Život uz usnu harmoniku

Stefan Stefanović Gile dobro je poznat novosadskim ljubiteljima bluza i rokenrola. Karijeru je započeo svirkom na ulici, a u Šinobusima je svirajući usnu harmoniku dostojno zamenio legendarnog Žiksu. Danas, iako je član nekoliko bendova, vratio se svirci na ulici jer mu, kao profesionlom muzičaru, nije preostalo previše mogućnosti. U iščekivanju normalizacije situacije oko koronavirusa, zajedno sa svojim drugarima, Gile našim sugrađanima pruža kvalitetnu, uličnu svirku.

"Moj muzički početak, pre nekih 12 ili 13 godina, bio je vezan za svirku na ulici. Nakon toga su me spazili ljudi koji su svirali u bendovima, pa sam krenuo više da sviram po klubovima. Pre cele ove korona situacije sam ponekad izlazio na ulicu, mada je to bilo retko, jer sam uglavnom bio angažovan sa nekim od bendova, pa nisam imao dovoljno vremena. Sada, pošto živim od muzike, a svi klubovi su zavoreni, vratio sam se uličnoj svirci", ispričao nam je Gile na početku razgovora za Oradio.

Sada sviraš zajedno sa još dvojicom muzičara koje često viđamo sa instrumentima na novosadskim ulicama. Kako je došlo do saradnje?

Tako je. Danijel i Strahinja već duže vreme rade kao ulični svirači, nekad rade odvojeno, a nekad su zajedno. Sa Danijelom sam pre par godina svirao na ulici, dok mi je Strahinja gostovao na svirkama. Pre tri nedelje sam išao po centru da nađem mesto za svirku, solo. Sreo sam Strahinju koji me je pozvao da sviramo zajedno, mada nisam hteo da se namećem, ali mi se ta ideja naravno svidela. Posle dve svirke smo sreli Danijela, pitali i njega da se uključi i tako radimo svaki dan, već nekoliko nedelja. Možda je grubo reći da nas je muka sastavila, ali sve ovo se ne bi desilo na nije bilo situacije sa pandemijom.

Gile sa kolegama kod Zmajevog spomenika

Koliko naši sugrađani prepoznaju i podržavaju uličnu svirku?

Ovo je jedan od vrlo malog broja načina koji je preostao muzičarima da zarade i prežive. Ima nešto malo svirki po baštama, ali to nije to. Ovo je grad kulture i ljudi uglavnom prepoznaju muziku koju sviramo kao nešto dobro. Desi se da na našoj svirci bude i po tridesetak ljudi, dobijemo aplauz, napravi se super atmosfera, čak nas zovu i na bis kad završimo. Sve zavisi od dana i vremena. Nekad subota može da bude loša, a sreda da bude dobra.

Kako odabereš mesto mesto na kojem ćeš svirati?

Potrebno je biti što zapaženiji, naći mesto gde prolaznici mogu da te vide. Nema nekog pravila, svakako centar grada. Važno je i da mi nikom ne smetamo. Nemam neko iskustvo sa inostranstvom, ali sam čuo da može da se svira i zaradi svirajući na ulici. Negde su potrebne dozvole, negde ne, to zavisi ne samo od zemlje nego i od grada u kojem si. U određenim gradovima dobiješ i dozvolu i mesto na kojem možeš da sviraš. U Evropi je to umetnost, a kod nas još uvek ljudi na ulične svirače gledaju kao na neku vrstu prosjaka sa instrumentom. To što mi radimo je umetnost, ali tačno je i da kod nas na ulicu izlazi svako. I ko zna i ko ne zna da svira. Takvi ljudi, uz svo poštovanje, narušavaju naš rad i umetnost koju stvaramo.

Kako postižeš da radiš i sa bendovima i na ulici?

Sada to postižem jako lako, jer angažovanja sa bendovima nemam. Tako je trenutno, a kad se sve vrati u normalu svirke imaju prednost, ali mislim da će biti vremena i za svirku na ulici.

U bendu Šinobusi nasledio si legendarnog Žiksu na usnoj harmonci. Koliko je to bio zahtevan posao?

U Šinobusima sam već osam godina i mislim da sam se dobro snašao. Meni su oni super legli, divni ljudi i odlično se osećam u tom bendu. Sviđa mi se što je u pitanju autorska svirka i što je mešavina bluza i roka. Svako doprinosi kompozicijama na svoj način, kroz sopstveni instrument. I pre koronavirusa smo malo slabije radili, nije bilo toliko nastupa, ali smo vrlo živi. Čekamo da vidimo šta će biti sa zakazanim nastupom na Nišvilu koji bi trebalo da bude 13. avgusta. Nadam se da se neće otkazati ili da će ga makar pomeriti. Radimo polako, baš kao Šinobusi. Sporo, polako, ali stižemo.

Kako si počeo da sviraš baš usnu harmoniku?

Bluz slušam od malih nogu, a mislim da su prvi albumi Rolingstonsa uticali na to da odaberem baš usnu harmoniku. I Brajan Džons i Mik Džeger su svirali usnjake na tim albumima. Realno, nisam ni znao kako taj instrument tačno izgleda, a kamoli kako se svira. Sećam se da sam svoju prvu usnu harmoniku kupio u "Noti" u Pariskom magazinu, sa svojim drugom Filimanom Mandićem. Uopšte nisam shvatao da taj instrument pravi tonove i na duvanje i na uvlačenje, mislio sam da se svira samo tako što se duva (smeh). Delovalo mi je sve to prekomplikovano, pa sam na početku rešio samo da duvam. Ko se zaista bavi sviranjem usne harmonike, trebalo bi da ima iz svakog tonaliteta po jednu, jer onda može da isprati bilo koju kompoziciju.

Bendovi u kojima radiš su različitih muzičkih pravaca. Kako se snalaziš?

Najviše i kod kuće slušam bluz. Volim svakako i dobar rokenrol, a tu je i rokabili. Super mi je što svi bendovi, sa kojim radim, neguju drugačiju vrstu muzike. Svaki ima svoj fazon, pa čak i ovo na ulici što sviram ima neki svoj šmek, jer Strahinja na neki svoj način svira pesme koje sam svirao i sa drugima. Dobro je to jer nisam u zoni konfora, nego stalno moram da širim svoje znanje.

Gde se vidiš u narednih par godina?

Pa biću zadovoljan ako nastavim ovim da se bavim i ako mogu da zaradim dovoljno za život. Najbitnije mi je radim ono što volim, a gde ću biti to nije toliko važno.

Jovan Marjanović

fotografije: privatna arhiva