Ako se ne izboriš za sadašnjost, nema ni budućnosti

Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković jesenas je izabran za predsednika Ujedninjenih granskih sindikata Nezavisnost. Uoči predstojećeg Prvog maja i sindikalnih protesta koji su tog dana zakazani u Beogradu, razgovarali smo o tome koliko mladi ljudi u Srbiji danas uopšte imaju predstavu o Međunarodnom danu rada i njegovom istorijskom značaju, o tome kako da po završetku školovanja ostanu u svojoj zemlji, ali i o tome koliko su spremni na postavljanje socijalnih pitanja društvu u kome žive.

Koliko mladi imaju svest o Prvom maju kao važnom istorijskom datumu ili je i za njih, kao i za veliku većinu starijih sugrađana, to dan kad se ide na u prirodu, na roštilje i uranke?

Hajde da budemo iskreni, ne verujem da imaju svest o brojnim značenjima Prvog maja. Mislim da su i oni, rastući, gledali slike na koje je gotovo namerno gurana ta simbolika roštiljskih uranaka, veselih zabava, gomile dima koji se podiže na livadama u okolini Novog Sada, Beograda ili drugih gradova u našoj zemlji. Neka vrsta poruke koju možemo da napravimo je da, ako mladi ljudi žele da im pripada budućnost, onda ne treba da padaju na fraze političara koji govore da njima pripada budućnost. Ako se ne izboriš za sadašnjost, onda nećeš imati ni željenu budućnost. Imaćeš ekološki ruinirano, siromašno društvo, gde ti ostaje samo prostor da pristaneš da budeš jeftina radna snaga. I to mi se posebno dopalo u aktuelnim studentskim i građanskim protestima, to da nećemo da budemo jeftina radna snaga. Ovde kao da nam je namenjena ta sudbina da svi radimo za platu između 200 i 800 evra i da neko ko se školuje, ko ima kvalitetno obrazovanje treba da ode, a da ovde upravljaju mediokriteti. Ili čak i ispod nivoa mediokriteta, po logici partijskog zapošljavanja i postavljanja na pozicije. Naravno, u ovim godinama imam i dodatni motiv. Imam dve ćerke i sve izgleda kao da će i one otići odavde. Onda ću ostati, kao i brojni drugi roditelji, neka vrsta čuvara plaže u zimskom periodu, koji živi od ferija do ferija, kad deca dolaze, ili na dva dana proputovanja kroz Beograd, kad idu na neku turističku destinaciju.

Pominjete proteste. Deluje mi kao da politički činioci koji participiraju u javnom životu prilično ignorišu te "socijalne" zahteve koji se u protestima pojavljuju i pažnju preusmeravaju na "politički" aspekt. A evidentno je da se, za razliku od nekih ranijih protesta, ovde u prvi plan ističu zahtevi za boljim uslovima rada, za školstvom i zdravstvom jednakim za sve...

Imamo gotovo četvrtvekovno iskustvo protesta. Ono što je specifikum ovih protesta je znatno viši stepen spontanosti nego ranije, revoltnog dizanja zbog potpuno neravnopravnih izbornih uslova. Naravno, ta vrsta protesta koji se organizuju preko socijalnih mreža posle izvesnog vremena pokušava da dobije neku strukturu i postavi zahteve. Prvi su, recimo, oni koji su reaktivni na ono što se desilo. To je dobro za protest, ali nije za neki pokret za promene. Protesti moraju u jednom trenutku da prerastu u promene. Nagledali smo se političkih protesta usmerenih na raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Pa nam Sloba raspiše izbore i pod istim katastrofalnim izbornim uslovima porazi opoziciju. I nagledali smo se socijalnih protesta koji nisu shvatali dovoljno da moraju da se promene politički okvir i okruženje, da bi institucije socijalnog dijaloga funkcionisale. Jer, ako imate parlament koji 80 odsto zakona donosi po hitnoj proceduri, kako će tu socijalni dijalog da funkcioniše? A to je isto prostor politike. Raduje me ta svest koja je prisutna u ovim protestima, da socijalni i politički zahtevi moraju ići zajedno i počinje, pomalo romantično, da me podseća na ono što nikada nismo imali – na jedinstvo studenata i sindikata koje vidimo na trgovima Pariza, Rima, Atine... Mislim da je spremnost da se postavljaju socijalni zahtevi izuzetno važna za mlade ljude, ako uopšte misle da ovde ostanu.

foto: Jelena Ivanović

Ovo je zahtev za promenu pravila igre. Hoćemo da menjamo sistem, a ne garniture na vlasti. To je pravi okvir, jer samo takvi ujedinjeni zahtevi mogu da daju nekakve efekte. U suprotnom će mladi, kvalifikovani i obrazovani otići, a mi ćemo i dalje živeti u partijskom kapitalizmu.

Kao profesor univerziteta svakodnevno ste u kontaktu s mladim ljudima, studentima. Šta je to što biste kao profesor, ali i kao roditelj, mogli da im kažete – zašto da ostanu ovde?

Svaka generacija treba da napravi inventar situacije, onoga što je zatekla. Da vidi šta želi da napravi od tog društva i da pokuša to da uradi. Strateški je to jako važno. Teško je vršiti represiju prema studentima, jer je to naša budućnost i svaki režim to pomalo uvažava, pa možete biti malo drčniji. Ali status studenata traje ograničeno i onda se javlja problem da se memorija ne stabilizuje i sabere, pa svaka generacija izgleda kao da počinje iz početka.

Prosto – poruka je da naprave inventar situacije i probaju da stvore jedno humanije društvo. Situacija je takva da su radna i socijalna prava u opadanju, ne samo ovde, nego u celom svetu. Ljudi koji dolaze sa strane se dosta teže prihvataju, ako i uđemo u Evropsku uniju čeka nas klauzula 3+2+2, odnosno, sedam godina će druge zemlje imati pravo da zaustavljaju taj transfer. Isto tako je važno da sve pokušaju da urade ovde, da se specijalizuju i školuju napolju (jer ako hoćete da budete jaki morate imati saznanje o tome kako se to radi u razvijenoj sredini), ali sa tom idejom da treba da budu ovde i da za ovaj prostor nešto učine.

foto: Jelena Ivanović

Mi smo, inače, staro društvo, jedno od najstarijih uopšte. Mislim da moramo zajedno da menjamo klimu, da menjamo kriterijume za napredovanje na nekakva mesta, a to ne možemo da uradimo mi trećepozivci, ukoliko mlada generacija ne stane iza toga. Više volim proteste, iako nisu do kraja fokusirani i formulisani, nego vraćanje na ono što me jako boli još iz devedesetih, ona krilatica samo da diplomiram pa da emigriram. Ovde ljudi upućuju decu ciljano u srednje stručne škole i fakultete sa kojih može da se ode napolje.

Ali koliko mladi zaista imaju snage da naprave taj inventar o kome govorite? Jer, čak i da brzo posle fakulteta nađu posao, čeka ih lavirint partijskog zapošljavanja ili firme u kojima te cene samo ako ćutiš i klimaš glavom, u kojima vrlo često ne smeju ni da pomisle na nekakvo sindikalno organizovanje... Kako uopšte da se ohrabre?

Jedna od parola studentskih protesta u Francuskoj 1968. godine bila je ne veruj nikome iznad trideset! Znači, ako do tridesete nemaš kombinaciju inata, radoznalosti, želje, ako ne misliš da treba da budeš uspravan, ako ne vidiš razliku između podanika i građanina, ako ne misliš da dobro živiš – to možeš da promeniš ne samo strategijama preživljavanja i individualnog snalaženja, već nekom vrstom kolektivne akcije. Ja volim da kažem da sindikati, pa ni naš sindikat Nezavisnost, nisu idealni, ali da nas nema trebalo bi nas izmisliti. Bolje nas popraviti, nego praviti od početka. Mislim da je to stvar sopstvene odluke. Ako generacija hoće da bude kameleonska, beskičmenjačka, da se bojom prilagođava okruženju da ne bi bila vidljiva, onda je to tako. Ali ne vidim da su naši mladi takvi, u prirodi mladih ljudi je da imaju jedan ciničan otklon prema idolopoklonstvu, njih užasno nervira ta vrsta poltronstva koja se pokazuje prema oficijelnim političkim vlastima i oni nisu impresionirani retorikom i pozicijom. I tu vidim potrebu da ono što traže u svojoj profesiji, traže i na izborima. U izbornom sistemu u kome, kad izađete na izbore negde na Detelinari, ili ne znam gde, vidite ko je to studirao 26 hiljada godina, ko je usrećio ljude sedeći u upravnim i nadzornim odborima ili nije. I da je to nešto što je za mlade ljude izvesno.

Za ponedeljak je zakazan protest sindikata u Beogradu pod sloganom Vreme je da živimo bolje. Kakva su vaša očekivanja od tog skupa? Da li bi protestu mogle da se priključe i neke druge organizacije, možda i mladi koji su već nedeljama na ulici?

Mi smo ovih dana "podgrevali" atmosferu pred taj protest sloganima tipa Ukoliko vam je dobro ili ukoliko imate dobro plaćen turistički aranžman za 1.maj, onda ne morate doći. Ako vam baš nije do roštiljanja, priključite nam se na protestu. Nama je dobrodošla svaka podrška mladih ljudi i studenata, naravno, ako se ne radi o organizacijama koje dolaze na proteste da se sa svojih pet ljudi i 15 zastava guraju u prvi red, da se slikaju, da gledaju da izguraju neki svoj posao ili svoju priču. Dakle, dobrodošli su svi koji dođu da podrže sindikalne zahteve i protest za Prvi maj, koji hoće u tome da učestvuju i svesni su značaja socijalnih zahteva. Mi smo se opredelili za moto koji je samorazumljiv – Za veće zarade! A ima prostora za veće zarade, naša prosečna plata uz svu pohvalu i ditirambe režima je 386 "evrića". I prikovana je na dno u regionu, a penzije su duplo manje. Tu je i slogan Za manje nejednakosti, jer nejednakost je kod nas dvostruko veća od evropskog proseka. Dakle, kod nas su svi dobrodošli i mislim da su, evo da i ja citiram premijera, prvomajski protesti praznik demokratije.

Predrag Novković

fotografije: UGS Nezavisnost facebook