Društvo / Intervju
Kantri bluz sa ulica Novog Sada
Novosadsku grupu The Bad Week ste možda čuli a da toga niste ni svesni - već duže vreme sviraju kantri standarde, ali i svoje autorske pesme, na ulicama Novog Sada. Ekipa predvođena Strahinjom Jajićem uspela je da u ovom žanru ostavi i autorski pečat, što je sve ređa pojava u muzičkoj industriji.
Da su na dobrom putu, pokazuje i prva nagrada na Festivalu akustične muzike u Sivcu. Ipak, kako kaže frontmen Strahinja Jajić, ovo je početak i brojni nastupi su tek pred njima. Cilj im je da njihovu muziku čuje što veći broj ljudi i da, pre svega, nekome ulepšaju dan.
Kako ste ušli u svet kantri bluza i šta je bilo presudno da se posvetite ovom žanru?
Kao klinac sam krenuo da sviram, sa ćaletom. On je još kao mladić svirao obrade Dilana i Koena i njemu je to ostalo kao muzika mladosti. Kada je mene krenuo da uči gitaru, svirali smo obrade istih tih pesama. Ja sam to preneo na svoj muzički opus.
OBRATI PAŽNJU
Kako si se skupio sa kolegama iz benda?
Ima nas trojica, to je originalna postava, a često sa nama svira i dosta gostujućih muzičara, da li na svirkama na ulici ili u klubovima. Nas trojica smo se povezali u piku korone, posle onog zatvaranja. Tada sam izašao napolje da sviram, kao i Danijel Seethaler koji je bubnjar, a usni harmonikaš Stefan Stefanović Gile je bio u bendovima poput Šinobusa, Fingerbenda, Bluz mašine... Ceo period korone i zatvaranja mu je onemogućio da svira sa njima i našao se sa nama "na ulici". Jako lepo smo se povezali i pokrenuli The Bad Week priču. Nenadu Patkoviću dugujem veliku zahvalnost, on je sa nama snimao u studiju, na basu, drugarski, za nas.
Brzo ste uplovili u svet autorske muzike. Koliko je teško stvarati autorske pesme u ovom žanru?
Svako ima svoj način stvaranja. Mi smo utvrdili da se tokom zime, kada nema puno svirki, nismo puno "doticali" instrumenata, već smo u iščekivanju. Album je nastajao tokom svirki, najčešće na ulici, tokom kojih, su spontano nastajale pesme. Naravno, kasnije se tekst ispravi i postane jedna nova pesma. Nikada nismo sedili kući i pisali, sve se dešava u interakciji sa publikom, da li na sceni ili na ulici.
Možemo da vas čujemo u različitim prostorima po Novom Sadu. Kako izgledaju te zatvorene svirke, kakva publika dolazi?
Imamo široku publiku, jer se oni koji su uživali u origalnim izvođenjima ovih pesama podsećaju na lepe, stare, dane, a mlađima dajemo nešto novo. Koncerti na binama se razlikuju od svirke na ulici, jer tu dolaze ljudi koji to žele da čuju, a na ulici ne znaš na koga ćeš naleteti. Ulica je malo opuštenija, ali i zahtevnija. Ovamo ideš da odsvojiš kulu, a tamo da braniš kulu.
Šta tebi više prija - ulica ili bina?
Godinama sam se vezivao za to da sam ulični svirač. Nastupao sam solo i bina mi nije bila toliko uspešna, jer jedan čovek, osim u pojedinim slučajevima, ne može da oseti tu vrstu povezanosti kao sa bendom. Svakako da mi prija bina, jer osećam drugu sferu sebe i ljudi. To povezivanje sa publikom je fenomenalno. Ulica je mnogo šira. Ne mogu da biram, jer su mi i bina i ulica dragi. Volim ovo što radim, bez obzira gde.
Razgovor sa Strahinjom poslušaj u novom izdanju emisije Pop up:
Marko Lazić
