Društvo / Intervju
Maske za osobe sa oštećenim sluhom
Nošenje maski, posebno u zatvorenim prostorima, obavezno je tokom poslednjih nekoliko meseci. Osim toga što se mnogo ljudi žali na nošenje maski u dužem vremenskom razdoblju, jedna od propratnih pojava je i to što teže razumemo sagovornike. A da li ste razmišljali o tome koliko maske otežavaju komunikaciju ljudima koji zbog oštećenja sluha čitaju sa usana? Aleksandra Aleksandrović pravi maske za osobe sa oštećenim sluhom, odnosno, za one koji čitaju sa usana. Šivenjem je počela da se bavi pre pet godina, ali se nije profesionalno upuštala u te vode. Po profesiji je, inače, etnomuziološkinja.
Kako je došlo do toga da praviš maske?
Kada je cela ova situacija uzela maha, išla sam po apotekama i tražila maske. Nije ih bilo, niti rukavica, tako da je bio veliki problem doći do njih. Redovi su bili dugački. Ljudi su bili nervozni i besni. Tako me je sve to nekako emotivno pokrenulo da potražim alternativu. Međutim, dva, tri dana posle cele te situacije po apotekama, komšinica mi je donela tri maske koje je ona sašila i ta doza sreće me je navela na to da počnem da šijem maske i da učinim isto tako ljude srećnim, kao što je me je ona učinila u tom trenutku. Sada zvuči smešno, jer sada nije toliko problem doći do maske, ali tada, kada premotamo film, u martu mesecu je bio problem.
Zašto si počela da praviš maske za osobe sa oštećenim sluhom?
Prvo sam počela da šijem regularne maske koje možemo da kupimo po apotekama i onda sam na jednom stranom u blogu pročitala da Ešli Lorens pravi maske za osobe koje čitaju sa usana, odnosno, osobe sa invaliditetom i to me je podstaklo da šijem takve maske. Postoje građani koji ne mogu nikako da čitaju sa usana, kada je njihovim sagovornicima prekriven taj deo usta. Tako da sam počela da šijem maske i za ovu populaciju.
Kakve si povratne informacije dobila?
Javljali su mi se mnogi kojima je providna maska potrebna. Prvenstveno, udruženje Iz kruga Vojvodina me je kontaktiralo i naručilo 50 providnih maski kako bi podelili osobama kojima je ona potrebna u deset gradova Srbije. Ne samo njima, već pojedinicima, logopedima, zdravstvenim radnicima, delila sam maske. Moja prvobitna maska se razlikuje od ove današnje, jer sam dobijala povratne informacije o tome šta može da bude bolje i tako sam prema iskustvima drugih ljudi popravljala masku i pravila je da bude udobnija za nošenje.
Koliko je komplikovano napraviti takvu masku?
Šijem i zatvorene, regularne i ove providne. Jeste komplikovano. Iziskuje vreme, koncetrisanost, fokus, preciznost, više štepanja, materijala. Ima više da se iskroji, seckanja. Baš zbog tog providnog dela koji je najbitniji u celoj priči, sa njim se mora pažljivo raditi i što više učvrstiti materijal. To je plastika.
Da li radiš razičite dizajne maski?
Da, Miki Maus, Šilja, cvetne dizajne, ima i onih neutralnih i na tufnice, imam i za decu. Dosta roditelja traži. Tu su jednorozi, Patrolne šape i slično.
Koliko ti se mladi obraćaju po tom pitanju, da li se interesuju za izradu maske?
Mladi ne toliko, više starija populacija. Recimo, nisam imala iskustvo da mi se obraća neko ko ima 25, 26 godina, ali 30 pa na više da.
Kako ljudi mogu da dođu do takvih maski, da li ih još praviš?
Još ih pravim, mogu me kontaktirati putem mog Fejsbuk profila. Možete mi pisati.
Ceo intervju možete poslušati ovde:
S.P.
foto: privatna arhiva sagovornice