Dizajner je timski igrač, a ne superstar

Novosađanin Mirko Žarković jedan je od najpoznatijih domaćih umetnika, čije je zanimanje, u svetlu svih novih, modernih tehnologija, teško sabrati u jednu reč. Svoj rad, nakon završene akademije, zasnovao je na višedisciplinarnom dizajnu, da bi se kvalitetom i modernim pristupom u realizaciji ideja nametnuo mnogim kompanijama i pojednicima.

"Ima jedna reč koja sve obuhvata iako ništa posebno ne govori, a to je interdisciplinarano. U smislu da je to više disciplina koje mogu da se povežu u jednu celinu. Drugi pojam koji se koristi je multidisciplinarno i to je ukolio vladaš sa više disciplina, koje ne možeš da artikulišeš zajedno. Mislim da je momenat koji me čini svojstvenim kada više disciplina artikulišem u jednu celinu. To je proces koji gradim i koji ne prestaje", počinje Mirko razgovor u "Dnevnoj sobi" Oradija.

Stručna javnost i kolege širom sveta dobro su upoznati sa tvojim radovima. Koliko ono čime si počeo da se baviš, a to je grafički dizajn utiče, na sve kasnije radove?

Mislim da je to čitav niz dobrih rešenja i zadovoljnih korisnika i klijenata, koji počinju da daju tkivo koje kasnije dižeš na viši nivo. Stvari postaju svestranije, a interesovanja se šire. Inicijalno, to je verovatno bio grafički dizajn, jer je vizuelna komunikacija stvar iz koje svaki put polazim kada razmišljam kako da rešim određeni problem.

U radovima imaš dodira sa muzikom, filmom, nameštajem, arhitekturom, sportom... Šta te ipak najviše pokreće?

Zanimljivo, s jedne strane pokreće me ono što me frustrira, a ono što me ispunjava to me inspiriše. Mislim da je raspon između ta dva u okviru kojeg pokušavam da artikulišem i dam neki autput.

Tvoj posao je često vezan za komercijalni uspeh onog ko te angažuje. Koliko moraš da osetiš osobu X kojoj je to namenjeno?

Uh, u potpunosti. Zato je možda i teško reći čime se bavim. Realno se bavim problemima raznih ljudi koji zavise od projekta do projekta. To su druge korisničke grupe i ljudi sa različitim interesovanjima, pa je jako bitno da se staviš u njihovu poziciju da bi razumeo njihovu potrebu, a da iz toga izneseš neko rešenje. Način na koji iznosim to rešenje je profesionalan, a uz to ima i psihologije, osećaja, intuicije za to šta dolazi ili odlazi. Važno je osetiti šta je ono što dolazi i prolazi, a šta je ono što dolazi i ostaje. Težim ka dugoročnijim rešenjima, na engleskom ta reč je timeless, a to je nešto što će na duži vremenski period, možda pedeset ili sto godina, biti dobro. Napraviti klasik koji će dugoročno imati upotrebnu vrednost i neće se menjati kroz vreme, a koji će promeniti način života, to je nešto što me najviše zanima.

Da je svet globalno selo, pogotovo uvođenjem brzih tehnologija, sada je već potpuno jasno. Ipak, postoje različitosti u kulturi, modi, vaspitanju, načinu života. Kako osetiš tržišta bliskog ili dalekog istoka?

Bilo je jako zanimljivo kada sam prvi put imao kontakt sa istočnim tržištem, mislio sam da ću tamo nešto novo da naučim, da ću kroz istraživanje da dođem do nekih paterna u ponašanju i potreba ljudi koji tamo žive. Koliko god duboko da ideš u istraživanje, zaista ideš ka suštini, a tamo shvatiš da je, bez obzira ne to što odeš jako istoščno, uticaj zapadne kulture toliko dominantan. Kada shvatiš šta oni žele i šta im treba, shvatiš da je to u suštini dosta godina u nazad u odnosu na ono što je na zapadu, ali i kod nas. To je fenomen globalnog sela. Koliko god da odeš daleko na istok, videćeš da su pogledi uprti kad zapadu.

Svaka roba ima svog kupca. Danas, jedna od najvećih ciljnih grupa jesu mladi. Šta mlade danas pokreće?

Mlade radi "drugačiost", iako možda nije baš pravopisno tačno kako sam se izrazio, to je sinonim koji ih opisuje. Mlade takođe ne drži mesto, nemaju pažnju. Mlade možeš da zadržiš maksimalno deset sekundi. Vreme se jednostavno skraćuje. Nekada si mogao da očekuješ da će neko provesti četiri minuta geldajući neku video prezentaciju, animaciju ili bilo šta što pokušavaš da kažeš. Međutim, formati se skraćuju, fokus je sve kraći u tom silnom mnoštvu. Koliko je dobro to mnoštvo, toliko je srazmerno površnosti konzumiranja svega toga.

Koliko ti se često dešava da naručeni posao uradiš na jedan način, ali ljudi koji finansiraju žele nešto drugačije?

Dešava se. Jako zavisi od toga da li si angažovan kao neko ko će da sprovede nečiju ideju ili si angažovan da ideju generišeš od starta. Dešavalo se da u jednom momentu dođe do cepanja onog što bih ja mislio da treba i onog što se zahteva od mene. Dosta često napustim ono što bih želeo i ispratim ono što se traži od mene, trudim se da je to u okviru neke normalne etike i odgovornosti, ali vrlo često se, nakon završenog posla, vratim i završim i onako kako sam prvobitno zamislio, sebe radi. U tom slučaju zadovoljni će biti svi.

Ako bismo skroz pojednostavili, šta treba da sadrži jedan dobar logo, na primer?

Zanimljivo je to, jedan dobar logo uopšte ne mora da bude dobar ili lep. Ne mora čak ni da komunicira, ali način na koji se taj logo koristi može da kaže puno. Često mi se dešava da klijenti traže logo od mene, ali mislim da je stvar više u brendingu, iako to možda nije prava reč, nego u načinu primene. Pogotovo u poslednjih nekoliko godina, kada je estetika ružnog došla ponovo do izražaja. Kada su kreativci i dizajneri, koji su težili ka tome da ulepšavaju stvari, došli do zasićenja, svi su završili u potpunoj suprotnosti. Tu se priča proširila na kontekste, gde nije bitan samo znak i tipografija, nego način na koji ćeš ti to da primeniš. Logo nije sam sebi dovoljan, mora da bude deo nečega. On svakako treba da bude lak za apliciranje, a ako osmisliš princip za njegovu upotrebu ti si time rekao mnogo više nego što sam taj znak može da kaže.

Inicijator si jednog zanimljivog mesta koje se zove Lokal, coworking prostora. Kolio su bitni kontakti između umetnika i ostalih ljudi koji se možda bavi potpuno različitim poslom?

Jako je bitno i mislim da je sama potreba za takvim prostorom kod mene stigla relativno skoro, kao potreba da budeš sa ljudima koji imaju sličan senzibilitet i slična interesovanja. To je, s jedne strane, odgovor na usamljenost dok radiš, jer kada radiš na internacionalnim projektima najverovatnije si deo nekog remote tima, imaš svoj radni prostor i koliko god bio u stalnoj komunikaciji sa ljudima koji rade na projektu, nemaš osećaj bliskosti i nemaš taj sociološki faktor. Mi smo svi deo jedne sredine, nekon našeg habitata, pa se javila neka odgovornost da doprineseš svom okruženju i da posmatraš šta će se desiti kada mu daš. Tako može da se pokrene jedan dobar talas koji može da trigeruje sledeći i sledeći, pa može da se dobije jako lep povratni efekat. Taj osećaj me zaista ispunjava. Kada nešto izvučeš iz konteksta i daš mu nešto novo, ta stvar daju poputno novu dimenziju svemu.

Da li si razmišljao o tome da svoje znanje i iskustvo preneš na nekog mlađeg ili se baš to dešava u Lokalu?

Mislim da se to dešava konstantno. Nezvanično se čujem i viđam sa puno ljudi, slušam njihove ideje, pitaju me za savet. Trudim se da ljudima ukažem na neke stvari kako bi prevazišli neki problem. To je nešto što prepliće kroz moju svakodnevnicu.

Siguran sam da mlade ljude oko tebe zanima kako uopšte stineš do tih udaljenih mesta i poslova u kojima si angažovan?

Vrlo lako. To može da bude jedna rečenica u mailu. Još kada sam počinjao, shvatio sam da mi ne treba nikakav publicitet i da ne želim da skrećem pažnju na sebe. Mislim da je mnogo efikasniji način kada ostvarim saradnju sa određenim klijentima, nego da sve to podižem na mreže, tražim folovere i da su klijenti moja ciljna grupa koji će mi doneti posao. Kao dizajner ti nisi nikakav superstar, ti si deo neke ekipe i neko ko će mnogo da nauči iz svakog novog projekta. Mislim da je to i najlepše u ovom poslu.

Pre deset godina bio si deo tima koji je uradio kompletnu ideju za tadašnji Exit, zasnovanu na delu Heronimusa Boša "Vrt uživanja". S obzirom na to da je taj čovek umro pre 500 godina, koliko misliš da je taj video u budućnost?

Nadam se da će tako i biti, da će prestati ove istosti i da će ljudi moći da budu ono što žele. Tek tada ćemo, mislim, biti na korak od Heronimusa Boša jer je on još uvek nedodirljiv. Što se te godine tiče, bilo mi je divno da radim sa ekipom "The Creatures Lab", to su bili Vladan Joler, Olivija Solis i Igor Lečić (aka Milan Dog – prim. aut.) koji je došao na ideju da interveniše na takvom jednom delu. Jasna je paralela između njegove slike i jednog takvog festivala, a stvorenjima sa slike su ubacivali instrumente u ruke, piknik ćebe i slične stvari i od tog rada su praktično napravili jedan Exit festival. Oni su došli sa plakatom, a ja sam napravio jedan 3D prostor koji je provozao sliku kroz sve te čudne poluljudske forme koje se nalaze na slici. Sve njih objedinjuje jedna stvar, a to je uživanje. Mi smo od jedne 2D slike dobili krajolike i dubinu, prošli pored jezera i podigli se u nebo gde je Petrovaradinska tvrđava.

Puno projekata si uradio, nemoguće ih je sve predstaviti, ali jedan mi je lično privukao pažnju. Radi se o projektu koji je vezan za prostor, koliko nam prostora treba... O čemu generalno govori projekat "SpaceIT"?

U Novom Sadu se pojavio jedan momak iz Afrike, koji je došao iz Holandije. On je došao na ideju da napravi platformu koja će da objedinjuje sve prostore, bili oni virtuelni ili realni, kao i da pruži mogućnost da budemo deo nekog prostora, u najširem smislu te reči. To može da bude, na primer, kargo prostor na nekom brodu, prekooeanskom, rečnom ili bilo kakvom. Do, na primer, mesta u coworking prostoru, web banera na sajtu ili privatnog smeštaja. Sve što ima svoju širinu ili dužinu možeš da iznajmiš. To je jako ambiciozna ideja koja je u korak sa vremenom, jer u budućnosti zaista nećemo morati da budemo vlasnici bilo čega, nego samo na određeno vreme i to potpuno menja način života.

Uspeo si da se izboriš za poziciju da možeš da biraš poslove. Koliko imaš vremena da se baviš sopstvenim umetničkim radom, koji nema nikakve veze sa komercijalnim delom?

Rekao bih da nemam dovoljno vremena. Mislim da je to dobro, stvara ogromnu frustraciju, ali mislim da imam dobar mehanizam da pretočim frustraciju u nešto kreativno. Često moram da se odbranim od ideja kako bih nešto dobro uradio. Vodim beleške, stalno nešto crtkam, jer mnogo stvari može da ti pobegne.

Sada o nešto potpuno drugačije. Koga bi, uz sebe, izabrao u prvu petorku i suprotstavio se bilo kom korakaškom timu?

Imam jednu dobru ekipu, došli smo do finala Biznis lige, mada se finale nije desilo zbog ove situacije. Iako se ta ekipa suprotstavila mnogim favoritima, mislim da bi moja idealna petorka sadržala likove koji ne bi morali da budu košarkaši. Ti iza sebe imaš dobru ekipu, Lemija, Igija, Kejva, Vejtsa, a ja bih odabrao neku ekipu poput one iz filma "Space Jam".

Nisam te ovo pitao bezveze, iza sebe imaš i ozbiljnu košarkašku karijeru, bio si i u reprezentaciji tadašnje države Srbije i Crne Gore u juniorskoj konkurenciji?

Tako je, bio sam na širem spisku tadašnje juniorske reprezentacije i to mi je verovatno najviša tačka koju sam postigao u košarkaškoj karijeri. Na kraju srednje škole bio sam deo jedne sjajne ekipe i trenažnog procesa koji je trajao prethodnih nekoliko godina i koji nas je doveo do reprezentacije. Na žalost, tada više nismo znali kojoj državi pripadamo, niti u kojoj zemlji živimo, tako da je taj juniorski vrhunac praktično bio i kraj moje profesionalne sportske karijere. Ono što mi je ostalo je percepcija, periferni vid, uvid u stvari koje se dešavaju ispred tebe, opažanje, promišljanje u pokretu.

Kako vidiš naredni period u svom radu, šta te trenutno zaokuplja i zanima?

Zanimaju me kreacija i upotrebne vrednosti, prostorno uređenje, arhitektura, ali na tu stranu ne smem da idem. Zanima me kontekst koji te stavlja u poziciju da se osećaš jako dobro.

Mirkovo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija, preslušajte ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija