kako patmiš nastupe i rad sa Balkanikom?

U to vreme sam dosta lutao, ali sam imao i sreću da Kebra i ekipa iz benda prepoznaju mene kao klinca koji, ruku na srce, nije adekvatno svirao da bi bio primljen u bend. Realno sam bio znatno lošiji nego što je njima trebalo, ali je Kebra nekako imao šesto čulo i prepoznao da ću biti lik koji će sedeti i vežbati deset sati na dan. Za kratko vreme sam došao na nivo ostalih bubnjara koji su svirali pre mene u Obojenom. To je bio bend, zajedno smo pisali pesme, zajdno samo smišljali nazive pesama, pa se tako na poslednjem albumu koji sam ja svirao našla pesma "Fabrike genoma". To sam ja lupio, pa je ostalo. Bila je sreća da sam odmah uleteo u tako poznat bend. Nakon toga sam lutao, svirao sam sa Lost Propelerosima, Tanjom Banjanin, sa Pikijem LeeMenom, sa raznim bendovima, a svoju profesionalnu karijeru završio sam sa Sanjom Ilićem i Balkanikom. To je više bio profi gig, to nije bend, to su Sanja i muzičari koji su plaćeni da rade svoj posao. To sam prihvatio da bih video kako izgleda rad u jednom velikom i ozbiljnom orkestru. Obojeni Program je bend sa malo članova, četiri ili pet, dok Balkanika ima 30 ljudi. Uz to, putovali smo intenzivno po svetu, world music je i danas jako popularna tema. Svirali smo na jako egzotičnim mestima i mogu da se pohvalim da sam svirao i u Aleksandrijskoj operi ili u Puli sa Hrvatskim simfonijskim orkestrom. Za jednog bubnjara to je neverovatan osećaj, s jedne strane je bio čovek koji udara timpane, s druge čovek na činelama i sve je to jako zanimljivo i lepo iskustvo.

Stigosmo i do današnjeg vremena. Koliko znam, posvetio si se komponovanju autorske, klasične muzike. Kako te je ona privukla?

To je zapravo moja životna ljubav. Oduvek sam voleo klasiku, iako sam imao problem sa tim nazivom. Kažemo da je to klasika, mada se svi groze tog termina, jer odmah asocira na klasicizam, a ovde uopšte ne pričamo o tom periodu. Zovemo je i seriozna muzika, a to mi isto glupo zvuči, jer mi smo kao ozbiljni, a svi ostali su neozbiljni. Umetnička muzika mi se isto ne dopada, jer to ne znači da ostali nisu umetnici... Ali, hajde, nazovimo tu muziku klasičnom. Zanimljivo je da sam to stvarno voleo, ali se postavljalo pitanje kakve veze imam sa klasičnom muzikom u kojoj maltene i nema bubnjeva, a i tamo gde ih ima to nisu klasičnu bubnjevi, već neke udaraljke ili baterije. U nekom mometnu moje muzičke karijere sam došao do Šopena i mislim da to ima veze sa nekom devojkom. Bila je oduševljena Šopenom, neke prelude su bile u pitanju, ako se dobro sećam, čini mi se da su to one čuvene, u izvođenju Pogorelića. E ako se to njoj dopada, a ona se meni dopada, hajde da ja vidim šta je to. Na prvo slušanje sam se u to zaljubio i oduvek sam hteo nešto slično da pišem, ali sam bio neuk, ništa o tome nisam znao, pa sam uglavnom lupetao neke note. Pokušavao sam, učio, tragao, a sada mi se odjednom pojavilo malo više slobodnog vremena u životu, s obzirom na to da se desila trasnformacija u firmi, pa sada kao direktor ne radim više 20 sati na dan. Odlučio sam da se "pod stare dane" edukujem, krenuo sam na časove, nisam upisao Akademiju jer nisam siguran da želim i mogu da se bavim formalnim obrazovanjem, ali neformalno sam počeo da idem na časove kod naših, novosadskh, velikih faca iz tog sveta, da učim i da pišem.

Iz pouzdanih izvora znam da tvoje kompozicije hvale profesori sa akademije i koncert majstori velikih orkestara. Kakav je plan za budućnost tih kompozicija, kada će publika sve to moći da čuje uživo?

To su sve zanimljiva pitanja. Ovo je prvi put da govorim o svojoj muzici, pa nisam previše razmišljao kako ljudima da pričam o tome. Bio je plan da pišem, da postavljam online, jer u današnje vreme retko ko pravi klasičan album. Nalazim se u vrlo specifičnoj situaciji jer su kompozitori uglavnom usmereni na nešto što se od njih traži, tako uglavnom funkcioniše stvaranje u klasičnoj muzici. U pitanju su ili neki konkursi ili neki poznati izvođač ili orkestar naruči kompoziciju. Ja sam u malo drugačijoj životnoj poziciji, pošto sam imao tu sreću da sam u poslu ostvaren i još uvek ne razmišljam šta bi i kako mogao sve to da izvedem i prikažem, nego sam više usredsređen na svoj edukativni put. I tu sam vrlo konzervativan, pratim ono što je prirodno. Krenuo sam sa barokom, u polifonom stilu, ali često skrenem sa tog puta, pošto sam radoznao pa mi padne na pamet da primenim nešto modernije. Trenutno još uvek nemam jasnu viziju gde i kako i šta sa tim uraditi, naravno, Ela Banković, pijanistkinja koja svira moja dela i ja ćemo se dogovoriti oko nastupa. Za sada imamo plan da nastupimo na novosadskom NEO festivalu i to će biti prvo javno izvođenje moje muzike ikada, a postoji i plan da se sve to prikaže i na internacionalnom nivou, kada za to dođe vreme, ali i da to ne izvodi uvek samo jedna osoba. To je i razlika između rokenrola i klasike, jer kada imaš bend, uvek je ideja da se muzika baš tako izvodi i da je izvodi sam bend. Kod klasike je ideja da i drugi ljudi širom sveta izvode tvoju muziku.

U današnjoj modernoj klasičnoj muzici često ima mnogo više tehnike nego melodije. Kako gledaš na moderne kompozitore u klasičnoj muzici?

Puno modernih kompozitora piše atonalno i to je nešto što je opšte prihvaćeno, a definitivno nije muzika koja se lako konzumira. Za to je potrebno dosta znanja, intelektulani i potpuno drugačiji pristup. Ljudi to često kritikuju, ali ja ne smem to da kritikujem, jer će se naljutiti moje kolege kompozitori (smeh). Šalim se, voleo bih da se oprobam u tako nečemu, ali će se to deseiti u nekom trenutku u budućnosti. Svakako je tonalna muzika mnogo pitkija, mnogo nežnija i pristupačnija za konzumirnje.

Koronavirus i vreme provedeno u izolaciji tebe su inspirisali da nastane nove delo. O čemu se radi?

U suštini, intenzivno pišem svaki dan, učim i čitam. Nastala je čitava serija nekih kompozicija, ali ono što sam ovih dana uspeo da završim je jedan preludijum za klavir. To je kratko delo, bez neke posebne forme koje sam nazavao "Corona Prelude 1, op5, MTN 12" i može se pogledati i preslušati na mom jutjub kanalu. Radi se o malo modernijem delu, nije u baroknom stilu, rekao bih da to pripada romantizmu, sa nekim primesama blagih džez akorda, možda bi neki ozbiljniji muzičari rekli banalnih, ali ja mislim da se lepo složilo. To je nešto što je nastalo u ovom periodu koje je, nadam se, iza nas, a videćemo koliko će trajati period povišene inspiracije.

Jovan Marjanović

Fotografije: privatna kolekcija