Memorijalni centar žrtvama racije bez diskusije u stručnoj javnosti

Završetak godine u kojoj je Novi Sad bio Evropske prestonice kulture doneo nam je jedan veoma važan projekat, čija je tema izgradnja objekta koji bi trebalo da se zove "Memorijalni centar posvećen nevino stradalim žrtvama tokom 1942. godine" i bio bi postavljen u Kreativnom distriktu (nekadašnjoj Kineskoj četvrti). Organizatori su raspisali konkurs, a pristigle radove pregledao je i ocenio stručni žiri. Prva nagrada na konkursu nije dodeljena, a drugu je odnela ekipa autorskog tima Spring studija iz Beograda, dok su dodeljene i tri treće nagrade. Maja Dragišić osnivačica je Spring studija sa kojim, pored ostalog, već dugi niz godina uspešno učestvuje na sličnim konkursima, kod nas i u svetu.

"Konkurs je raspisan letos. Mi inače volimo da učestvujemo na arhitektonskim konkursima. Pratimo koje su teme, lokacije, a kada se pojavio ovaj odmah nas je zaintrigirao, iako je bilo jasno da je tema prilično teška. U projektantskom smislu zadatka i veličine on je bio savladiv, ali je temom bio zaista težak“, ispričala nam je Maja na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija. 

Ko je sve učestvovao u izradi ideje i projekta?

To je rad cele autorske ekipe Spring studija. Mi dugo godina radimo i u praksi i konkurse, a na ovom projektu radili, smo, pre svega u njegovom kreativnom delu, Milan Božić, Milica Milosavljavić i ja. U domenu pejzažne arhitekture bila je koleginica Divna Babović, dok su projektanstki tim činili Katarina Crljenica, Aleksandar Bojanić i Tamara Koneska.

Tema je sama po sebi teška, koliko je bio potrebno zaći u istoriju i sa te strane prilagoditi objekat nameni?

Već u raspisu konkursa, odnosno, u materijalu koji je bio svima dostupan, bio je dosta fino pripremljen sadržaj koji je ne samo elaborirao Novosadsku raciju, čija je godišnjica bila pre par dana, već je sadržao i razna svedočanstva o tome, pisane tragove i slično. U tom materijalu je moglo dosta toga da se pročita, čak i više nego što je svako od nas u tom trenutku znao o toj temi. Sva ta saznanja, i ona koja smo sami prikupili, vrlo direktno su uticali na koncept i rešenje.

Tema koju obrađuje konkurs je veoma važna. Naravno, teško da ćemo dobiti "memorijalni centar dva", pa je upravo zato odgovornost još veća. Šta će budući posetilac tog centra moći da sazna i doživi kroz čitav kompeks?

Jedan deo rada na konceptualnom rešenju jeste bio inspirisan samom temom. Drugi deo je bio prilično uslovljen kontekstom, odnosno, lokacijom koja je bila data. Neke odluke koje smo doneli bile su uslovljene samom lokacijom, s obzirom na to da smo želeli da povežemo zeleni tok koji se nalazi u neposrednom okruženju predviđene lokacije, Limanski park, Štrand i šetalište. Upavo zato smo u rešenju potencirali park, pre nego sam objekat. Vrlo brzo nam je postalo jasno da sam park ne može biti neka javna površina koja će se koristiti, već da se akcenat stavlja na memorijalni park i da on, kao takav, mora da bude vrlo jasno projektovan. I da posetici budu usmereni tačno na to čemu on služi, kao i koje su to vrste emotivnih iskustava koje oni moraju da imaju. Ideja je bila da posetilac, kroz niz prostornih sekvenci, doživi određeno iskustvo koje dobrim delom i nije previše prijatno. Želeli smo da na neki arhitektonski način simuliramo čin stradanja. Ostale linije su više edukativne, u smislu saznanja u okviru memorijalnog centra.

Šta vam je bio najveći izazov?

Milsim da je to bio deo koji se bavi spuštanjem ispod nivoa, što bi moglo da se nazove arhitekturom tla. Odluku smo relativno brzo doneli, međutim, sve uslovljenosti koje se tiču samog događaja, Novosadske racije, pokušaja da se simulira jedna mučna i teška situacija, mislim da nam je to iziskivalo puno vremena i razmišljanja. Arhitektonski procesi često bivaju niz pokušaja i promašaja, dok se ne dođe do nekog rešenja.

Prva nagrada nije dodeljena, što je čest slučaj na ovakvim konkursima. Koliko je nagrada važna za autorski tim, s obzirom na to da je potrebno zaista dosta vremena da se jedan projekat, makar idejno, realizuje?

Svaka nagrada je važna, pogotovo u ovom slučaju, jer je to potencijalna prilika da se taj centar i projkat izvede. Takođe, konkursi podrazumevaju vrstu rada na objektima od posebnog značaja. Pogotovo kada su objekti i teme ovog tipa, memorijalni centri, spomenici i slično, to se vrlo retko raspisuje i vrlo retko radi. U tom smislu nam je to bilo veoma važno. Važno nam je i da vidimo kakva će zapravo biti budućnost tog objekta i šta će se tu u stvari desiti.

Uglavnom se prvo raspiše konkurs, nakon toga stižu radovi, stručna komisija ocenjuje i na kraju, barem bi tako trebalo, jedan rad bude odabran, a ostali nagrađeni radovi se izlože na nekoj zajedničkoj izložbi. Ovog puta niti smo dobili informaciju šta će se tamo izgraditi, niti smo uspeli da vidimo ostale radove na adekvatan način?

Postoji neka standardna procedura po kojoj se inače sprovode konkursi - raspis, dostave radova, žiriranje i tako dalje. Veliki broj konkursa doživi različite sudbine. Imali smo prilike da vidimo da se ni jedno od nagrađenih rešenja nije izvelo, dešavalo se da se izvedu neka hibridna rešenja, a bilo je i konkursa gde se izvelo rešenje uz sitne neophodne prepravke. Taj proces traje i ne završava se samim konkursom. Što se izložbe tiče, ona je organizovana, čini mi se, u sklopu redovnih aktivnosti. Ono što nije tipično i u ovom slučaju se nije desilo, to je da te izložbe budu i neka vrsta povoda za diskusiju, da se nešto kaže o tim rešenjima, gde uvek učestvuju članovi žirija kao i dobitnici nagrada, ali i stručna javnost. Te vrste diskusija i debata budu vrlo korisne kako bi se sagledao ceo proces rada i svega onoga što je dobijeno, nakon rada. Ovde je taj deo izostao, izložba je otvorena, a mi smo o tome bili informisani kao i svi ostali ljudi. Nisam baš sigurna kako ta postavka sada izgleda, pošto niko od nas nije bio, jer nismo bili ni obavešteni da će se izloba desiti.

Ako se pojavi slična prilika, da li ćete se upuštati ponovo u ovakav projekat?

Ne mogu da kažem ni da ni ne (smeh). Nije ovo prvi memorijalni centar, očigledno nas ova tema iz nekog razloga privlači. Ovde smo imali najviše uspeha pa bi nas to možda inspirisalo da radimo ponovo ovako nešto. 

Majino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

Foto: EPK, rad Spring studija