Brazilsko novosadska samba

Različite vrste plesa specifične za određene države ili regije odavno su prešle granice svojih postojbina pa ljudi šrom sveta, sa velikim uspehom, plešu uz ritmove udaljenih zemalja ili kontinenata. Tako je i našu sugrađanku Nedu Novaković osvojila brazilska samba, a da Vojvođani ne plešu samo uz tamburu ili valcer dokazala im je Neda tokom svog boravka u Brazilu. Kod nas će uskoro zima, dok u Brazil stiže leto i pravo je vreme da se pripremimo za karneval, kojeg možda ove godine neće biti, ali tradicija duga skoro 200 godina sigurno će biti nastavljena. 

"Još u petoj godini života počela sam da se bavim klasičnim baletom i tu se ljubav prema plesu i rodila. Nakon toga sam počela da se bavim i džez baletom i time se, eto, bavim ceo život. Menjala sam stilove i oprobavala sam se u drugim vrstama plesova, jer sam želela da obiđem što više država i da ih upoznam kroz njihove karakteristične plesove. Tako sam upoznala brazilsku sambu i tom plesu sam se najviše posvetila", ispričala nam je Neda na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Odlazak u Brazil za svakog ko se bavi sambom je sigurno ostvarenje sna. Kako si uspela da odeš tamo?

Desilo se, kada sam se defintivno zaljubila u sambu, da pronađemo jednog bliskog rođaka koji je svojevremeno otišao da živi u Brazil. Bakin rođeni brat je tokom Drugog svetskog rata otišao tamo da živi, oženio se, dobio dete. Nakon toga, taj rođak je u međuvremenu i preminuo, a mi smo naravno izgubili svaki kontakt sa tim delom familije. Neke 2008. godine, desilo se, kao po nekom scenariju za film, da je jedna od bakinih sestara poslala pismo u brazilsku ambasadu, a čovek koji je pismo primio imao je moralnu obaveza da nađe našeg rođaka. Mi smo se ponovo povezali, a moj ujak iz Brazila se oduševio kada je video da se ja bavim baš brazilskom sambom i došao je na ideju da dođem kod njega u goste. Sticajem okolnosti i njegova mama je balerina, pa smo odmah napravili saradnju. Ja sam imala prilike da tamo učim sambu, bila sam i na karnevalu, ali sam dobila šansu i da predajem džez balet.

Koliko su generalno Brazilci slični, odnosno različiti od nas što tiče plesova?

Što se tiče plesa, mi smo potpnuo različiti. Samba je mnogo zahtevnija od, na primer, našeg folklora, mada je i on veoma zahtevan. Samba ima drugačija pravila, pokrete tela koji nama nisu specifični. A što se tiče karaktera, e tu smo veoma slični. Srdačni su, otvoreni, gostoprimljivi, vole da se šale, da se druže i tu se mi poklapamo u karakteru s njima.

Koliko ti je vremena trebalo da sebi kažeš da si dobra u samba plesu?

Uh, pa to je dobro pitanje (smeh). Kad sam počela da se bavim sambom sve mi je to izgledalo jako teško. Zahtevno je, jer se mi inače ne pomeramo na takav način. Njihov ples je najviše u bokovima, a meni je trebalo par godina da je moje bokove nateram da rade u tom ritmu. Dugo sam i naporno vežbala, nisam bila zadovoljna, ali se to samo desilo u jednom momentu. Na kraju je sve to samo krenulo.

Iako ples deluje kao zabava i hobi, to je u suštini veoma zahtevna fizička aktivnost. Kako se ti pripremaš za nastupe i generalno održavaš kondiciju?

Najviše se pripremam kardio treningom. On je najbolji što se tiče kondicije. Da bismo mogle da izdržimo kasnije da igramo na štiklama, moramo da imamo kondicije. Uz fitnes, kardio trening je najbolja priprema.

Ti si u ples ušla sa pet godina, koja je preporučena granica za početak bavljenja plesom?

Danas su standardi takvi da se kreće već od dece koja imaju tri godine života. Sve to zavisi od deteta do deteta, neki krenu i još ranije. Sve je to dosta individualno, ali to je i najlepši period da se krene sa plesom. Sve to puno utiče na razvoj deteta, na koordinaciju pokreta, na socijalizaciju, sa obzirom na to da su u grupi sa ostalim devojčicama i dečacima. Uz to, sam ples, odnosno nastup na sceni pred publikom, jako utiče na njihovo samopouzdanje.

Već neko vreme radiš sa decom i prenosiš svoje znanje na mlađe kategorije. Kako si se odlučila na to?

I to se nekako desilo i sudbonosno me spojilo. Kada sam upisala pedagogiju, dobila sam poziv moje nastavnice da predajem kod nje. Sve se to uklopilo i sa fakultetom koji je, naravno, povezan sa decom. Bilo je nekako prirodno, lepše i lakše da počenm rad sa decom koji evo traje već nekih 16 godina. I moj završni, master rad, bio je na temu socijalizacije dece kroz ples.

Koliko ti vremena treba, kada dođe baš jako malo dete, da napravite neku osnovnu, početnu koreografiju?

Treba par meseci. Da bismo mogli da izađemo na scenu i predstavimo to publici potrebno je nekoliko meseci. Uvek sam i ja tu sa njima, da im držim strah i usmeravam ih, a i da ne pobegnu kod mame i tate (smeh).

Dva koraka levo, četiri desno, okret... Meni sve to deluje jako komplikovano. Kako zapamtiš koreografiju?

Vežbom. Kao kada deca uče pesmicu u školi, tako je i sa koreografijom. Telo nekako zapamti kretnju, pa sve to ide mnogo lakše. Posle određenog broja povaljanja više i ne razmišljaš o sledećim koracima nego sve ide samo.

U poslednje vreme muškarci su često u kuhinji, žene u borilačkom sportovima, što je svakako normalno i dobro. Ipak, muškaraca u plesu uglavnom je relativno malo. Zašto je to tako?

To se razlikuje od države do države, odnosno, od kulture. Kod su još uvek prisutni stereotipi da žene treba da igraju, a muškarci da su u sportovima koji su samo za muškarce. Nekako se ipak ta linija pomera, menja se i sve to postaje drugačije. Baletani su izuzetno lepo građeni, ni malo nisu feminizirani i lično mislim da je divno kada vidimo da muškarac u plesu uradi nešto elegantno. Njegovo telo je izuzetno izvajano, kao i kod nekog fudbalera. Mislim da se i u plesove sve više uključuju i muškarci. Konkretno, u Brazilu svi plešu. Svi su navikli, od malih nogu, da đuskaju i zanimljivo je da sam tamo u školi imala mnogo više dečaka nego ovde. Tamo su roditelji svesni da će, pogotovo muško dete, da izabere nešto drugo, najverovatnije fudbal, ali da će im sve što nauče na plesu veoma dobro doći za bilo koji sport. Ključ je svakako u koordinaciji koju usvoje na plesu, a to im je priprema za bilo koji drugi sport.

Imaš grupu sa kojom plešeš sambu i nastupaš na raznim karnevalima. Kakav je prijem publike?

Svuda gde smo bili publika je oduševljena. Đuskaju sa nama, fotkaju se i imamo više slika sa publikom nego što mi sami imamo u svojim kolekcijama (smeh). Mi svakao uživamo kada dobijemo od publike takvu povratnu energiju i ostvarimo interakciju. Ceo nastup je zaokružen i našim specifičnim kostimima koji su stigli direktno iz Brazila.

Trenutna situacija je jako teška za sve u kulturi, teško je reći šta nas očekuje. Ipak, šta je tvoj plan za neki naredni period?

Planiram da snimam bajke koje sam započela da snimam tokom ovog perioda zatvaranja, jer sam želela da budem u kontaktu sa svojim balerinicama, ali i sa sestrinom decom. Počela sam da snimam bajke na jutjubu pa je tako nastao kanal Neda i magični svet bajki i time planiram u narednom periodu da se bavim. Nadam se kao i svi da će se ova situacija uskoro završiti i da ćemo se vratiti normalnom životu, kao i pre.

Kada bi neko poželeo da pronađe Brazilca u sebi i oproba se u samba plesu gde bi mogao da ti se obrati?

Može i da pleše sambu ili da vežba samba fitnes sa mnom. Uglavnom sam na fejsbuku, Neda Mantock je moj profil i tamo su sve informacije o vrstama plesa i svemu ostalom čime se bavim.

Razgovor s Nedom poslušajte u plejeru:

Jovan Vanja Marjanović

fotografije: privatna arhiva