Agresija proždire nenasilnu borbu

Međunarodni dan nenasilja, posvećen indijskom lideru Mahatmi Gandiju ove godine obeležavamo opterećeni surovim slikama prebijanja mladića ispred kladionice u Novom Sadu, praćenog brutalnim lomljenjem ruku, dok je žrtva bila u nesvesnom stanju. 

Poslednjih godina stekao se utiusak da je nasilje toliko eskaliralo da smo potpuno zaboravili na nenasilnu komunikaciju, ona se danas čak proglašava i smešnom. Šta se to dogodilo u društvu da više ne postoje bilo kakve barijere za nasilnike i kako smo dozvolili da mirni protesti i nenasilna komunikacija postanu predmet podsmeha?

Što se nasilja tiče, stvar je odavno jasna. Psiholozi već decenijama ponavljaju istu mantru. Uzroke nasilja tražiti u svemu što nas okružuje. Psihološkinja Sonja Petrović za Oradio kaže da tako brutalna agresivnost mora biti kombinacija ozbiljno poremećenih uslova u kojima je nasilnik živeo.

"Nasilnici mogu biti iz nefunkcionalnih porodica, iz porodica prepunih nasilja, ali i iz sjajnih porodica u kojima se deca prezaštićuju. To sve mogu biti faktori rizika. No, kod nas je mnogo problematičnija okolina u kojoj deca odrastaju, javni diskurs u medijima, dostupnost skaradnog sadržaja na internetu, promovisanje kriminala, huliganizma u javnosti", smatra Sonja.

Ona kaže da bi se situacija promenila u velikoj meri kada bi nasilna komunikacija bila eliminisana iz javnog života, ali da svakako ostaje veliko breme kućnog vaspitanja.

Sa druge strane, sveprisutno verbalno i fizičko nasilje, ozbiljno je u drugi plan gurnulo mirne proteste i ubeđivanja, marševe, nesaradnju, nenasilnu intervenciju i blokade, a sve su to oruđa nanasilnog otpora. Nameće se naartiv da i taj otpor mora biti makar malo nasilan, inače ga deo javnosti kritikuje kao besmislen i neučinkovit. 

Kako mladi danas vide nenasilnu komunikaciju i nenasilni otpor, rekla nam je omladinska radnica Snežana Bačlija Knoh. 

"Mladi su danas još više heterogeni nego ranije, imaju različita politička mišljenja, interesovanja. Tako danas ima onih kojima je bliska nenasilna komunikacija i onih kojima nije, ali mislim da je to raslojavanje mnogo dublje nego ranije. Kako se društvo komplikuje, a naše jeste jako komplikovano, tako, recimo, vlast izaziva reakcije u narodu, a intenzitet tih reakcija lagano raste. Sa jedne strane sve je više nasilja, a sa druge sve je više grupa ljudi, pa i mladih koji se zalažu za nenasilne metode borbe“, kaže Snežana.

Prema njenim rečima, za nenasilje je potrebno mnogo više energije nego za nasilne metode.

"Nenasilnom komunikacijom i otporom ne možete postići rezultate odmah. Za to je potrebna motivacija i svest šta to u stvari znači. Jednom broju mladih je takav način borbe blizak i čini mi se da ih, u nekim situacijama, ima i više nego što je to bilo pre dvadesetak godina", kaže Snežana.

Primera nenasilnog otpora u našoj okolini ima, ali mu, kako bi bio uspešan, potrebno je da se poklopi mnogo stvari.

"Mislim da su protesti posle izbora ove godine bili nenasilni, iako je nasilja bilo. Pitanje je jesu li ti retki nasilnici bili podmetnuti ili su bili deo mase, ali je većina zaista mirno protestovala. Čak smo imali i ono, vrlo komično, sedenje, kao u vreme Gandija. Da bi ta nenasilna borba bila učinkovita, mora imati viziju i organizaciju. Ne može samo da se sedne i da se ne zna ni dokle i ni zbog čega, a ni do kojeg cilja. Ako pogledamo van Srbije, Belorusija već nedeljama ima sjajne primere nenasilnog otpora, ali kod njih postoji neka jasna organizacija i jasan cilj", kaže Snežana.

Student Dejan Marić bio je učesnik brojnih protesta do sada i kaže da je načelno za mirne vidove izražavanja nezadovoljstva, ali da nije siguran da se u Srbiji tako mogu postizati ciljevi.

"Pogledajte sve dosadašnje protesete organizovane iz ekoloških razloga. Bilo da su se ljudi bunili protiv reka u cevima, seče šuma, za urbane parkove, zelene površine, učinka skoro uopšte nije bilo sve dok se borba makar malo ne zaoštri. Čini mi se da ovde apele i peticije više niko i ne čuje i da reakcija usledi tek kad neko tresne šakom o sto, a to nije nimalo naivna situacija koja svima može da se obije o glavu", kaže Dejan.

Naši sagovornici slažu se da nenasilje nema mnogo šanse protiv nasilja, u društvu u kojem je većina medijskih sadržaja nasilno, a nasilnici se ne kažnjavaju. Sa druge strane, društvene mreže donele su utisak da komunikacije više i nema ako nije agresivna. Ona je novim generacijama pružila najlakši mogući način da ispolje svoje najagresivnije stavove, bez mnogo posledica. I to je jedan od segmenata u kojem valja tražiti rešenja problema.

P.K.

foto: pexels.com