Diskriminacija živi u 21. veku

Od usvajanja Ustava Srbije 2006. godine i donošenja prvog Zakona o zabrani diskriminacije 2009. godine, o načelu ravnopravnosti i zabrani diskriminacije naizgled je napisan veliki broj tekstova i publikacija. Formirana je institucija Poverenika za zaštitu ravnopravnosti koja svakodnevno odlučuje o pritužbama građana, vodi strateške parnice i podnosi godišnje izveštaje Narodnoj skupštini Republike Srbije i javnosti. Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković predstavila je izveštaj u Narodnoj skupštini za 2018. godinu koji je pokazao da je najviše pritužbi podneto zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, starosnog doba, pola i rođenja.

Praksa u sagledavanju podnešenih prijava za zaštitu od diskriminacije i stanja na osnovu istraživanja i analize različitih domaćih i međunarodnih organizacija govori da je diskriminacija u blasti rada i zapošljavanja najčešća, upozorava Tatjana Prijić iz stručne službe Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

"Najveće poteškoće u procesu zapošljavanja i toku radnog veka imaju osobe sa invaliditetom, Romi ali i lica koja su starija od pedeset godina, a kada su u pitanju žene ta starosna granica se pomera čak i na 45 godina. Poslodavci ova lica smatraju starijima i vrlo često dolazi do dioskriminacije verovatno zbog postojanja predrasuda da su starija lica manje sposobna, možda i manje produktivna. Postoji čak i neka ekonomska procena poslodavca da ih mlađi radnici manje koštaju, sa njima često zaključuju ugovore na određeno vreme ili ugovore o radu van radnog odnosa. Imajući u vidu i doprinose koji se plaćaju za penziono i zdravstveno osiguranje, minuli rad i druge obaveze poslodavca, relativno često se dešava da oni otpuštaju starije radnike neposredno pre sticanja uslova za penziju. Stariji radnici teže nalaze novo zaposlenje bez obzira što imaju bogato radno iskustvo", rekla je naša sagovornica.

Emisiju "U kakvoj zemlji želim da živim" možete da poslušate u plejeru

Tatjana kaže da je uočljivo i da se žene teže zapošljavaju i da na tržištu rada u toku radnog veka teže dostižu više nivoe zarade, teže napreduju, ili čak nakon povratka sa trudničkog i porodiljskog bivaju raspoređena na niža radna mesta.

"Ono na čemu bi svakako trebalo raditi je otklanjanje stereotipa i predrasuda. Srbija inače prema svim statističkim podacima ima sve veći udeo starijih u stanovništvu i te promene u sastavu stanovništva svakako moraju da donesu promene u shvatanju procesa starenja, mogućnostima i potrebama starijih osoba, ali bi trebalo voditi računa o tome da se i radni vek produžava, menjaju se odnosi u društvu i porodici. U tom smislu stvarno bi trebalo raditi na podizanju nivoa svesti. Prema praksi Poverenika čak se veći broj pritužbi podnosi zbog diskriminacije dece, dok je diskriminacija srednje generacije naročito karakteristična upravo u oblasti rada i zapošljavanja dok se naši stariji sugrađani ređe obraćaju Povereniku. Usled čega dolazi do nepoštovanja starijih je veoma kompleksno pitanje. Da li se radi o neprihvatanju kapaciteta koje stariji imaju, pa i prihvatanje tog tehničkog i tehnološkog napretka je stvar obuke", rekla je Tatjana Prijić gostujući u emisiji 'U kakvoj zemlji želim da živim'. 

Milica Kravic Aksamit, novinarka i jedna od autorki radijske emisije 'Žena u kutiji' u kojoj se govori o problemima, pojavama i mogućim rešenjima u poboljšanju statusa žena kod nas. Ona kaže da je nisu iznenadili rezultati istraživanja jer su, kako je rekla, takvi trendovi u društvu.

"Snežana Milivojević, profesorka sa Fakulteta političkih nauka je jedna od tih koja se bavi temom rodne ravnopravnosti između ostalog. Radila je u više navrata istraživanja, pa se zato na nju pozivam. Citiraću je, u tom smislu da iako se mnogo toga u našim društvima menja, i na globalnom ako posmatramo svet, ali ovaj trend prikazivanja žena u tom nekom ili seksualizovanom, hiperseksualizovanom ili u ulozi žrtve ostaje isti. Ta stereotipija odoleva svakom vremenu. Vrlo smo spori u tim promenama i na globalnom planu i kod nas tako da me ni malo ne iznenađuje. Ejdžizam je nešto što je prisutno i što je samo po sebi vrlo čudno za društvo poput našeg koje je u svojoj suštini staro. Prosek godina nam je blizu 50, a zapravo diskriminišemo onda tu većinsku populaciju", rekla je Milica.

Ona kaže da ovo društvo sumnja u rad raznih institucija, ali podesća da postoje tela i da im se treba obraćati, jer recimo povereništvo za rodnu ravnopravnost apsolutno reaguje.

"Ne mogu da kažem koliko je to učinkovito, ali mislim da je važno, jer reaguju po prijavama za diskriminaciju. Treba da se obraćamo institucijama i treba da se obraćamo nevladinom sektoru. Često zanemarujemo njihovu moć, a postoji u Srbiji. Da, opet kažem, neki rade vrlo pošteno i po etičkim normama, neki možda ne, ali ne treba to da nas sputava. Treba da se obraćamo i treba da pratimo u tom smislu šta se novo otvara. Mi odnedavno u Novom Sadu imamo centar koji pomaže najdirektnije LGBT osobama i to ranije jesmo imali u drugim formama, ali to su sad otvorena vrata na koja svako može da uđe, i kako sam čula tamo ima nekih 30ak ljudi koji su stalno tamo, i to je divno. Ima potrebe da se ljudi prepoznaju i da postavljaju možda neugodna pitanja i da se požale na diskriminaciju nekom svom ko će to da razume. Takvih tela ima, postoje i neki alternativni kulturni centri koji mogu da vam pruže neko utočište, da budu vaši istomišljenici, a uostalom postoje i mediji. Znam da je to desetkovano, ali postoje neke emisije poput Žena u kutiji ili poput pretpostavljam redakcije Oradija gde mogu ljudi da se obrate sa pitanjem i da dobiju informaciju", kaže naša sagovornica.

Deo istraživanja odnosi se i na povećanu diskriminaciju prema storosti, a mi smo pitali naše mlade sugrađane ko je prema njihovom mišljenju starija osoba.

Mislim da se osoba može nazvati starijom ako ima preko 65 godine, postoje slučajevi kada su mladi bahati prema starijima, ali mislim da nisu diskriminisani.

Smatram da su diskriminisani, najviše od najbližih, jer imamo takav mentalitet, jer čim pređemo određeni period svog života smatramo se neupotrebljivim i beskorisnim za svoje društvo. Odrasla sam uz baku i mislim da su stare osobe važan deo našeg života zbog njihovih iskustava, mogu da nam pomognu u raznim situacijama. Diskriminisani su u smislu aktivnosti, super stvar je što na Novom naselju postoji starački dom gde oni imaju svoje privatne zabave gde se ne osećaju ugroženima i svoje poslednje dane života provode produktivno i naravno ne usamljeno.

Starija osoba je 60+, godište naših baka i deka. Mislim da nisu diskriminisani, da više prave bum od toga ali iz mog ugla imam utisak da se mladi lepo ophode prema starijima.

Nemam izgrađen stav o tome da li mladi diskriminišu starije ljude, mislim da je sve stvar u pojedančnom slučaju, barem u Srbiji. Može se lako desiti da neko odluči da ustane da bi neko stariji seo u javnom prevozu a jednko tako može da se desi da ga ignoriše. Koliko se meni čini stvari su dobre i loše, zavisi od pojedinačnog slučaja.  Ja se trudim da imam saosećanja za starije, a ako imam vremena, trudim se da budem tu ako im je nešto potrebno.

Milica Kravić Aksamit kaže da u odnosu starijih i mlađih vlada uzajamno nepoštovanje.

"Starije kolege i dalje u većoj meri drže određena radna mesta, pošto smo starija populacija prosto je tako, možda u IT sektoru nije. U tom smislu postoji, verujem, taj otklon prema mlađima. Imam neki osećaj da ću biti zelena do 40. godine u odnosu na kolege koje su starije i rade i uvek će biti u tom smislu ispred mene. Postoji ta vrsta nepoštovanja. Starije kolege se žale kako je sve više bezobrazluka. Postoji uzajamno nerazumevanje i to sve dolazi iz neempatije kojoj smo postali skloni. To mene baš boli, pokušavam sama da uđem u tuđe cipele i boli me kada to ne činimo".

Načelo zabrane diskriminacije zauzima veoma značajno mesto u ratifikovanim međunarodnim sporazumima i domaćim propisima. Iako je od strane i državnih i nedržavnih subjekata izdat veliki broj priručnika koji se bave pitanjima pojma i zaštite od diskriminacije, svedoci smo činjenice da oni kojima je ova zaštita najpotrebnija najčešće nisu dovoljno informisani o svojim pravima. 

 J.Mijatović