Društvo / Intervju
Čovek nekad mora da prođe golgotu da bi ostvario ideju
Nakon osvojenih nagrada u Španiji i Francuskoj, film "Kristina" stigao je i u Srbiju, gde je već dobio i domaće priznanje. Na nedavno održanom 14. izdanju međunarodnog festivala queer filma Merlinka, ostvarenje reditlja Nikole Spasića proglašeno je za najbolje. U pitanju je dokumentarno-igrani film koji prati priču transrodne seks radnice, a glavnu ulogu tumači upravo osoba o kojoj film i govori – Kristina Milosavljević.
foto: REASON8
Kakav je osećaj igrati samu sebe, pogotovo kada je u pitanju tako intimna priča?
Ne mogu da kažem da mi je bilo neobično, jer delovi u filmu su bili takvi da sam imala mogućnost da improvizujem. I kad mi je tekst bio napisan imala sam slobodu, jer su scenaristkinja i režiser divni ljudi. Sve je bilo po dogovoru i trudili su se da meni bude prijatno. Tekst koji je napisan mogla sam da preformulišem svojim rečima, kako je meni bilo najbliže. Tako da nikad nisam imala utisak da moram nešto da glumim.
Kako je uopšte nastala ideja da se uradi film po tebi?
Oni su mene videli u jednoj emsiji, pre sedam godina. Kako je scenaristkinja Milanka Gvoić rekla, energija i iskrenost koja je zračila iz mene u tom trenutku, idealno je legla za tu ulogu koju su imali. Oni su imali nešto u planu, ali ništa formirano, nikakav projekat. U tom trenutku je ona već znala i predložila režiseru Nikoli Spasiću. Jako brzo su me kontaktirali i mi smo se potom našli i počeli da se dogovaramo.
foto: Igor Lazić
Film je za sada imao nekoliko projekcija u Srbiji. Kako je domaća publika prihvatila film, s obzirom na to da je ta tema kod nas još uvek tabu?
Ne znam kako će to biti, pošto će biti širi auditorijum kada to bude po televizijama. Trenutno je samo na festivalima gde dođe određen broj ljudi, oko 200, 300. Nije bilo negativnih reakcija, ljudi su znatiželjni. Nije bilo burnih reakcija, zato što se film ne bavi konkretno jednom tematikom, već sa više njih. Nijedna osoba nije svoj posao i to što radi. Slojevita je na više načina, tako se i u filmu prikazuju i moj privatni život, moja interesovanja, hobiji i više stvari.
I sama kažeš da je to više stvari, da nije samo ta tema. Baš zbog toga što prikazuje osobu iz više uglova, koliko misliš da ovaj film može da utiče da se situacija promeni, da to ne bude više tabu?
Mislim da ovaj film ne može mnogo da učini, ni generalno samo jedan projekat, jer nije to ni prvi put da se nešto na tu temu govorilo ili radilo. Ja se godinama unazad pojavljujem javno i govorim na temu transrodnih osoba ili seks rada generalno. Dobro je što se radi na tome, dobro je što se govori. Možda se za nijansu svest ljudi pomera, ali da se u globalu promeni na bolje, teško može jednim filmom. Eventualno može da stvori pozitivniju sliku tih ljudi ili tako jedne osobe kada pogledaju film u kom je to prikazano na jedan lep, umetnički način, a ne kako se do sada uglavnom prikazivalo.
Kod nas uglavnom LGBT isključuje veru i obrnuto. To kod tebe, međutim, nije slučaj. Kakav je tvoj komentar na to i kako si se ti susrela sa verom?
Iskreno se nadam da nije kod svih LGBT ljudi vera segment koji je isključen iz njihovog života. Meni bi to bilo strašno. Moje verovanje je da je svaki čovek stvoren. To je ono što mi vera i moj lični osećaj govore, da je svaki čovek, koji je stvoren po liku Božijem, verujući od malena. Mi, međutim, uz odrastanje u sistemu u kakvom odrastamo, kroz vaspitanje, propagandu i mnogo drugih stvari - trauma i loših iskustva, odaljimo se od Boga ili stvorimo mržnju prema Bogu. Neki potom nađu put do Boga kroz život, neki ne. Ništa u svom životu nisam radila na svoju ruku. Uvek sam se konsultovala i molila Bogu da, ako je ispravno, idem tim putem, ako nije, neka svakako bude njegova volja. Uvek sam dobila ono za šta sam se molila, jer sam se molila čista srca. Ni iz loše namere, ni bilo kakve ideje da nekom učinim nešto loše. Ako sam učinila nešto loše, onda sam i sebi učinila loše. Pošto se bavim tim poslom kojim se bavim, a bila sam mlada, dozvoljavala sam da mi ljudi sugerišu i govore "ne možeš ti da veruješ u Boga i ideš u crkvu, ti se baviš takvim poslom, to nije ispravno". Poslednjih nekoliko godina sam ojačala kao ličnost, znam gde mi je mesto i šta želim da radim. Moja veza sa Bogom je moja jedinstvena veza i tu nema niko drugi pravo da govori šta je ispravno, a šta nije. Moram sama za sebe da donesem odluku i pravac u kom ću se ispravljati kako bih živela bogougodno.
OBRATI PAŽNJU
Ti si otvorena kada je u pitanju tvoja seksualnost, izlaziš s tim u javnost, tu je i film. Kako si došla do tog nivoa prihvatanja sebe? Sa kakvim izazovima si se susretala, što ličnim što društvenim?
Prihvatila sam samu sebe od ranog detinjstva. Iz godine u godinu tu je bilo spoznaja i događaja kojih se sada sećam, ali kao dete nisam mogla to da definišem. Nisam mogla da znam sa četiri, pet godina ili 10, 18, šta i kako. Ali, ostala sam dosledna sebi, jer je to osećaj koji je tu oduvek i koji je bio najrealniji od svega drugog u mom životu. Koliko su bili realni roditelji ili školstvo, toliko je bio taj osećaj u meni da sam ja to što jesam, a to je nešto drugačije od onoga što sam spolja i što ljudi vide. Onako kako su mi se obraćali, meni nije prijalo i odgovaralo. Sve su to bili manji i veći izazovi kroz život, školu, poznanstva i prijateljstva. Kod mojih roditelja je to bio najteži i najveći izazov, ali sam morala da se odvojim i krenem, ukoliko sam želela taj put i cilj da ostvarim.
Imaš li savet za one koji ne prihvataju sebe ili se plaše zbog društva, porodice, nebitno da li je u pitanju seksualnost ili nešto drugo?
Ranije bih obično rekla ljudima da ostanu dosledni sebi, da veruju u sebe, jer ne može nesiguran čovek da pokaže i dokaže, ni sebi, ni drugima da je u pravu i da je to ono istinsko u šta veruje. Čovek nekad mora i kroz vatru, sumpor i svu tu golgotu da prođe da bi ostvario tu ideju, taj osećaj. Do toga se stiže radom i trudom, ne preko noći. To zahteva istrajnost, da neko dođe do toga u šta veruje, a često će imati i prepreke, u vidu ljudi. Iz sadašnje pozicije, gde sam sve to do sada prošla, rekla bih da bi svako trebalo prvo da dobro preispita i da bude oprezan sa svojim željama. Kao mladi grešimo i možda ne želimo to, vremenom se stvari menjaju. Ako to nije istinski ono što želimo, onda smo u problemu. Što se tiče transrodnosti generalno, postoji veliki problem u poslednjih desetak godina. Mnogo novca i truda je uloženo u propagandu koja sugeriše mladima i deci, kroz školstvo, knjige i priče, da oni možda nisu to što jesu, nego da su možda nešto drugo. Postoje deca koja od malih nogu izjavljuju da su transrodna i njihovi roditelji jedva čekaju da to čuju, zato što je to sad prestiž na zapadu. Onda ih vode po psihijatrima. To je jedna žalosna priča i tema, jer je tu transrodnost zloupotrebljena. Kad deca prođu ceo proces tranzicije i kad odrastu, promene se, jer to nije njihova realna priča. Onda u velikom procentu dolazi do samoubistava, zato što ne mogu da se vrate nazad. Imaćemo generaciju osakaćenih ljudi, koji nisu to što jesu, samo zbog neke nakaradne propagande koja se plasira u društvu. U moje vreme je bilo mnogo lakše zaključiti da li jesi ili nisi. Prvo što si morao da istraješ u tome, jer nije bilo ni propagande, ni podrške. Jednostavno si to što jesi ili nisi. Danas ljudi nemaju šansu da odrastu i kažu "da, zapravo se tako osećam i to je to", nego ih već od malih nogu guraju kao da je to neka igra.
Da li vidiš neko rešenje?
Ta agenda je na nivou država, to plasiraju svetski moćnici, to ne može jedna osoba. Postoje ljudi koji dižu glas protiv toga, ali oni su velika manjina. Vrlo malo se vodi računa o tome. Veoma negativnu ulogu u svemu tome imaju roditelji. Ja ne znam kakvi su to ljudi koji nesvesno svoju decu guraju u propast i tranzicije od malih nogu. Ne može ništa dobro da izađe iz toga. Kao transrodna osoba mislim da imam više kredibiliteta kad govorim o tome, ali ljudima je zbunjujuće, jer ne razmišljaju šta je srž problema. Kažu "ti si licemerna, ti si to, a zalažeš se protiv toga". Uopšte ne razumeju o čemu se tu govori i onda se nekad povučem da shvatim u kom pravcu treba ići, kako govoriti sa ljudima i kako ih osvešćivati. Transrodnih osoba je nekad bilo 0.1 odsto u celom svetu. Sad kada imate dva odsto 20 godina kasnije, vidite šta to znači. Mnogo ljudi javno postavlja svoja svedočanstva, kako su doživeli obmanu od sistema, društva, roditelja i rade tranziciju unazad. Ali, što se operacije tiče, ne može da se vrati ono što je nekad bilo. To je sada veliki problem i tek će biti.
Da se vratimo na film, gde nas još očekuju projekcije i da li postoji mogućnost da se emituje na TV kanalima, kao što si pominjala?
Procedura je da prođe sve festivale. Ne znam taj tehnički deo, ali mislim da oni to prodaju bioskopima i televizijama ujedno. Ko kupi, ko je zainteresovan za to, biće. To nije film gde je uloženo mnogo u reklamiranje, kao neki drugi koji su bili po festivalima, ali je film koji se jako dobro kotira. Evropske nagrade govore o tome, da film jeste dobar i kvalitetan. Sad, videćemo, to bi trebalo već od sledeće godine da se zna. Sad je trenutno još na festivalima.
Razgovor sa Kristinom poslušajte u novom izdanju emisije Pop up:
S. Rudakijević
