...
TRENUTNO21:00 - 00:00Music mix by Anja

Društvo / Intervju

Mlad čovek treba da prihvati sebe i bude svoj

05.11.2023.

Retko se mladim umetnicima pruža prilika da predstave svoje stvaralaštvo u obliku kojem žele i produkcijskim normama koje su neophodne. Ipak, akcija mreže kulturnih stanica sa fokusom na Omladinsku kulturnu stanicu, u saradnji sa Omladinskim savezom udruženja OPENS, kroz projekat "Dolazimo" pružila je mogućnost mladima da svoje zamisli i umetničko stvaralaštvo prikažu publici. Jovan Aleksić koji trenutno studira na Akademiji umetnosti u Novom Sadu jedan je od deset dobitnika nagrade na ovom konkursu, koji mu je omogućio da izvede je svoje konceptualno poetsko muzičko scensko delo pod nazivom "Terapija". 

.

"Sležu se utisci nakon premijernog izvođenja 'Terapije' i sada vidim kojim bi putem trebalo da idem. Sve ovo je prvenstveno nastalo kao muzičko delo u formi eseja i ja sam 'Terapiji' dao tu kovanicu upravo zbog njene kompleksnosti. Ipak, celo delo nije predugo po trajanju i može da se odsluša iz jednog sedenja, bez pauze. Primetio sam da ovakvo delo ranije nije rađeno, pa sam i samim opisom hteo da ga izdvojim i učinim atraktivnijim", ispričao nam je Jovan na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kako je došlo do toga da napraviš ovo delo?

Ideja je došla iz autobiografskih crta koje sam hteo da obradim kroz neka, možda čak i opšta pitanja. Upravo zbog publike, kako bi to mogli da slušaju ili u ovom slučaju i gledaju i kako bi što više mogli da saosete sa temama koje obrađujem. Želja je bila da sve to zajedno ne dobije epitet lapurlatističkog, odnosno, stvaranja umetnosti radi umetnosti. Sve je krenulo od muzike, a saznanjem da postoji konkurs za mlade umetnike 'Dolazimo' dobio sam ideju da ceo projekat proširim, da postavim sebi izazov i da na zanimljiv i multimedijalan način sve to predstavim publici. Od početka konkursa do same realizacije prošlo je nekoliko meseci, saznao sam da sam jedan od deset pobednika tog konkursa, a onda je na red došla pretprodukcija, izvođačke probe i na kraju sama realizacija koja je zaista prošla prema svim očekivanjima. Uvek, naravno, može bolje, ali mislim da sam predstavio i svoje stvaralaštvo i sebe baš onako kako je trebalo.

Prvi utisak je da je ceo projekat urađen uz veliku pomoć prijatelja i kolega sa akademije. Kako se stvarila ekipa oko tebe?

Kada govorimo o samoj izvedbi, performansu, od početka sam znao da sam to neću moći da izguram do kraja. Iako sam navikao da u prethodnom autorskom radu budem one man show, studirajući u Novom Sadu upoznao sam mnoge kreativne ljude čiji talenat tek treba da se otkrije, odlučio sam da spojim sve u jedno i da odaberem prave individue za ovako izazovan poduhvat. Sve ljude sam uključio kako bi sama srž ideje isplivala na povšinu, kako bi svi prisutni mogli da čuju i vide ono što sam zamislio.

JovanAleksic1

Ako govorimo o tekstualnom delu, on ima svoju putanju i određene faze kojom vodiš slušaoca ili gledaoca. Kako je sve to poređano?

Samo delo, ovaj muzički esej, sastoji se iz šest poglavlja. Poput stavova u simfoniji, ovo bi moglo da bude delo sastavljeno iz šest stavova. Sam tekst je poređan gradacijski i hteo sam da onj ima svoj tok, gde ću pokriti sve teme na jedan određeni način. U prvom poglavlju govorim o svom večitom cilju, u trenutku kada sam pisao, a to je, kako je ja nazivam "favela sreće", odnosno, pronalazak istinskog zadovoljstva. I to možda ne isključivo u miru, već možda u nekoj vrevi, a da li je to u meni ili među ljudima, na taj put sam hteo sebe da pustim i da saznam. Već u drugom poglavlju krećem da istražujem sebe i tu nailazim na mnoge nedoumice, dileme, tu dolazi možda i strah od samog sebe. Tu postavljam pitanje - ako ogolim sve pred sobom, šta će ostati od mene? Kada prihvatim činjenicu da sebe moram da prihvatim onakog kakav jesam, dolazi treće poglavlje u kojem pravim neku vrstu retrospektive. Vraćam se u sve one trenutke pre stvaranja, analiziram svoju prošlost, odakle sam i kako sam postao to što jesam. Tu su i delovi moje ličnosti koje sam hteo da stavim pod tepih, suočavam se sa njima i tu dolazi do velikog emotivnog naboja. Dolazim do toga da svoju prošlost i korene, koliko god nesavršeni oni bili, treba prihvatiti. Upuštajući se u nove poduhvate i novi život, ulazim u četvrto poglavlje koje se zove "Dom", gde shvatam da prostor, vreme, ljudi, iako doprinose da živimo što lepše, suštinski nisu od krucijalne važnosti u tome da se osećamo kao kod kuće. Dom smo mi sami. U petom delu opet se suočavam sa samimi sobom i pitam se kako da sebe pustim, kako da pustim krila slobode i odletim, brinući se da li ću ostvariti sve što sam želeo, pre labudove pesme gde sam inkorporirao i pesmu koju je moja majka napisala, gde ona mene savetuje da se usudim, čvrsto koračam i da pustim svoju slobodu da leprša. Nakon toga sledi poslednje poglavlje pod nazivom "Trijumf" gde zapravo shvatam da treba trijumfovati nad samim sobom, nad svime što je bilo i ponovo postati tabula raza. Ako je kraj poglavlja nije i kraj knjige, svestan sam da sam tek počeo da pišem svoju knjigu života. 

Danas mladi, na socijalne mreže, uglavnom postavljaju svoje najuspelije fotke i događaje koji su glamoruzni, očigledno skrivajući neke svoje mane ili mane svog života. Koliko ti sada osećaš da si svetu pokazao i ono o čemu drugi ćute?

Samo delo, ako čak izuzmemo performans, ono razbija sve stege konformizma kome mladi, na žalost, teže, a koje im i društvene mreže, ali korporacije koji ih vode, diktiraju i utiču na svet oko nas. Teme koje sam obradio upravo jesu one koje zahtevaju izlazak iz zone komfora, ka čemu opet mnogi teže. Zaista sam se trudio da razbijem stege i pokažem, ne samo iz svog ugla nego reprezentujući sve mlade ljude, među kojima ima puno onih koji žele da se prikažu u svojoj nesavršenosti, jer takvi zbilja i jesmo. Teme su usmerene čak i onim ljudima koji podležu tom komformizumu, a u dubini duše znaju i osećaju svu problematiku koju jedna mlada individua može da oseća. Siguran sam da, ako i ti mladi ljudi krenu da se otkrivaju svetu oko sebe, ne mora to da se dešava kroz umetnost i da svoje nesavršenosti prigrle što je jače moguće, mislim da će i kod njih krenuti da se razvija klica svesti koja će ih dovesti do toga da budu svoji, a ne tuđi.

Iako je čitav koncet Terapije krajnje ličan, u svoju muziku i svet si, kroz performans, pustio muzičare na bini, da kroz lagani džez i oni budu deo priče. Kako si uspeo da sve to ukombinuješ?

Da, zanimljivo je da žanr u suštini nije umetnički već sociološki pojam, pa je i sama karakteristika da li je to džez, neosoul, rok ili pop, šta god da iskoristimo, to je čovek dao da bi ga lakše sistematizovao i kategorizovao. Dok sam stvarao i sebi dozvoljavao da pravim razna umetnička kretanja, razmišljao sam i sa sociološke strane, na koji način da baratam postojećim muzičkim žanrovima i da zabiberim, da ljudima bude blisko. Mislim da svaki deo može da se okaratkeriše različitim muzičkim pravcima, pa je tako prvi stav gotovo kamerno delo, drugi deo bi mogao da bude neki naslednik savremena muzike i soula. Treći deo je džez forma i to prilično slobodna, gde sam eksperimentisao sa aranžmanom i dozvolio da bude dosta slobodan, ali i kako bi poezija došla do izražaja. Četvrto poglavlje vuče inspiraciju iz fank roka, dok je sledeći stav pisan za klavir i sintisajzer, uz vokoder. Šesti deo je muzička fuzija, ima odlike klasične rok poezije sa jakim refrenima koji su lako pamtljivi. Želeo sam da napravim nešto trijumfalno kako i poslednje poglavlje nosi naziv, ali i da dam sebi žanrovsku slobodu, dakle ne samo umetnički nego i sociološki, kako bi više ljudi moglo da se stopi sa muzikom koju nudim.

JovanAleksic4

Premijera je izvedena, publika je bila oduševljena. Kako sada, u narednom periodu, izvoditi ovo dosta zahtevno delo i približiti ga većem broju publike?

To je apsolutan izazov. Zbog toga sam i doneo odluku da sada ovaj performans izvedem ovde, a da se nakon toga sve to vrati u četiri zida i da se razmatra šta i kako dalje. Moj cilj i plan je da ovaj muzički esej sada uđe u studio i da se odradi studijska realizacija, u obliku muzičkog eseja, ali i u obliku albuma. Shvatam da, ukoliko želim da ovo delo dođe do veće publike, mora postojati komercijalna strana, odnosno etiketiranje dela. Iako prava umetnost ne treba da bude etiketirana, njena vrednost iskoračuje beskonačnost, svestan sam da zbog sistematizacije i racionalizacije mora postojati određena šema koja mora da se ispoštuje. To ću se potruditi da uradim, upravo zbog proširenja poruke. Što se tiče izvođenja dela uživo, potrudiću se da to postavim, ali je pitanje na kojim lokacijama bi se to moglo izvoditi, a to će opet uticati i na publiku koja će doći. Inicijalna ideja bi bila da to bude u teatru, jer je to tako i zamišljeno. Svestan sam da je to mač sa dve oštrice jer bih dobio na kvalitetu izvođenja, ali bih izgubio publiku kojoj teatar nije blizak. Možda bi mogli da dođu u obzir i festivali, gde bi mogao da dođe veći broj publike različitog senzibiliteta, dok klasičan koncert nije za ovo delo u ovakvoj formi. Ideja je da nke delove Terapije uz neka nova dela mogu da izvedem i u formi klasičnog koncerta.

U svoje delo inkorporirao si i pokret, kako si na tome radio?

Neke stvari dođu u zadnji tren, jer tako nalažu određeni uslovi prostora. Radeći na scenografiji, shvatio sam kakve prepreke postoje, a samim tim što sam radio i na produkciji, uz izvršnu producentkinju Emu Bogosavljević, video sam da neke stvari ne mogu da planiram mnogo ranije. Tu sam se oslonio na svoje sposobnosti kao scenskog umetnika već deset godina unazad, dok sam neke stvari ubacio i na samoj sceni. Planiranje samog pokreta, odnosno razmišljanje o tome kako pokret treba da bude desna ruka pri izvođenju ovog dela i da bude kvalitetna ekstenzija onog što želim da kažem, sve je krenulo od ideje da ovo treba da bude performans uopšte. Pokret treba da mi pomogne da još više skrenem pažnju na određene stvari i utičem na publiku kojoj možda muzika nije toliko bliska. Mislim da sam na izvođenju uspeo da povežem to sveto trojstvo koje je nekako urodilo plodom.

JovanAleksic3

Kuda dalje ide umetnost Jovana Aleksića?

Kada sam ovako dobro startovao i kad su reakcije super, sigurno neću prekidati, ali racionalno, jer znam da ukoliko preteram neće puno toga ići kako treba. Trenutno mi je prioritet studijska realizacija muzičkog eseja, s obzirom na to da sam i sam, nakon izvođenja, prepoznao šta sve ovo delo može da donese ukoliko se stavi pred širi auditorijum. Potom ćemo videti, razmišljam o vizualizaciji muzičkog eseja u vidu filma ili spotova koji bi to pratili, a uz sve to biće nekih saradnji sa ozbiljnijim ljudima iz muzičke umetnosti, ali to zasad osavljam za neke druge projekte i neko drugo vreme.

Jovanovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

 

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija

Tagovi

Možda te još zanima:

.

Ljudske gene možemo kontrolisati strujom?

Prema novom istraživanju koje su sproveli naučnici sa Univerziteta ETH Cirih u Švajcarskoj, u budućnosti nas možda čeka prenosni uređaj…

.

Najveći benefit grupne terapije je mreža podrške

Suočavanje sa problemima, neizvesnostima, događajima, traumama i negativnim osećanjima nekada može biti vrlo teško. Tačno je da svako od nas…

.

Revolucija u vantelesnoj oplodnji

Prva beba stvorena pomoću DNK troje ljudi rođena je u Britaniji, nakon što su lekari sproveli revolucionarnu proceduru vantelesne oplodnje u cilju…

.

Bipolarni svet Elene Dudok

Nova epizoda podkasta "Radio Grafiti" ugostila je nesvakidašnje iskrenu gošću.

.

Postajemo sakupljači strahova digitalnog doba

Imate li osećaj da ste nešto propustili? Ako imate, trebalo bi da znate da vas osećaj ne vara. Propustili ste…

.

Deponija Duboko menja život Užičana

Regionalna deponija Duboko, koja je udaljena manje od tri kilometra od centra Užica gorela je dvadesetak dana. Sagorevanje đubreta dovodi…

  • 19:45 Prava stvar
  • 20:00 Radio Gruvanje
  • 21:00 Music mix by Anja

Anketa

Na koji način koristiš ChatGPT?

Oradio logo