Lepa zgrada je dostignuće društva

Andrej Strehovec je slovenački arhitekta koji se pre pet godina preselio u Novi Sad, gde je nastavio da živi i radi. Za svoj rad nedavno je dobio nagradu "Zlatna olovka" koja se dodeljuje za izuzetno arhitektonsko dostignuće. Uz to, Andrej je jedan od organizatora ali i nacionalni selektor nagrade Piranezi koja se dodeljuje najboljem arhitektonskom delu u srednjoj Evropi. Izložba ovih radova dostupna je još desetak dana i Novosađanima. 

"Izložba u Muzeju savremene umetnsoti Vojvodine (MSUV) nosi naziv Piranezi 2019. U pitanju je međunarodna izložba koja cirkuliše Evropom i predstavlja se publici po galerijama i muzejima. Došla je iz Mađarske, u Novom Sadu je još nekih deset dana, a onda nastavlja za Beograd, gde će biti izložena u okviru Internacionalne nedelje arhitekture u Beogradu (BINA). Posle toga je selimo u Banja Luku i nadamo se u još neke zemlje, da bi što više ljudi videlo šta je to nagrada i konferencija Piranezi i kakvi sve radovi učestvuju na ovom konkursu", ispričao nam je Andrej na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Koji radovi su predstavljeni posetiocima u Novom Sadu?

Zaista bih voleo da što više ljudi dođe i poseti ovu izložbu u prelepom zdanju MSUV. Ko nije bio, trebalo bi da ode, jer je sama građevina prelepa, ima fantastičan atrijum i nadam se da će uskoro krenuti i renoviranje, pa će ovaj prostor biti još lepši. Nadam se da će biti nešto poput Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koji je zaista lepo urađen. Ako dođete, izložba je na spratu, u tzv. galeriji S i to je sezonska izložba koja se svakog novembra otvara u Piranu, počevši od 1983. kada je i pokrenuta istoimena konferencija.

Šta je konkretno tvoje zaduženje u okviru Piranezi projekta?

Mogu da kažem da imam tu čast i zadovoljstvo da sam u ulozi nacionalnog selektora za Srbiju i na neki način mi smo ovu nagradu vratili u Srbiju, jer se tokom devedesetih godina nagrada nekako povukla odavde, region nije bio dobro povezan i jako mi je drago da smo uspeli da obnovimo i nastavimo saradnju. Srbija je pre dve godine bila ponovo pozvana i moja uloga je bila da obaberem kvalitetne i zanimljive radove i pužim kolegama mogućnost da se prezentuju na toj međunarodnoj  izložbi i konferenciji. Svi su to jako rado prihvatili i meni je bilo drago da možemo da promovišemo mlade kolege, a da su oni imali lep osećaj da mogu da se predstave internacionalnoj publici. Svakako su mladi prodorniji, imaju moderne načine komunikacije i ja to pratim i pravim selekciju radova. U pitanju je pet radova, ove godine smo imali priliku da to budu zaista dobri, vrhunski radovi.

Pretpostavljam da će se ovakav vid saradnje nastaviti i da će mladi moći i u narednim godinama da svoje radove šalju na Piranezi?

Tako je. Ove godine smo imali priliku da uključimo i selekciju srpskih studenata, bili su tu Zoran Abadić i Slobodan Jović koji su puno pomogli i doprineli svojim izborom studentskih radova. Na taj način smo mogli da dobijemo uvid u širu sliku trenutnog stanja stvari u Srbiji, od vrhunskih izvedenih dostignuća do studentskih ideja. 

Za svoj rad nedavno si dobio vredno priznanje "Zlatna olovka". Kakva je to nagrada i za koji rad ti je dodeljena?

To je nagrada koju svake godine dodeljuje Komora slovenačkih arhitekata za jako uspešnu realizaciju. U pitanju je jedna poslovna zgrada, koja je na neki način posebna, zbog određenih urbanističko-arhitektonskih rešenja i svojih karakteristika. Možda je najznačajinije to što ima drvenu fasadu, iako to u poslednje vreme nije toliko posebno jer se, posebno u Sloveniji i Austriji, u prethodnih deset godina dosta koristi drvo. I to ne samo kao estetski deo, već i kao konstrukcijski. Samim tim imamo ekološki doprinos i održivi aspekt u arhitekturi, kao i njen doprinos opštem prostoru i samom društvu. Sećam se još dok sam bio na studijama, da smo gledali drvene fasade i kuće u Austriji, sada je taj trend stigao i u Sloveniju, a mislim da i Srbija ima sjane mogućnosti za tako nešto. 

U svakom poslu, a možda najviše u ahritekturi, ljudi rade projekte koji su deo redovnih obaveza. Šta je ono što tebe u arhitekturi najviše privlači?

To je jako zanimljivo pitanje i nešto je čime se stalno bavimo. Uvek postoji unutrašnja bitka i to je normalno, jer je arhitektura s jedne strane vezana za tehnologiju i inženjersku profesiju, dok sa druge strane sadrži veliki deo kulture i ima umetničke elemente. Te komponente se uvek spajaju kada se kreće u novi posao, dopunjuju se i pokušavaju jedna drugu da podrže. Tokom svog rada sam razvijao i druge projekte koji su više bili vezani za umetnost i za višemedijski dizajn. Tu sam shvatio da, kada smo, na primer, radili podrške za neke scenografije, to su bila rešenja koja su bila manje utemeljena na aritekturi, ili možda urađena sa više slobode. U arhitekturi uvek je bitna investicija, iako je budžet u svemu važan, ali mislim da sam u sferi višemedeijskog dizajna shvatio da arhitekta može mnogo da doprinese jednom umetničkom projektu. Uvek kada sam radio takve projekte dolazili smo do dela funkcionalnosti i praktično smo uvek preko arhitektonskog znanja pokušavali da damo umetnički aspekt, pa da onda to sve zajedno profunkcioniše kao koherentna celina. Kao kada bismo sagledali neku osnovu, a onda na njoj izgradili umetnički koncept.  

Tvoj život je danas vezan za Novi Sad i Srbiju. Verujem da bi mnogi mladi ljudi već sutra krenuli obrnutim putem...

Puno pričam o tim stvarima sa prijateljima koji su ovde. Meni je jako važno to što sam odlučio da dođem, ovde je jako prijatno, mene je dovela ljubav, pa onda valjda nije ni čudno što me je to tu i zadržalo. Čini se, kada geldamo odavde, da su u Sloveniji malo sređenije stvari i verovatno da je tako. Meni su ipak važni i drugi aspekti života, to su, na primer, ljudi koji me ovde okružuju. Za mene je to jako važno, kao što kažu da, kada nema ljudi, gase se svetla i nema ničega. Jako je bitna zajednica u kojoj živiš. Imao sam sreće da sam upao u divnu ekipu u Novom Sadu i to je ono što mi najviše znači. U Sloveniji možda nisu baš tako idelane stvari kako nam se odavde čine, ali to bi onda moglo da se kaže i za Austriju i za Francusku i ostale razvijenije zemlje. Mislim da svaka zemlja ima svoje specifične stvari, koje je čine posebnom.

Šta je ono što najviše voliš u Novom Sadu? Koje je tvoje mesto, gde se osećaš najbolje?

Kada izlazimo, pokušavamo da nađemo svoj omiljeni kafić ili mesto za druženje. Volim da odem do knjižare gde mogu da popijem piće, svratim u Zenit ili dođemo do lokala koji se zove DV. Ono što je malo vezano i za arhitekturu, specifično urbanističko okruženje i baštinu vezanu za početak 20. veka su pasaži u starom delu grada. To postoji u drugim evropskim gradovima, ali nije tako specifično i to je jedan veliki potencijal koji možda trenutno malo čeka, ali će sigurno biti i dodatno sređen. A možda i neće, nego će ostati takav kakav jeste, ali je svakako zanimljivo da može da se prolazi sa jedne strane ulice na drugu, ima neku svoju priču i meni je jako interesantno unutra. 

Svaka era u razvoju jednog grada donese specifične građevine ili naselja. Šta misliš o današnjoj arhitekturi Novog Sada? Kako će je generacije iza nas oceniti?

Često mi dolaze kolege iz Slovenije, ali i iz drugih zemalja, pa volim da ih provedem kroz Bulevar Mihajla Pupina. To je jedan kratak i simpatičan put, na kojem se vidi istorijski razvoj, kako se grad razvijao, kakva je arhitektura. Na jednoj ulici može se videti skoro celokupan arhiv bliske prošlosti. Mislim da to i obični ljudi primete, ne moraju biti veliki stručnjaci. Od početka bulevara, preko Brašovanovih radova, Banovine, tu su zanimljive građevine bračnog para Đorđević, zanimljiva je robna kuća Stoteks, a tu su i neke zgrade iz postmodernističkog doba. Toje baš lep poligon, da se vidi šta se kroz bližu istoriju dešavalo u arhitektonskom smislu. Naravno, kada se pređe most, tu je tvrđava i taj put je meni zaista fantastičan. Arhitektura je uvek nešto što treba da traje duži rok. Nekada je to bilo sto godina, danas se moža malo skraćuje, na nekih 50, vezano je za neke ekonomske tokove, ali svakako duž niz godina treba da postoji. Tu leži i odgovor na tvoje pitanje, jer ono što će ostati pokazaće vreme. Mi na stručan način pokušavamo da valorizujemo šta je dobro a šta nije, da bi moglo da se ostavi za budućnost, da znamo gde smo i gde se krećemo.

Dakle, neke stvari bismo mogli da pohvalimo, a neke i da kritikujemo?

Kada radim odabir za Piranezi, a tu se traži vrhunski odabir, što može da se pročita na našoj internet stranici, teško se smesti pet jako kvalitetnih programa svake godine. Definitnvo su teška vremena za arhitekturu u Srbiji, koliko pratim i od kad živim ovde. Na to ne utiče znanje, jer ljudi, profesori i fakulteti su jako kvalitetni, tako da znanja ima zaista puno. I para za investicije ima relativno dosta, to se i vidi. Nove investicije su moguće, rade se nove stvari koje nisu jeftine. Međutim, sličan problem je i u Sloveniji. Jedna stvar, koja se stalno pominje, su javni konkursi. To je jedna obična stvar, koja je svojstvena arhitekturi, gde se ulaže jako puno rada i energije. Ti konkursi su vezani za struku, osnovni parametri uvek postoje, a nakon toga arhitekte imaju priliku da pokažu zaista šta znaju. Veći problem je kada se radi direktno od strane investitora. Tu struka nema toliko snage, jer se ide direktno u parametre koje postavljaju investitori. Konkursi su jako dobra stvar, jer nekad mogu čak i da se rade neke eksperimentalne stvari. koje kasnije mogu da se razviju i u nešto realno, funkcionišu i sa strane realizma i sa strane idealizma. Taj princip je pokrenuo i povukao arhitekturu u Sloveniji. Kada se tako bude radilo snažnije, kada se drugim ljudima bude pokazala snažnija referenca i druge mogućnosti, onda to može da procveta i može da pruži snagu svima. To daje entuzijazam i drugima i zadovoljstvo kada se postavi lepa zgrada. Onda je to dostignuće ne samo pojedinca, nego i društva.

Šta je ono čime bi najviše voleo da se baviš u narednom periodu?

Da radim arhitekturu. Tu je svakako komercijalni deo koji radim, imam par narudžbi za porodične kuće, apartmane, čeka me jedna stambena zgrada, potencijalno i jedan projekat za kulturni centar. Ova godina mi je već prilično popunjena, što mi je jako drago, jer arhitektura jeste struka u kojoj se uvek lovi neka narudžbina i sledeći projekat. Uz to, radim uporedo i posao kustosa za izložbe, kao što je ova u Novom Sadu, Beogradu i još nekim gradovima Srbije, ali i šire. Ima i nekih projekata koji su dosta entuzijastični, a očekuje me rad na novom Piraneziju i Big See u Sloveniji. Uvek pokušavam da u sve to ubacim i neke umetničke projekte. Trenutno je aktuelan jedan projekat iz Creative Europe i u njega pokušavam da pozovem što više ljudi iz regiona, ali to nije strikno iz sfere arhitekture, nego iz domena raznih umetnosti. Svakako ću nastaviti posao arhitekte u najširem smislu, jer je zaista lepo kada se nešto realizuje po našoj ideji i da stvaramo dobru životnu okolinu za druge ljude.

Andrejevo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija preslušajte ovde:

Jovan Marjanović