Emina Elor: Publiku treba edukovati

Ukoliko ste redovan posetilac Novosadskog pozorišta (Újvidéki Színház), sigurno ste primetili glumicu Eminu Elor. Razgovarali smo sa Eminom o njenim prvim ulogama, budućnosti pozorišta, ali i o prilikama za mlade glumce u Srbiji danas.

Koji su tvoji prvi kontakti sa glumom?

Sve je počelo još od malih nogu, u obdaništu smo već pravili neke priredbe, čega se ja ne sećam ali imam fotografije. Vrlo brzo nakon toga počela sam sa recitovanjem i sve je to preraslo u amatersko bavljenje glumom. Iako mi je nekako prirodno došlo da upišem Akademiju umetnosti na odseku za glumu, razmišljala sam i o Fakultetu primenjenih umetnosti, pa čak i o medicini. Uglavnom sam htela da se bavim nečim što se bavi ljudima, ali na kraju je ipak gluma došla kao nešto prirodno i ostala je uz mene. Sećam se kada smo u obdaništu radili predstavu, uporno sam htela da budem princeza, a dobila sam ulogu klovna. Sada kada sam odrasla i kad gledam fotografije sa te predstave, shvatam da je klovn zapravo bila glavna uloga. (smeh)

Šta po tvom mišljenju čini glumu savršenim umetničkim izrazom?

Misliš da je savršen? (smeh) Pa verovatno zato što je živa. Mi radimo samo svojim telom, glasom i osećanjima i to je zaista jedna svestrana umetnost. Mislim da je zato ljudima interesantna, jer je i film donekle prošlost kada ga već pogledaš – a kada gledaš predstavu, ona je živa, u sadašnjem trenutku sa ljudima koje gledaš u trenutku. Pozorište je direktno, nije prenosilac nego je momentalni davalac.

Kakvo je stanje današnje pozorišne scene u Srbiji?

Sve je manje van fokusa ljudi. Ne znam da li je zbog preopterećenja današnjeg čoveka ili što ne može da im zaokupira pažnju tehnikom kao recimo film. Bojim se da gube interesovanje za pozorište i to me brine, ali postoji i dalje – vekovima postoji i ne može da umre.

Imala si pozorišna angažovanja i van Srbije i videla si kako sve to izgleda i u drugim državama, da li smatraš da postoji nešto što možemo da naučimo "sa strane"?

Naravno. To bi trebalo da se desi, da ceo svoj pozorišni život uvek nadgrađuješ i da uvek učiš nešto. Volim da me angažuju u drugim pozorištima.

Da li misliš da mladi u Srbiji dovoljno posećuju pozorište? I na koji način bi mogla da im se skrene pažnja na kvalitetan pozorišni program?

Sigurno nekom vrstom prilagođavanja jer mlade ljude sve zanima. Posle se možda kasnije opredeljuju za stvari koje ih više ili manje zanimaju, ali onda institucija pozorišta imaju zadatak da njima prilagode to što nude. Trebalo bi da se vodi računa o tome da se privuče publika već od najmlađih generacija, jer se ona može edukovati.

Kad smo već kod omladine, da li smatraš da mladi glumci imaju dovoljno prilika ovde?

Bojim se da nemaju. Sa sistemom koji je osmišljen za pozorišne institucije, teško je napraviti cirkulaciju koja bi angažovala mlade i nove talente i ponuditi im radno mesto. Ovako postoje radna mesta kojima stičeš radni staž i ostaješ na toj poziciji do penzije, a novi ljudi dolaze tek kada nečije mesto ostane upražnjeno.

Da li imaš neki savet za mlade ljude koji žele da se bave glumom?

Rad, red i disciplina! Ne može se sakriti neko ko je vredan, to će uvek biti vidljivo. Ne smeju da čekaju da se sve samo od sebe stvori. Moraju da se trude i da rade na tome da postanu vidljivi.

Iz cele tvoje bogate pozorišne karijere, koja saradnja ti je ostala omiljena?

Teško je nabrojati. Imam deset godina staža i zaista sam od svakog nešto naučila. Sve predstave i svaku saradnju sam uvek doživljavala kao nešto od čega mogu samo da dobijem, a ne da izgubim.

Osim što se baviš glumom, otvorila si specifičan restoran u Novom Sadu koji omogućava ljudima sa posebnim potrebama u ishrani da imaju gde da se prehrane u gradu. Kako se snalaziš u toj duploj ulozi?

Teško je, ne kažem da je to nešto što brzo i lako rešavam. Imam ljude oko sebe koji mi pomažu i nadam se da ću se uhodati vremenom i da ni pozorište ni restoran neće ispaštati jedno zbog drugog. Bitno je da čovek stvarno želi i voli to što radi, jer ako voliš to što radiš – ništa ti nije teško.

Za kraj, preporuči nam nešto iz repertoara Újvidéki Színház.

Pa sve bih preporučila, iskreno. Od Malog princa i Kneginje čardaša do Neoplante. Imamo svašta na našem pozorišnom jelovniku. Mali princ je zaista za sve generacije, Neoplanta je za nešto malo stariju publiku, mada je bitno da je i mladi ljudi koji su u fazi sazrevanja pogledaju.

Ceo intervju možete poslušati u produžetku.

 S.B.