Strahovi moraju da pokreću, a ne da sputavaju

Andrej Josifovski (30) poznatiji kao Pijanista već duže vreme kroz murale, instalacije i skulpture oslikava zgrade, mostove i fasade. I to ne samo u našoj zemlji, već i u Italiji, Kaliforniji, Kubi... Njegov rad je spoj ulične umetnosti i arhitekture, a kroz njih često govori o bitnim društvenim temama, kao što su ekologija i sloboda. Sa njim smo razgovarali o umetnosti, cenzuri, festivalu koji je pokrenuo i o tome šta ga je to ulica naučila.

Napravio si portret Jovana Memedovića od 4.000 boca za Svetski dan reka. Da li je potrebno ovako nešto uraditi kako bi se ukazalo na neke veće probleme koji postoje u našem društvu?

Ovo je sitnica u odnosu na ono što moramo kao društvo da uradimo. Situacija je odavno alarmantna i odavno je stanje takvo da možda više nema ni rešenja za sve probleme. To je bio moj način da ukažem na ono što me pogodilo. Sava je toliko bila zagađena da nisam mogao da verujem da postoje ljudi koji samo tako bace nešto u vodu. Ne mogu to da razumem ni na ulici, a kamoli u rekama. Ako su oči ogledalo duše, onda su reke ogledalo prirode.

Koliko ti je vremena oduzelo da sve to uradiš? Na kraju si imao pomoć prijatelja, ali kako je izgledao taj proces?

Bilo je jako teško, ne mogu da budem lažno skroman. Na kraju je ispalo onako kako sam želeo. Ali to je jedan eksperiment koji me pokreće. Takve stvari mi daju snagu da idem dalje, bez obzira na uspešnost. Eksperimentisanje i pomeranje u stvaralačkom procesu su jako važni. Što se tiče samog rada trajalo je deset dana. Jedan od tih dana je bio i kada su moji prijatelji, poznanici, pratioci došlo da pomognu i gde su 12 sati bez prestanka sa mnom radili. Ja sam ostao nakon toga do uveče da farbam, što sam nastavio i ujutru kako bih sve spakavao i stavio na reku u sedam uveče. Tako da je u taj petak nastupila klinička smrt, da bi to sve bilo spremno za Svetski dan reka.

U jednom intervjuu si rekao da će umetnost spasiti svet. Šta je to trenutno sputava?

Sputava je to što je odavno na marginama. Kod nas je i van margina, s obzirom na to da je budžet za kulturu posle ovog rebalansa nula posto. Nekako sve više isplivavaju neke druge stvari koje su mejnstrim. One se lako komercijalizuju, od njih se živi i od njih velike kompanije žive. Umetnost je tu u nepovoljnom položaju. Ako je umetnost i angažovana onda su tu još i prepreke poput cenzure. Čim se ne dopada svima i čim smeta, odmah je taj neko disident ili opoziocija i ako se ne baviš politikom. Ali sve to je, za ljude koji se bave umetnošću srcem, pokretačka energija. I siguran sam da će ona spasiti svet. Mnogo pojedinaca se bori za to da promeni svet bez ikakve pomoći institucija kulture.

Vrlo zanimljiva stvar se desila sa tvojom instalacijom razapetog Hrista na raskrsnici. Kako si ti reagovao na to kada su počeli da je sklanjaju?

Ja sam ih čekao na raskrsnici. Bio sam deo performansa. Međutim, mnogo im je dugo trebalo da dođu, pa sam otišao da spavam. Već oko 10h je to bio pravi cirkus. Sedam policijskih automobila, dva komunalna, jedna forenzika i novinari. Kao da se desio masakr, a ne postavljanje umetničke instalacije od kartona. Onda je došla i korpa za rad na visini, koju ja inače ne mogu da dobijem za potrebe oslikavanja murala. Ali je bila spremna da reaguje kada je ovakvo neko delo u pitanju. Ja sam im se zahvalio nebrojeno puta jer su učini za umetnost više od bilo koga. Toliko su popularizovali to jer su nekoliko puta dnevno u medijima pričali o toj instalaciji razapetog Hrista na kamerama. Performans je uspeo i svi su bili u službi umetnosti tih dana. To sam i želeo da postignem i naravno, da ukažem na mesta nove vere, a to su kamere koje nas posmatraju.

Koliko ti je bitna lokacija i kako je biraš?

Kada bi se gledala ova arhitektura koju trenutno imamo priliku da vidimo u ovoj našoj kasabi, reklo bi se da nije bitno. Međutim prva stavka svih onih pravih arhitekata je lokacija. Zna se da je duh mesta jedna od najbitnijih stvari i da sve počinje od nje. Što se tiče ovoga čime se ja bavim, a to su mirali, oni su direktno vezani za arhitekturu, nevezano da li su to fasade ili mostovi. Vodim računa o tome jer je jedan od koncepata koje razvijam stavljanje tih murala u kontekst i pravljenje novog vizuelnog identiteta grada.

Kako si došao na ideju da kreneš time da se baviš?

Upravo ta arhitektura mi je donela poznanastvo sa jednim čovekom, Andrejem Žikićem, poznatijim kao Artez koji se time bavi još od svojih dečačkih dana. Kada sam ga upoznao na studijama i čuo njegovu priču, poželeo sam da se i ja time bavim. Kupio sam boje i počeo. Sve ostalo je istorija. Krenuo sam da radim, zavoleo sam to. Postalo je moja strast i bez toga ne mogu ni da počnem, ni da završim dan. To je jedna opsesija koja mi ne da mira. Počelo je sa arhitekturom i sa njom će se i završiti.

U tvom radu su i gerilski radovi. Imaš ceo serijal koji se zove Zlatno doba. Šta sve postoji u tom serijalu?

On se nametnuo sam po sebi. Nebrojeno puta smo na televiziji od jednog gospodina čuli da je neprijatno koliko nam dobro ide. Ja se u potpunosti slažem da smo u zlatnom dobu, tako da sam rešio da pozlatim neke stvari. Kao što je kontejner. Nepresušni izvor informacija, a nekome izvor života. Napravio sam i klackalice za prekobrojnu decu čija su osovina i oslonac kontejner da bi deca mogla da se igraju dok im roditelji kopaju po đubretu. Bio je i na dan izbora jedan rad. Tri kontejnera ofarbana u zlato, srebro i bronzu na kojima je pisalo 'glasaj'. Na dan zatvaranja jedne izložbe koja se zvala Čistač, ja sam postavio skulpturu četke za toalet i sto malih skulptura. Sve to je kratko trajalo, četke su se brzo razgrabile, a ova je na neidentifikovani način sklonjena, bačena sa strane. Ali dobro i to je deo performansa. Znači da je pogodila tamo gde treba.

Pokrenuo si i festival Runaway Street Art. Šta sve i ko sve može da se vidi na tom festivalu?

Krenuo bih od mog bunta Borba za umetnost i kulturu. To je borba protiv pomodarstva i kiča. I to je moj doprinoss, da ne budem jedan od onih koji samo pričaju. Pokrenuo sam prvi festival 2016. kada je oslikana fasada nešto manja od 200 metara kvadratnih. To sam uradio sa pozantom umetnicom Kraljicom Vilom. Krenuo je da se razvija, ali je sve više bio moja samoinicijativa. Mislio sam da će me institucije kulture i drugi podržati. Ali tekk posle četvrtog se pojavio sponzor, a sada opet niko, Više su to moji prijatelji, dobrotvori. Na ovom, petom, malom jubileju su oslikane četriri velike fasada. Bio je jedan umetnik iz Novog Sada Toni Star, Andrej Žikić, ekipa Hesojam i jednu fasadu sam oslikao i ja. Na zatvranju je svirao sastav Muzikon. Miroslav Raduljica je došao na zatvaranje i rekao mi je da izgleda kao da nismo u Srbiji a da Srbija ovako treba da izgleda.

Sva tvoja znanja, veštine i iskustva si preneo na ulicu, ali šta je tebe naučila ulica?

Najveći strah svih brižnih roditelja je da im deca ne postanu uličari. A zapravo ulica je život. Ona nas je toliko toga naučila. Sve najbitnije stvari se tu dešavaju. I prijatne i neprtijatne. Ulica mi je potvrdila da strahovi moraju da pokreću, a ne da sputavaju i potvrdila mi je hrabrost koju sam znao da imam. Inat je jako bitna stvar, a on se mnogo puta desi upravo na ulici. Iz inata se boriš sam sa sobom i zidovima od 300, 400 metara kvadratnih. Oni kasnije izazivaju različite reakcije, ali ne ostavljaju ravnodušnim, a to je bitno.

Ceo razgovor sa Pijanistom poslušajte u plejeru

Foto: Privatna arhiva

J. Božić