Bavljenje ljudima i emocijama pravi razliku

Natalija Živanović (29) je školovana violinistkinja. Završila je solo pevanje i Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo. Trenutno je u svetu marketinga, odnosa sa javnošću i radu sa mladima. Osim toga, radi i kao predavačica na master studijama FEFA fakulteta u Beogradu.

Koliko ti je izazovno da radiš u oblasti obrazovanja i edukacije i prenosiš znanja studentima, s obzirom na to da si i ti mlada?

Mislila sam da će mi biti mnogo teže pre nego što sam počela time da se bavim. Imala sam kroz život  neke naznake da to volim i da mogu, što sam shvatila kroz priču sa sa drugim ljudima, komunikaciju i prenošenje ideja. Kada sam dobila tu priliku, zapravo sam se iznenadila, jer sam sve to zamišljala mnogo teže. Predajem na master studijama, gde ima mnogo starijih ljudi od mene i u stvari tu je bio najveći izazov. Počela sam da radim u najgorim okolnostima, tokom pandemije, online nastave preko interneta, sa svim tehnološkim poteškoćama. To je bila jedna prepreka više, ali sam shvatila da ja to mogu i da samo treba da budem prirodna.

Baviš se medijima, copywriting-om, marketingom i društvenim mrežama. Prepoznaju li mediji u Srbiji važnost prisutnosti na društvenim mrežama?

Problem je u tome što se zaboravlja da, bez obzira na to kojim kanalima se služimo, mi zapravo želimo da dođemo do čoveka. U suštini, najbitnije je poznavati psihologiju i baviti se ljudima i promenama u njihovom ponašanju. Ne treba se samo oslanjati na istraživanja i podatke, već treba razmišljati i o kontekstu, o tome ko su ti ljudi koji su u istraživanjima. Upravo to bavljenje ljudima i njihovim emocijama pravi razliku.

Šta je muzika danas u tvom životu, gde je njeno mesto?

Ja sam odrastala u specifičnim, umetničkim okolnostima. Dolazim iz porodice koja se ozbiljno bavi umetnošću, generacijama unazad, tako da sam bila okružena muzikom od kad sam se rodila. Muzika je nešto što čini suštinu moje kuće i imala sam uzore na koje sam mogla da se ugledam. Došlo je prirodno. Mene to zaista ispunjava, muzika je 90 odsto mene, nekada i 100 odsto. Nakon školovanja,  muzika je prešla u drugi oblik. Muzika je slušanje, pričanje i komuniciranje, a ja se danas bavim komunikacijama. Reči su, u stvari, melodija. Tačka, tišina - sve je to muzika. I kada pričam ja se koristim tonom.

Postoji li kod tebe, kada pričamo o muzici, neki deo koji čuvaš samo za sebe?

Bio je trenutak kada sam shvatila da treba malo više da sačuvam za sebe. Nekada se mora čak i previše dati da bi se bavio muzikom i da bi postao, da kažem popularniji, da bi nešto bilo modernije. Shvatila sam šta ja treba da dam za ono što bih dobila, ako to stavim u kontekst onoga što imam. Iz tog razloga sam odlučila da u tom trenutku pauziram i razmislim gde sam i šta želim.

Sve češće čujemo da mladi ljudi nemaju prilika, da teško dolaze do poslova. Kako ti gledaš na to?

Ja se nisam plašila da radim i nisam se plašila da pogrešim i pokušam. Mislim da sam vrlo stoički izdržala sve padove koje sam doživela i mislim da sam uspela da se izdignem iz njih. Potrebna je i hrabrost u nekim trenucima, ali danas imam mogućnost da biram ono što želim ili ne želim. Nastavljam da se razvijam i da i dalje prihvatam stvari kojih se plašim. Ne želim da dozvolim da se ušuškam u neku zona komfora, da moram da budem uvek najbolja u nečemu. Kada shvatim da sam najbolja u jednom polju neko duže vreme, onda nastavim dalje. I to je moja poruka, svako treba da vodi borbe koje naknadno donose pobedu i drugima.

J. Božić