Ljudi su u iluziji da je pisanje lak posao

Dalibor Tomasović je mladi pisac, za čiji poslednji objavljeni roman "Međuprostorje" kažu da smelo promoviše visoku literarnu i estetsku vrednost savremenog stvaralaštva. Ovo je njegova druga knjiga, a za prvu zbirku pesama "Onism" je već osvojio Disovu nagradu 2018. godine. 

Foto: Privatna arhiva

Knjiga se bavi filozofijom postojanja i preispitivanja. Zašto si baš odabrao naziv Međuprostorje?

Postoji međuprostorje između raznih međuprostorja i između likova i dela, pisca i onog ko analizira taj tekst. To je pravi naslov, jer se knjiga bavi prostorima između nas koji konzumiramo književnost dok čitamo, jer svi imamo neko svoje iskustvo dok čitamo neko delo. To me oduvek fasciniralo, još dok sam bio mali. Ta misao da neko može da doživi isto književno delo drugačije od mene. Taj student koji analizira originalni rukopis u romanu počinje da ispituje baš taj naziv prostora koji postoji u fabuli. Prostori su, čini mi se, neka moja fascinacija. I ne samo moja, mnogo savremenih autora bavi se tim motivom. Nije to ništa novo, ali je prezentovano na neki moj način. Dosta se oslanjam i na teoriju paralelnih svetova. Malo je drugačije od toga kako se to prikazuje u filmovima. Ovde je to presek tih paralelnih svetova, koji postaju jedna priča.

Kako je došlo do toga da knjigu izdaš baš sada i to u ovakvoj godini?

Završio sam taj roman još u avgustu 2019. godine, čini mi se. Onda sam kontaktirao sa izdavačem, pre nego što sam ga skroz završio. Onda se to izdavanje odužilo, bilo je priče da će biti u aprilu, pa u junu, pa su malo ti konkursi u izdavaštvu usporili, te se na kraju desilo sad, krajem godine. Izdavač je već bio upoznat sa mojim radom i zbog toga sam i mogao da mu pristupim lako. Rekao je da je zainteresovan i to je neko moje iskustvo što se tiče izdavanja. Sa gradskom bibliotekom "Vladislav Petković Dis" u Čačku bila je procedura slanja rukopisa i dodela nagrade, a onda su oni dalje preuzeli proces. Mislim da je sticaj okolnosti bio dobar i zahvalan u mom slučaju. I zahvalio bih se mojim mentorima Savi Damjanovu i Gojku Tešiću.

Knjigu prate i trejleri koje si ti osmislio, o čemu se tu radi?

Radio sam to na svoju ruku, čisto iz dosade. Nešto sam istraživao sa nekom aplikacijom i onda sam rekao sebi - što da ne promovišem roman na taj način. Nije to nešto zapaženo prošlo, moram da kažem. Krenulo je iz igre. Na platformi Fejsbuk sve može, pa i ti video snimci. To sam pokrenuo u tom procesu između završavanja rukopisa i izdavanja, čekajući da se nešto desi.

Foto: Skrinšot trejlera

Kada govorimo o motivima iz knjige, o povezivanju i preispitivanju, šta misliš u kakvoj se situaciji nalaze novi mladi autori, kada je reč o našoj zemlji?

Tu sam poprilično pesimističan. Mislim da bi moglo daleko bolje, brže i lakše da se funkcioniše kada se osvrnemo na ceo sistem i proceduru prolaska kroz to. Među glavnim problemima je i to što je kritika u jednom zbunjenom stanju. A što se tiče mladih, na žalost, mislim da je veliki problem to što mladi, dok još imaju veliku motivaciju, nailaze na neke stvari koje nisu dobro organizovane i gube želju za radom. Dugo vremena treba da postaneš nešto što nazivamo piscem i još da se od toga živi i radi. Još jedan problem je taj što su svi pisci koje znam sjajni i daroviti, ali ne mogu da žive od toga, te moraju da rade još nešto pored ovoga, što je teško, odužava proces. Može da bude poprilično demotivišuće za mlade autore.

Koliko je težak taj proces pisanja, šta sve on podrazumeva?

Metod pisanja je svima drugačiji. Nekada se desi ideja, koja se samo tako pojavi i nešto nastane od toga. Najčešće je potreban trud i istrajnost. A vremena za takav posao, na žalost, imamo malo. Ljudi su u iluziji da je to lak posao, da je to hobi, da je donekle bogom dano. Zaboravlja se na to da su to sati obrazovanja i vežbanja. Mnogo je vremena potrebno da neko stasa u dobrog pisca. To znači mnogo sati i čitanja i pisanja i bacanja onog što je napisano i tako dalje. Široj javnosti možda to deluje naivno, možda je i to razlog što sistem ne obraća pažnju na umetnike. A oni su veoma bitni, jer su u pitanju kultura jednog naroda i prostora uopše. Umetnici žele da rade i pišu. U koliko god lošim uslovima, oni će to da izguraju. Ja sam u suštini tek počeo, ali sam donekle okusio to sve. Video sam da je teško raditi i pisati.

Foto:www.knjzare-vulkan.rs

Često autori moraju da vode računa i o promociji svog dela, kakvo je tvoje iskustvo sa tim?

Što se mene tiče, pretpostavljam da će valjda na proleće i da bude neka prava promocija, u smislu da dođu ljudi, ukoliko bude bilo mogućnosti. Ima i drugioh autora koji su se borili za promociju, baš sami. Slali su sami mejlove bibliotekama. Moj kolega je to takođe sam radio. Oni su bili veoma voljni da to i ostvare. Iz toga sam shvatio da i njima nedostaje ljudi. Toliko je hiperprodukcija na snazi da ne može više ni da se isprati šta da se promoviše. Sa jedne strane je jako teško nešto izdati, a sa druge strane imamo tu masovnu proizvodnju. Problem je to što se mnoge stvari koje možda ne bi trebalo vrednovati kao književna ostvarenja uspevaju. Problem je autorima koji su ozbiljniji i donekle sramežljivi po pitanju samopromocije. Jako je neprijatno pričati ljudima o sebi i svom delu. Mi autori se nadamo da će neko da pročita nešto i kaže nešto o tome. Mi želimo da čujemo reč o našem radu, pa makar bila i negativna. A toga trenutno nema, što je baš čudno. I to je veliki problem, jer urušava dijalog između knjiga, autora i književnosti uopše. Stvara se prostor da literatura starleta bude dominantna.

Ceo intervju sa Daliborom možete poslušati u plejeru:

J. Božić