Beton glavu čuva

Nekadašnji novinar RTV-a Marko Jakovljev, upamćen po mnogim zanimljivim pričama koje je na svoj prepoznatljiv način donosio na male ekrane, pre četiri godine mirkofon i kameru zamenio je radionicom, kalupima i betonom. Želeći da se oproba u ovom specifičnom i kod nas još uvek neistraženom zanatu, Marko je pokrenuo sopstvenu liniju betonskih proizvoda za kuću ili lokale različitih namena i jednostavno je nazvao Betonsky.

"Dozlogrdilo mi je sve to sa novinarstvom, razni prevrati, pritisci i slična dešavanja. Shvatio sam da imam malo vremena u životu da ga trošim sedeći i da moram nešto da preduzmem. Hteo sam da se osamim, da promenim život iz korena i naučim nešto fizički da radim, ono što kažu - sve, sve, ali zanat", priča Marko na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Kako je počela tvoja priča sa betonom?

Potrefilo se da sam radeći emisiju "Prostor i ja", koja se bavila uređenjem doma, arhitekturom življenja, naišao na prijatelja koji sebi pravi neke sudopere od betona, za kuhinju. Raspravljali smo o celoj ideji i tome kako je to sjajno i super, ali kako to niko kod nas ne pravi. Krenuo sam da istražujem i interesujem se i shvatio sam da toga ima mnogo po svetu, ali kod nas stvarno nema. Pošto živim u kući, a to je svakako jedna od prednosti, krenuo sam da eksperimentišem i to sve od nule. Pogledao internet, raspitao se kod klasičnih majstora, ima dodirnih tačaka ali se i prilično razlikuje od klasičnog zidanja. Desilo se i da sam uspeo da dobijem neki grant, konkurs je bio u Nišu, koji država daje za početak preduzetništva. Nije to bilo nešto puno novca, ali dovoljno za nabavku ručnog alata i prvih kalupa. Tako smo krenuli, video sam da ima interesenata i da ljude to zanima, ima potražnje, pa nakon četiri godine rada mogu da kažem da smo stabilni preduzetnici.

Početak je, verujem, najteži?

Uvek me žena pita da li se bojim konkurencije? Ma ne, ja jedva čekam konkurenciju. Ko god hoće to da radi neka dođe da vidi kako to izgleda. Ima dosta ljudi koji su probali da prave nešto od betona, ali uglavnom male stvari. To je sve super, lepo je i treba, ali napraviti neku veću stvar, to je nebo i zemlja. Dosta je komplikovano, zahteva mnogo logistike i posao je prljav. Ja sam to prvo radio u kući, pa sam za godinu dana dva puta menjao cevi u dvorištu. Sve cevi sam morao da vadim u sred zime, sve se zapušilo od prašine i šuta. Komšije su htele da me isteraju iz ulice (smeh). Bio sam uporan, nisam odustajao.

Neki hoće da otkriju svoje recepte i tajne proizvodnje, a neki neće. Kako teče tehnološki proces u tvom slučaju?

Ovaj posao je sličan kamenorezačkom, tehnologija je slična. Polira se vodenim i suvim polirkama, a za razliku od stolarije, gde kupiš materijal pa ga obrađuješ, ovde materijal bukvalno praviš. Možda je grnčarija slična, samo što su ovo veliki predmeti. Građevinci znaju da je ono što je anatomija u medicini - to je beton u građevini. To je najteži predmet koji, kako oni kažu, niko nikad ne može da položi, noćna mora svakog građevinca. I to, naravno, nije slučajno. U suštini, mešaju se tri stvari, pesak, voda, cement i eventualno neki plastifikator, neki dodaci, pigmenti, boje... Ništa posebno i deluje jednostavno, ali tu ima toliko stvari, poput sušenja, na koji način se muti, koliko dugo se drži, kako se obrađuje, odnos vode, vrsta peska... Sve sam to proučavao, učio od nule i uglavnom kroz iskustvo, pa je sve to vrlo skupa škola. Sve na početku praviš po nekoliko puta, ali je onda i slađe kad sve završiš, onda znaš da si baš naučio.

Koliko ti je novca, makar okvirno, bilo potrebno za početak proizvodnje?

Dobra stvar kod zanata je to što su najveći deo ulaganja tvoje ruke i tvoje znanje. Možda je zato i zanimljivo za nekog mlađeg, ko bi želeo u ovome da se oproba. Jedino što zaista traži dosta vremena i ne sme da se odustane. Puno je ovde ljudi prošlo, svidela im se ideja, hteli su da rade. E onda, kada dođe realnost, kad provedu dva dana na kiši, suncu, po hladnoći, a ti moraš da budeš u vodi, uglavnom odlaze i odlučuju se za neke druge stvari. Teško je, komplikovano, ima svoje draži, ali je dobro to što ne zahteva puno ulaganja. Tu je osnovni ručni alat i mašine koje su u rangu od 500 do 1.000 evra. Sve zajedno može da se počne sa nekih pet hiljada evra ukupno. Međutim, to nije kafić gde ti utučeš lovu u enterijer i sediš i piješ kafu ceo dan. Ovde ustaneš ujutro, rmbačiš ceo dan, odeš kući, spavaš i sutra opet. To je tvoj kapital, to je tvoj glavni ulog i to mora da zna svako ko hoće da radi ovaj posao.  

Ono što je svakako prepoznatljivo u tvom radu je i zaista lep dizjan. Ko se bavi tim poslom?

Taj segmen posla nam tek predstoji da rešimo, sistemski. Za sada uglavnom gledam šta je već napravljeno, modifikujem postojeće modele i pravim neke svoje varijante. U narednom periodu sigurno ću napraviti neke svoje prepoznatljive dizajnerske linije i to je neophodno da bi posao rastao i da bi brend bio prepoznatljiv. To zahteva puno vremena i organizacije, a kod zanata je generalno problem to što moraš sve sam da radiš. Može neko da ti pomaže, ali nikad ne možeš da odeš kući i ostaviš nekome posao. To jednostavno zahteva mene, to je moj lični pečat i zbog toga tako sporo ide. Dizajn je jako bitan, a ja uglavnom pokušavam da ispunim želje ljudi koji naruče određeni komad. Oni nađu nešto na netu, a ja im isporučim ili takav ili najsličniji što može. Naravno, postoje i neki proizvodi koji su klasični, univerzalni.

Koliko ti vremena treba da napraviš jedan veći komad, na primer, lavabo?

To je neki period od, recimo, nedelju dana. Nekad se to dosta produži, zavisi od vremenskih uslova i uvek se radi više stvari simultano. Jednostavno, takva je priroda posla. Nešto se suši, nešto se premazuje i onda se to i po pet puta ponavlja. Kombinujemo, pa u isto vreme radimo klupe, ploče, lavaboe, razne komade. Zanimljivo je da svest o betonu nemaju čak ni neke arhitekte. Kada mi poručuju robu, traže da sve to bude za dve do tri nedelje, a to jednostavno nije moguće. Sve zahteva određeni proces da bi bilo kako treba. Šaljemo dosta i po inostranstvu, Nemačka, UK, a slali smo čak i u Australiju. I tamo ljudi imaju osećaj. Obično kada zovu znaju, da će to biti gotovo kroz dva ili tri meseca. Znaju da je to ručni rad, da treba uložiti vreme i da je to u suštini vrednost tog proizvoda. Treba puno vremena za ovaj posao.

Kako se sve to montira? Je l' može u običnom stanu da se instalira neki od tvojih prozivoda?

To je naravno teže od klasičnih lavaboa, na primer, ili ploča koje se uobičajeno koriste. Umrežio sam se sa drugim ljudima, prijateljima koji rade sličan posao, pa taj deo posla radimo zajedno. Sa mnom je i moj prijatelj Aleksandar Šukić koji radi drvo i metal, pa uslugu dajemo u paketu. Komplikovano je čoveku da kupi nešto što nije standardno, pa onda mora dodatno da traži delove da kompletira, tipa sifon ili slično. Uglavnom je sve to standardno, ali jeste teško, zahtevno je i to naručuju ljudi koji su spremni da izdvoje malo više truda kako bi dobili nešto lepo u enterijeru. Ima ih dosta, iako sam ja na početku mislio da će to više ići u kafiće i restorane, a ispalo je da su većinom mladi parovi koji prate trendove i zanimljivo im je da imaju tako autentične komade u svom domu. 

Koliko onda, u kilogramima, teži jedan komad?

Sada smo slali jedan lavabo za Englesku, dupli, imao je 120 kilograma, a bilo je i komada od 150 ili 200 kilograma, to su sinkovi od oko dva metra dužine. Oni imaju drugačiju standardnu gradnju, većina ima velike kuće koje imaju po tri ili četiri kupatila, pa naručuju po šest, sedam lavaboa. Svaki komad je jako težak i možda je to najgore u ovom poslu. To, prosto, ne može jedan čovek da radi. Uvek nešto treba da se diže, okreće... Kada sam tražio nekog za ispomoć, puno se žena javilo. Siguran sam da su žene, u jednom delu ovog posla mnogo bolje od muškaraca, znaju da izvuku liniju, preciznije su, imaju strpljenja, ali problem je u tome što treba preneti više puta na dan nešto što ima 40 ili 50 kilograma. Podići, spustiti, okrenuti i sve to je dosta zahtevno. Poslati ploču od 250 kilograma samo za Beograd je projekat za sebe. Obično kad ljudi to naručuju ja im kažem da to nije toliko skupo da se napravi, ali je jako skupo da se montira i preveze.

Šta se desi kad nešto pogrešiš?

Desi se često (smeh). Ljudi me pitaju zašto je, na primer, nešto puklo, mada ima jedna izreka koja kaže da ako ne puca onda nije beton! To je dosta specifično, kao kod punog drveta. Tokom vremena, kad se suši, menja se struktura, širi se i skuplja i pojave se te pukotine i niko ne može da kaže zašto se to desilo, ima milion faktora. Pravimo ponovo! Dešavalo se da napravim ponovo i pošaljem čak u inostranstvo o svom trošku. Imam takav stav, osobu koja je kupila moj prozivod želim da ispoštujem, da dobije ispravan komad, ako se i potkrade greška uvek ispravim. Dešava se. I velike auto kompanije su povlačile čitave serije vozila zbog ne tako malih grešaka. Takva mašinerija, pa pogreši. To je još jedan od razloga zbog kojih ljudi odustaju kada uđu u posao i ne mogu da se naviknu da nešto moraju više puta da rade. Neuspesi su svakodnevica, to nije izuzetak, ali tako je u svakom poslu. To je, na kraju, najbolji način da naučiš.

S obzirom na to da tvoja roba ide i u inostranstvo, koliko je  kod nas teško i komplikovano napraviti firmu koja sve to, po zakonu, pokriva?

To uopšte nije problem. Sticajem okolnosti, imam firmu koja se bavi proizvodnjom betonskih elemenata, online konsaltingom i proizvodnjom video i medijskih sadržaja. Deluje kao da bi sad odmah mogao neko da me uhapsi (smeh). Ali ja to zaista radim. Kod nas možeš da registruješ sve na jednu firmu, što je super, možeš da staviš i pet delatnosti! Nije teško, sve je, naprotiv, vrlo jednostavno. Mogu da kažem da čak ni porezi nisu preveliki, pogotovo ako si registrovan na neku manju sredinu, kao što sam ja, na primer, u Karlovcima. Doprinosi su na nivou dvadesetak hiljada, sebi i naravno, radnicima, ako ih imaš. U svemu je najveći trošak naći dobar prostor. Našli smo posle tri godine jedan odličan prostor na Mišeluku, tako da nam je tu proizvodnja.

Šta je ono što ti nedostaje iz prethodnog posla i zavidne karijere koju si ostvario kao novinar?

Nedostaju mi ljudi. Ja sam pobegao od ljudi, bilo mi je dosta svega i stvarno sam dobio svoj mir i tišinu. Radim u radionici po deset sati, pustim muziku, uživam... Prolazi vreme, a deluje kao da jedan dan traje godinama. Nekad mi ipak fale naši ljudi. Staneš sa ljudima, popiješ kafu, malo pričaš, čuješ nešto i to mi najviše nedostaje od tog našeg novinarskog posla. Posao kao posao mi uopšte ne nedostaje. Jednostavno, mislim da je u Srbiji novinarstvo poptuno deplasirano. Verovatno treba da prođu generacije, kao i sa demokratijom, da to sazri i da postane posao koji je dostojan čoveka. U ovim uslovima, u kojima mi novinari radimo, kažem mi jer se i dalje tu ubrajam, smatram da novinarska plata ne bi trebalo da bude manja od dve hiljade evra. Jer to je jedan užasno stresan posao. U životu sam svašta radio. Od šverca benzina svojevremeno, do intelektualnih poslova. Smejem se, kao Hemingvej, radio sam 30 poslova, od svoje 18. godine života sam radio stalno po dva posla, a staža ukupno imam oko 15 godina. Od svih poslova, mislim da je novinarski posao ubedljivo najteži. Ubedljivo. Ta poniženja koje moraš da istrpiš, to što moraš da hendluješ, svi ti izazovi sa kojima se svakodnevno srećeš, ne može da se meri sa ovim smrzavanjem ovde. Odavde odem kući prazne glave i punog srca, legnem da spavam umoran i zadovoljan, srećan zato što sam nešto ostavio iza sebe. Iz redakcije sam dolazio kući isfrustriran, besan jer nekom ipak glavu nisam polomio, a čini mi se da je to bilo jedino rešenje koje je moglo da bude.

Šta je ono što planiraš u narednom periodu što se tiče betona, a šta u vezi novinarstva?

Što se betona generalno tiče, mislim da će stvari na ovim prostorima da cvetaju. Mi nekako kasnimo u tim trendovima i kod nas tek sad dolazi ono što je na zapadu popularno unazad 30 ili 40 godina. Beton je takođe veoma popularan u na bliskom i dalekom istoku. Ljudi to zovu i veštačkim kamenom. Kod nas je to sada u trendu, nema kafića koje se otvara, a da nema neki betonski element. Trendovi se naravno menjaju, ali očekujem da će ovo još neko izvesno vreme da traje. Kao i sa drvetom, nekad je manje, a nekad više popularno, ali je svakako veoma praktično. Beton ima budućnost, samo treba krenuti, jer se ljudi potroše u silnom razmišljanju. Uz ovo može da se radi još jako puno stvari koje su komplementarne. Na primer, kod nas ne može da se kupi prljav pesak u građari, na malo, ako neko želi nešto kod kuće da popravi. U ovom gradu nema ni belog cementa, niti određenih aditiva, koje možeš lako da nađeš u nekim gradovima centralne Srbije sa 15.000 stanovnika. U svemu tome mislim da ima više perspektive nego u novinarstvu. Što se novinarstva tiče, čekam da se sve preseli na internet, pa će onda valjda biti drugačije.

Markovo gostovanje u emisiji Dnevna Soba možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: Vojin Ivkov i privatna kolekcija