Muzika
Pravo vreme za novo muzičko istraživanje
Nedavno se novim EP izdanjem publici predstavio beogradski indie lo-fi pop muzičar Luka Dubak. Izdanje, iza koga stoji etiketa "više manje zauvijek", donosi zanimljivu kombinaciju ritam mašina, energičnih gitara i poigravanja sa glasom. Luka na ovom izdanju nije bežao od eksperimentisanja, što treba da obraduje sve one koji treža nešto novo i drugačije na domaćoj sceni.
Foto: Privatna arhiva
"Ne postoji nikakva specijalna priča iza ovog izdanja. Bilo je vreme da nešto izdam i ispoštujem ceo proces snimanja, da ne bude sve kućna varijanta. Snimao sam kod jednog lika, kod drugog radio master, uradio sam spot, omot, iscimao lejbl... Hteo sam da to bude trening i da udarim infrastrukturu za buduće stvaralaštvo", priča Luka na početku razgovora za Oradio.
OBRATI PAŽNJU
Neki kažu da materijal teži lo-fi zvuku, neki da je indie, gde ga ti svrstvaš?
Lo-fi je posle devedesetih više postao zvučna estetika. Uvek možeš da napraviš da nešto zvuči kao lo-fi, iako nije snimano na tejpu. Što se tiče audio estetike, hteo sam da se nadovežem na moje prethodno izdanje "Feelgood star", sa kog sam pokupio ritam mašinu. Samo sam napisao komplikovanije pesme i to mi je bila vodilja. Nisam ništa snimao četiri, pet godina i pitao sam se šta sada da uradim i najprostije rešenje mi je bilo da nastavim tamo gde sam stao.
Kroz EP domininraju ritam mašine, ali su ti gitare. Kako si to uklopio, pošto mi se čini da se u pesmama konstantno smenjuju brže i sporije deonice?
Ne mogu da kažem da je tu bilo studijske magije. Drugar kod koga sam snimao je insistirao da sve mora da se odsvira i da se ne oslanjamo toliko na softver. Te promene ritma su lagane za programiranje - programiraš ritam, izmeriš do kada ide i ritam mašina prati promenu. U lajv aranžamanima će nam trebati neko na klavijaturama ko će to pratiti.
Dosta eksperimentišeš i sa vokalom, koliko ti je taj deo stvaranja bio zanimljiv?
Ja sam za vreme srednje škole provaljivao Eliota Smita, zasenio me je taj indie folk zvuk i taj tanani vokal. Trudio sam se da ih oponašam tako što sam snimio više slojeva vokala i sve zvuči paučinasto. Što se tiče pratećih vokala i harmonija - obožavam ih, jer sam još kao klinac slušao Bitlse i obožavam pop muziku. U studiju sam bio u fazonu da negde udarim tercu i možda negde je bilo preterivanja, više iz zezanja i snimao sam po pet slojeva, kao mali hor da imam iza sebe.
Tu je i duet sa Oliverom Popović. Kako je izgledala ta saradnja?
Retko kada sam bio na mestu gde sam snimao album. Bio sam na Kopaoniku, pa kod devojke u Nišu i neke pesme sam snimao ili preko telefona ili kada dođem kod druga u Kraljevo. Duet je bio poseban izazov jer je ona u Beogradu, ja u Nišu, a snimamo u Kraljevu. Slao sam joj vokalne linije, one koje je trebalo da otpeva i ona mi je to slala. To je bilo malo "zakrpljeno", nekonvencijalno i haotično. Pretpostavljam da i to ima neku svoju čar i ta pesma mi je omiljena na izdanju.
Koliko je teško biti svoj danas na sceni, jer bendovi sve više liče jedni na druge?
Treba krenuti sa tačke zahvalnosti - zhvalan sam što sam snimio ovo izdanje i što ga je neko izdao i što se nalazim u toj grupi autora. Mislim da je trenutna situacija pogodna za neko novo muzičko istraživanje. Poslednju deceniju je obeležila neka nostalgija u zvuku, kao, recimo, Svemirko i ceo taj talas koji je krenuo. Ili, recimo, Repetitor i gomila sličnih bendova koji su isplivali. Sve se to nekako izmorilo, prošla je neka nesigurnost koju su možda ti autori imali i mislim da je vreme da se proba nešto novo.
Čini mi se da to i publika čeka, jer čim se pojavi nešto drugačije to pronađe put...
Kada je Koi Koi izbacio svoj prvi album, slušao sam ih i bili su mi super. Vidim recepciju u Beogradu i regionu - svi su se primili. Ja muzici pristupam sa strane negovanja kulture i nikoga ne želim da kritikujem da bi mu povredio sujetu, ali mislim da sve to može da bude mnogo bolje nego što jeste i mislim da oni i mnogi drugi to mogu. Publika jeste definitvno gladna za nečim novim i interesantnim.
Intervju sa Lukom poslušajte u novom izdanju emisije Pop up:
Marko Lazić
