Sandra Silađev: Bez ljudskih prava nema ni ljubavi

Ona na duhovit način, bez ustručavanja i bilo kakvog ulepšavanja stvarnosti ukazuje na razne malograđanske odlike našeg društva u kratkim klipovima na Instagramu. Dok ta mreža vrvi od "savršenih" fotki tela i lica, beauty filtera i svega onoga što mami naše oko, Sandra zanemaruje estetiku koju kamera "voli" i sjajnom glumom prikazuje brojne (pomalo opasne) stavove likova iz našeg svakodnevnog života, ali i neke komične situacije, u potpuno drugačijoj, za Instagram neuobičajenoj formi.

Šta misliš, zašto si privukla toliko ljudi putem Instagrama? Da li nam fali iskrenosti na mrežama i na ekranu?

Boris Trivan, koji mi je pomogao da se proslavim, jer je šerovao moje snimke, rekao je da je neverovatno da se na Instagramu, gde je sve lepo i predivno i život je fantastičan, pojavi neko ko priča o toliko ružnim stvarima na toliko ružan način i ružno izgleda. Ja sam te prve klipove radila sa baš ružnom estetikom, bez ikakvih filtera, u pidžami. Namerno sam to radila, a to je prošlo kod ljudi baš zato što je bio momenat šoka i obrnute psihologije. Zato što su ljudi navikli da na Instagramu postoji sve što je divno i što ih uljuljkava, to im je privlačilo pažnju, jer je bilo nešto potpuno kontra. Prvo su počeli to da gledaju iz radoznalosti, a onda ih je privukla tema.

Naravno, postoje ljudi kojima je to grozno i odvratno i dan danas i kojima to apsolutno nije jasno, niti vide poentu toga. Svako ima pravo na svoje mišljenje, ali mislim da zaista treba pričati o tim važnim temama i gurati ih na sve moguće načine.

Ceo razgovor sa Sandrom možete poslušati u plejeru.

Kažeš da inspiraciju za klipove pronalaziš u raznim pričama koje čuješ u svakodnevnom životu i onda se zapitaš da li je moguće da neko tako razmišlja. Izgleda da je ljudima lakše da ne budu iskreni prema sebi i drugima. Je l misliš da tako bežimo od problema?

S jedne strane, mislim da je beg od problema, a s druge mislim da mnogi ljudi nisu svesni toga, nego misle da to tako treba. Na primer, ima žena koje su u nekim čudnim brakovima i one misle da to tako treba i da ne postoji ništa drugo. Njima je uteran strah u kosti i one ne smeju da se bune. Ipak mi živimo u patrijarhatu. Patrijarhalno društvo te uči da budeš tradicionalna, zna se da je sve usmereno na muškarca, da žena mora da bude topla, nasmejana, brižna, ne smeš da se buniš, tvoje je da rađaš i tako dalje. Ako joj ponudiš opciju da ne mora da rađa ako ne želi ili misli da ne bi bila dobra za to, da može samo da se školuje i bude karijerista, odmah dolazi osećaj krivice, jer ih patrijarhat uči da su one zbog toga izrodi. To je toliko duboko usađeno u žene i u muškarce, da mi svi živimo prema tom uverenju da tako mora da bude, da postoje samo takvi brakovi i da kad se završi škola, moramo da se venčamo, po šablonu.

Ljudi misle da to tako treba, a oni koju su svesni da nešto nije u redu, a ostaju u tome, to su ljudi koji nemaju snage da se izbore, baš zbog osude okoline, ili, što je najgora varijanta, a toga ima mnogo, žene nemaju gde da se vrate. Želele bi da budu samostalne, ali nemaju uslova za to. Na primer, nema završen fakultet, a ako ima fakultet, nema posao, ako ima posao, sramota ju je da ide kod majke i oca i onda ostaje u tom braku.

Sa kolegama si uradila film "Rijaliti u invalidskim kolicima". Šta je bilo najteže u tom jednom danu?

Mi smo sami sebe iznenadili jer smo mislili da će sve da bude mnogo lakše. Što je vreme više odmicalo, shvatali smo da je sve teže i teže i da nemamo više snage u rukama. Onda nam je svima došla u glavu misao da ćemo mi sad da ustanemo i da idemo kući, a da neki ljudi tako žive godinama. Ok, ne možemo da promenimo život i životne okolnosti, ali zašto ne možemo barem da im omogućimo da mogu dostojanstveno da uđu u apoteku ili restoran, na primer. Najteže je bilo to što smo shvatili da je to nečija realnost, a nama je to samo jedan dan. Hiljadu i jedno pitanje se pojavilo u glavi kada smo shvatili da je to mnogo teže nego što izgleda. Jako je strašno da ne postoje neka osnovna sredstva za normalno funkcionisanje tih ljudi. Ako ne razmišljamo o ljudima i deci sa invaliditetom, razmišljamo li bar o majkama sa bebama u kolicima? Nema kuda da se prođe na ulici sa kolicima, ne može svuda da se uđe, niti da se izađe iz stambenih zgrada, već majka mora ili da zaklapa kolica i uzima dete ili da nosi kolica.

Da li se podiže malo svest o tome?

Malo da. Ja već tri godine putem Instagrama pričam o tome, ali to vide samo neki zatvoreni krugovi ljudi koje to zanima i koji to dalje dele, ali ipak to nekako ostaje u istim krugovima. Trebalo bi da to dođe do fukncionera i političara, da njih promeni. Moram da kažem da se meni jesu javili političari i nudili mi da snimamo reklame za stranke i da dolazim u njihove stranke i da pričam o tome. Ja sam to odbila, jer ne želim da se mešam u politiku, ali za mene je postignut uspeh, to sam i njima rekla. Ako je taj film došao do njih, ja sam svoj cilj postigla. Ja ne moram uopšte da se pojavljujem ni u kakvim kampanjama niti me to zanima, ali sam im rekla da bih volela da taj film pogledaju među sobom i da tako nađu rešenje. Očigledno da može da se dopre, ali koliko oni imaju snage da se bave time, to je već kompleksno pitanje.

Igrala si u televizijskoj seriji, u kojoj si bila scenarista svog lika, igraš stand up, radiš klipove. Sve je to drugačija forma, ali ti zapravo uvek nastupaš sa istom temom i ciljem. Šta ti najviše leži?

Krenula sam sa jednom idejom i klipovima, iz kojih su se izrodili stripovi, pa su me zvali u tu seriju u kojoj sam pisala svoje scenarije po principu tih istih tema, stand up sadrži isto to, tako da sam ja, u principu, uvek sličan lik. Naravno, tu ne računam sve ono što sam radila pre klipova, jer sam se bavila i lutkarskim pozorištem i radila sam neke druge stvari u glumi. Tu nisam bila ovo što sam sada, ali od momenta kad sam se probila kao neko ko snima te klipove i priča aktivistički o temama koje se tiču društva, vrtim se u jednom te istom liku. Jedna je ideja i dimenzija – borba za prava slabijih i skretanje pažnje na društvo i propuste u njemu. Pitanje je kako bi bilo kad bi mene neko pozvao da glumim neki potpuno drugačiji lik od svega toga.

Šesnaestog januara će biti premijera filma "Taksi bluz", u kojoj glumim ženu koja je malo drugačija od svega što sam do sad radila, mala uloga, ali isto komična i ima sličnosti sa svim ovim. Sedamnaestog je premijera u Novom Sadu.

Da li bi volela da igraš drugačije uloge?

Bilo bi divno, bio bi mi izazov, ali moram da kažem da sam odbila mnoge uloge za filmove i predstave i razne neke alternativne stvari. Nešto mi je iziskivalo previše vremena, nešto mi nije bilo inspirativno ili se nisam videla u tome. Čak sam odbila neke reditelje koji su baš dobri zato što su mi nudili neke uloge koje mi se ne dopadaju, poput onih sa skidanjem. Smatram da nema potrebe za tim, ne vidim se u tome. Volela bih da me neko sad pozove za nešto što se i meni dopada. Mislim da umetnik i glumac mora da stoji iza svega što radi. Ne mogu da glumim nešto što ne razumem ili sa čim se etički ne slažem. Tako barem ja razmišljam.

Kada bi se potrefilo da me pozovu za nešto gde bi mi se dopala i uloga i sa čim bi se etički složila, iako je potpuno drugačije od ovoga što radim, bio bi stvarno veliki izazov za mene i volela bih da se tako nešto desi. Ne znam kako bi me publika prihvatila, jer ipak ja imam četrdeset godina, nisam mlada glumica. Ipak sam se ja pojavila naglo, kao neka žena koja je već u srednjim godinama i to je hod po tankoj liniji. Mora da se pazi sa daljim ulogama.

Zašto više nisi Dinja?

Zato što je počelo da mi smeta što ljudi misle da sam ja ta osoba sa Youtube-a. Na primer, ako neki čovek sad nabasa na taj kanal i pogleda jedan klip u kom ja glumim ženu koja govori da treba zaklati muškarce ili ženu koja govori da obožava da je neko tuče i da treba tući žene, taj čovek će pomsiliti "jao, koja bolesnica" i onda me zapamti kao Dinju, po imenu kanala. Ne želim da to ljudi shvate tako, jer na tom kanalu ne postoji ni jedan jedini lik koji se zove Dinja, zovu se Gazdarica ili Coka, ali Dinja se zvao samo kanal. Ljudi su počeli mene da poistovećuju sa tom osobom koju vide na jednom klipu, ne pogledavši ostale i onda budu uvereni da sam ja ta neka bolesnica. To mi je zasmetalo.

S druge strane, već sam počela da radim stand up i da snimam seriju "Istine i laži" u kojoj sam igrala Olgu i već mi je dosadilo da me svuda oslovljavaju sa Dinja. Dinja je moj kanal sa kojim sam se ja probila, a ja sam Sandra. Olgu ne glumi Dinja, već Sandra. Želela sam da ljudima objasnim ko sam ja, da kada odu na kanal i vide da više ne piše Dinja, da odu na Google i dođu do informacije o tome ko sam ja. Masa ljudi ne zna da sam ja glumica, nego misle tamo neka luda žena koja se snima. Svako danas ima pristup internetu i onda je stvarno jako teško razuveriti ljude, ali nadam se da se to lagano dešava. Ko je želeo da shvati, valjda je shvatio.

Šta želiš sebi i drugima u 2019. godini?

Uvek bih poželela da se poštuju ljudska prava, jer ako društvo brine o ljudima i razmišlja o ljudskim pravima, onda imamo prostora i da budemo zdravi i da se volimo. Kako da budemo zdravi kada nemamo ispunjena najosnovnija ljudska prava? O kakvoj ljubavi pričamo kada neko ne može da uđe u kafić jer nema rampu? Mislim da su ljudska prava osnovna stvar, pa iz toga proizilazi i ljubav i novac i posao i zdravlje. Poželela bih da u 2019. svi mi živimo u osvešćenijoj zemlji, da počnu ljudi više da se cene i poštuju, da prestane bahatost i nevaspitanje i da se cene neke prave vrednosti, poput poštovanja, a ne da vrednost bude što neko ima pištolj i kajlu.  

Jovana Golubović