Društvo / Intervju
Dolores: Synth-pop revolucija sa ženskim potpisom
Dvojac Dolores, koji čine Ana Srećković Endži i Marija Vukčević, više je od muzičkog projekta – to je glas nove generacije žena koje bez zadrške pišu, pevaju i produciraju ono što žele da čuju. Njihov zvuk predstavlja jedinstven spoj retro synth popa, novog talasa i savremene alternative. Kroz nežne i iskrene tekstove, Dolores obrađuju teme poput mentalnog zdravlja, odnosa i svakodnevnih borbi, pretvarajući lične emocije u univerzalno iskustvo. Za novosadski koncert koji ih očekuje u četvrtak 4. decembra u SKCNS Fabrici udružiće snage sa zagrebačkom alt pop ikonom Machom Ravel.
"Pripremamo se za novosadski koncert, ali i nekoliko narednih koji nas očekuju. Sa nama će binu deliti Macha Ravel, tako da publiku očekuje dosta alternativnog popa” ispričale su nam članice benda Dolores.
Kako ste došle na ideju da nastupite zajedno na koncertu?
Već neko vreme sarađujem sa Mašom, kao producentkinja, na njenim projektima. Radile smo zajedno na njena posljednja dva singla, "Lutkica" i "Pasegoni". I onda nam je bilo prirodno da se udružimo, da napravimo taj dupli koncert u Novom Sadu. Ona je, takođe, planirala da nastupa u Novom Sadu. Imalo nam je smisla. Naravno, to nije ista muzika, ali je dosta srodna, jer sve je to pop muzika, a ono što nam je zajedničko je da su nam nastupi, i nama i njoj, dosta energični.
Dolores jeste duo, ali sada je tu i prateći band. Kako to funkcioniše?
To je nama bila ideja, jako dugo, zapravo. Mi smo počele kao duo, ali muzika koju pravimo zahteva žive instrumente. Pre nekih godinu dana sazrela je ideja da treba da se proširi sastav, ali i da sam nastup bude sadržajniji. Krenuli smo da tražimo, a ideja nam je bila da budu sve devojke, da bude all girls bend. I u tome smo uspele, tako da sada imamo basistkinju i bubnjarku. Kao ceo bend, potpuniji je zvuk, više je energije, drugačije je i nama, svakako i publici. Nekako se energija podeli na četiri dela, zapravo se kanališe kroz četiri kanala. Puno nam je bolje ovako. I te pesme dobijaju neku novu dimenziju, sada u lajvu. Kada smo radile na matrice, to je sve bilo manje više repliciranje toga što već možete da čujete na snimku. Sad je to opet obojeno malo drugačije, malo više gruvije. Sa tim živim bubnjem i basom dobija neki novi zvuk. Opet, sintisajzeri i ostalo sa matrica, ostavlja taj neki feeling, da kažem, sa traka. Kada smo nastupale same gitara je bila jednini instrument. Sada, kada postoji i bubanj i bas, to je onda potpuno nova priča.
Uz nove instrumente, na bini sada to zvuči sigurno drugačije. Šta je bio cilj, da zvuči što sličnije onome sa snimka ili da dobije neku potpuno novu formu?
Cilj je bio, otprilike, neka sredina. Znači, da ostane ideja, jer mi i dalje koristimo matrice, svi ti zvukovi koji su negde, u stvari, prepoznatljivi za našu muziku. S tim što sve što može da se odsvira uživo, biramo sada da ipak odsviramo uživo. Drugačiji je osjećaj kada slušate neku od tih pesama lajv iil na traci, ali i dalje je, ja bih rekla, isti vajb. I dalje je to ista pesma, samo nekako je energija drugačija. Mislim da su trake malo nežnije, ako mogu da tako kažem, a u lajvu je sada to malo žešće.
Znači li to da će novi materijal imati lajv instrumente, bubanj, bas?
Najverovatnije ne, iz više razloga. Dosta je komplikovano da se to uradi i mislim da za našu muziku to nije dobar izbor. Ja volim taj zvuk "nakucanog bubnja", volim da se igram sa efektima i da dobijemo taj zvuk koji je neki omaž osamdesetim i devedesetim godinama, što je zapravo naša najveća inspiracija. Ali, biće novih instrumenta, što znači da ćemo u narednom periodu sigurno koristiti instrumente koji nisu gitara, bas, bubanj, klavir. Imamo u planu neke instrumente koji se možda ne čuju toliko često u popu.
Koliko je teško završiti, finalizovati materijal, kada si i autor i producent?
MI smo uradile veći deo posla, ali ipak nismo sve same radile. Nama je sa produkcijom, u početku, pomagao Petar Wagner Fantom, a sada je to Andrija Gavrilović ANDR, tako da nismo u potpunosti same. Završim ja pesmu, u suštini, i onda odimo kod Andrije, gde zapravo on ostavi sve to što sam mu ja donela ali mu i ostane prostora da se u aranžmanu poigra sa nekim stvarima, da ostavi svoj neki lični pečat, jer mislim da smo se dosta dobro našli. Trebalo nam je vremena da se dobro upoznamo i da on tačno kapira koji je to zvuk, koji je naš zvuk. I da tačno zna, za bilo koju pesmu koju mu donesem, šta treba da joj uradi zapravo da bi to dobilo neki novi twist, ali da bi ostao Dolores zvuk. U suštini, to je neki, da kažemo, sveži par ušiju, pored nas dve, koji je uvek upleten u proces.
Pored benda, tonac i majstor svetla bi trebalo da budu deo stalne postave?
To bi bilo idealno. Sledeći korak nam je tonac, definitivno, kojeg ćemo voditi sa sobom. Možda još jedan član u bendu, ali da, to su idealni uslovi. To već iziskuje neki viši nivo i samog benda i nastupanja. Mislim da za bendove koji su u nekom našem sloju, tako da se izrazim, a i na višem stupnju od nas, da i dalje u Srbiji nije isplativo imati stalnog člana tima koji će se baviti svetlom, ili recimo led ekranima iza. Mislim da, za sad, ne možemo baš to da priuštimo sebi, ali bi u idealnim uslovima to bi bilo sjajno. Imamo i vizuale, pa gde god budemo imali priliku da koristimo te vizuale, koje je radio Kosta Mušu, mi ćemo ih koristiti.
Što se tiče same muzike, ona neodoljivo podseća na duh osamdesetih i devedesetih, što ste, verujem i želele. Kako ste se uopšte zatekle u tom vremenu?
Ja sam dete osamdesetih, tako da je to muzika uz koju sam odrasla. Ne znam, roditelji su mi puštali tu muziku, nekako je uvek bila deo mene. Imam neki poseban sentiment, mislim da me gađa na neku nostalgiju, da nas sve gađa na neku nostalgiju, na neka bezbrižnija vremena. Makar nismo provodili toliko vremena na telefonima, ako ništa drugo. Živeli smo malo slobodnije i nekako mislim da ta muzika ima neki nostalgični prizvuk. Sa druge strane, čini mi se da se čovek lepo oseća dok je sluša. I to je negde ono što je nama inspiracija, jedna od, a imamo ih naravno više.
Šta je ono što vas natera, inspiriše da napišete neku novu pesmu?
Svašta nešto. Baš sve, bukvalno. Od dokumentaraca, filmova, druge muzike, knjige, neke priče koju nam neko ispriča na kafi. Ja pišem tekste uglavnom. I onda, kao, to su neke situacije koje su se ili meni desile ili su se desile nekome koga ja poznam, pa mi je taj neko ispričao. Ne mora to da bude identična priča, već nešto iz te priče što mi se urezalo, da li je to jedna reč ili neka situacija, nebitno je. Onda od toga prosto samo nastane neka priča, koju posle znam da treba ili ne treba da razradim u celu pesmu.
Koliko vam ponekad možda i zasmeta činjenica da važan tekst pesme jednostavno “pojede” dobar ritam i muzika?
Meni to lično ne smeta. Uživam i u jednom i u drugom. Meni je super kada neko đuska uz našu “Džejn” koja ima možda i najdublju, najjaču poruku i ne udubljuje se previše u tekst, jer mislim da je upravo to taj catchy momenat. Neki ljudi se uhvate za neki plesni momenat, nešto što ih vozi u ritmu. Meni je to super udica, jer neko će pre ili kasnije zapravo da čuje tekst. Mislim da je to jako bitan faktor. Koliko muzike ima koja ima sjajan tekst, a zapravo je dosadna? Mislim, glupo je reći dosadna, ali znaš, prosto, ne ostane ti u glavi. Tako da mislim da jedno bez drugog ne može. Nije baš najbolja formula za uspeh, a posebno danas kada nam je pažnja rasuta, mislim da je taj catchy momenat jako bitan. U suštini, bitnije je da se zapravo melodijom slušalac prvo zainteresuje, pa da se onda udubljuje u tekst. Prvo slušam melodiju, pa onda tekst.
Koliko vam je situacija u kojoj danas živimo inspiracija ili teret da uopšte pišete nešto?
Ne znam. U poslednje vreme, iskreno, nemam neku veliku inspiraciju. Mislim da sve što proživljavamo poslednjih godinu dana, da ne kažem poslednjih godina, utiče na svakodnevicu i na mentalno stanje. Mislim da, ako je čovek preopterećen nekim stvarima koje su životno bitne, umetnost tu prva pati u jednom ili drugom smeru. Znači ili je hiperproduktivnost ili je potpuni čep. Tako da je meni trenutno fokus na nečem drugom, nije na stvaralaštvu. U suštini se trudimo, ali ne forsiramo se. Mislim da je bitno da ispratimo sebe, da to ne bude neka pesma koja je napravljena onako - da moramo da sednemo i da napravimo pesme - nego da to zapravo bude organiski. Nekako sada, baš u ovo poslednje vreme, malo postoji hajka na umetnike. Ljudi ne shvataju da je muzika ozbiljan posao kojim se ljudi bave, da oni ne mogu da stave pauzu na svoj život i na svoju profesiju i na izvor prihoda. I onda je malo nezgodno promovisati novu pesmu ili promovisati koncert, u takvim situacijama. Baš je nekako rizik da ne ispadne neukusno, a to svakako nije bio cilj.
OBRATI PAŽNJU
Ako se stvara, onda je najdobrodošlije da to bude u nekom revolucionarnom pravcu i da ima tu poruku. A ako nije, onda se baš dižu pitanja zašto to sada kad imamo bitnije stvari! Potpuno se slažem da živimo u vremenu gde ima bitnih stvari, ali mislim da je suština u tome da ljudi na muziku generalno gledaju kao na neku razonodu, na neku zabavu, radost, a zapravo nama je to posao. U suštini to nisu iste stvari. Naravno da nas sve pogađa to što se dešava i naravno da živimo tu borbu svi zajedno i da koristimo platformu koju imamo, takođe, koliko god možemo. Ali isto tako, kao i svi ostali moramo da nastavimo da živimo svoj život i da radimo svoje poslove. Mislim da jedno ne isključuje drugo. U smislu, ili hajde svi da blokiramo sve, pa ćemo svi da pauziramo, ali ako ne blokiramo svi sve, onda nemojmo upirati prstom u muzičare. Meni je to malo licemerno.
Dakle, koncert u Novom Sadu je uskoro, a nakon toga?
Imamo planova, zakazanih termina, biće po regionu dosta nastupa, ali to za sad ne smemo da otkrivamo.
Gostovanje benda Dolores u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:
Jovan Vanja Marjanović
foto: Ivana Despotović
