Zašto ne volim leto, sasvim lična priča

19. decembar 1987. godine bio je u sred najstrašnije zime, priča mi mama. Tada je dve nedelje ledilo sa onim temperaturama od minus deset  i to u najtoplijem delu dana. Bilo je dosta lepo jer je napadalo baš puno snega, pa je Novi Sad ličio na razglednicu. Moguće je i da nije bilo sasvim tako, jer mama ume da se seća nekih stvari drugačije, a posebno tada jer sam se ja rodila, ipak, to je prvi razlog zbog koga, zaista, ali najstvarnije ne volim leto.

Proleće je sjajno što se outfita tiče, jesen takođe, čak mi ni kiša ne smeta. Zimi, kada napada, kada na svakom koraku miriše cimet, kada možeš da misliš, kada mršaviš samo u pokušajima tela da se zagreje, bez ikakvog dodatnog fizičkog napora, e tada cvetam.

Komarci, autobusi, mirisi kojekavi, deca na bazenu, posao leti, topljenje sandala na vrelom asfaltu, kada mi se meri dužina suknje, problematika sedenja na bilo kom javnom mestu u kratkoj haljini, premalo dana godišnjeg, a previše ljudi na javnim plažama, činjenica da pas i leti pokušava da se ugura ispod pokrivača, zagrljaji, prašina, znoj i tako u beskraj su razlozi zbog kojih strepim od pakla na Zemlji. I u tome, uopšte nisam usamljena.

“Ja ne volim leto, prosto ne volim. Ja sam zimsko dete, rođena sam u decembru. Leto mi nikako ne prija. Ne podnosim vrućinu, imam utisak da se moj mozak gasi, imam utisak da me svi nerviraju, da imam milion kilograma, da su se svi poskidali, da se svi užasno znoje, da svi imamo neke čudne mirise, da je svugde gužva više nego obično. Imam utisak da ne mogu da se rashladim nikako. Nerviraju me komarci, što ne mogu da spavam noću normalno, moram da sačekam ponoć da normalno funkcionišem, nervira me sunce, okupljanja, kotlići, roštilji i sve to mi onako u avgustu tako dobrano presedne da jedva čekam zimu”, počinje, odmah sa vrata mlada glumica Bojana Milanović i time istog momenta pronalazimo zajednički jezik.

“Pa pitala si me zašto ne volim leto, a to je onako jedan sažet odgovor koji dajem kada me to neko pita”, kaže jednostavno, pod gomilom šminke i u baš debelom kostimu. Uhvatila sam je tik pred poslednje igranje predstave Tri zime, za ovu sezonu.

“Meni lično je najveći problem šminka, jer i inače ne podnosim taj ten na licu, pogotovo kada su velike vrućine. Predstavu sa kojom ćemo celo leto ići na festivale – Ko je ubio Dženis Džoplin, uglavnom igramo na otvorenom. I sad, zamisli, tonske probe, koje traju oko dva sata, uglavnom imamo u recimo 3 ili 4  sata, baš kada je sunce najjače, što nas potpuno opije. Sunčanica nas strefi i posle s njom igramo predstavu. A to je samo deo onoga što naš posao čini teškim leti”, objašnjava Bojana.

Malo je specifičnije ipak ovo leto. Ono dolazi nakon praktično godinu dana zatvorenosti. Stidljivo se najavljuju festivali, kao pažljivo bukiraš more, ali za odmah i na last minute varijante, jer ko će dočekati jeftiniji septembar, ko zna kako će virus onda podivljati. Ipak, ide, dešava se nešto. Čini mi se da su mu se muzičari najviše obradovali. Muzičari poput Bojane Stamenov.

“Ovaj jun je počeo tako nekako blentavo, a ja sam junsko dete, i volim sunce i leto,. Čak i letnje kiše, ali one lepe koje dođu, prođu. Ipak, hajde, pošto smo se jedva privikli na to da smo možda sad malo slobodniji, privići ćemo se i na ovakvo leto, ali već sledećem nećemo tolerisati ovu neodlučnost”, tako Bojana otvara razgovor i to baš pred koncert u Novom Sadu. Jedan od prvih i retkih za poslednjih godinu dana.

“Konačno imam osećaj da zaista počinje festivalska sezona, izlasci, svirke, nastupi na otvorenom. Svi mi mnogo volimo da nastupamo. Kod leta je lepo upravo to što može da se peva napolju i ja najviše volim to što mogu da pevam bosa na bini. To je nešto najlepše. I što se može ići na more i brčkati se u slanoj vodi”, priča Bojana.

Uprkos visokim temperaturama i naizgled pustim ulicama, u pekarama, prodavnicama, na pijaci i gradilištima, nema posustajanja. Mašine aktivne, radnici još više. Rokovi za završetke radova od ranije su zacrtani, pričaju mi radnici na gradilištu u mojoj ulici.

“Radimo redovno radno vreme, s tim da pravimo češće pauze i gledamo da se sklanjamo u hlad. Ipak, ovo je nešto što treba se odradi, imamo neki rok”, kaže mi jedan od njih, u punom zaštitnom odelu, sa šlemom na glavi i sa 35 stepeni u hladu. Njegov nešto mlađi kolega otkriva trikove za preživljavanje.

“Pijemo dosta tečnosti – Da li to stvarno pomaže? – Pa pomaže, kako da ne. – Koliko? –Nedovoljno.”

Klimnem glavom kao da razumem, ali ipak idem dalje. Ovo nije prvo leto, niti prvi talas tropskih vrućina. Građevinci su na to ionako navikli. Veći je problem u u onim mali pekarama, pečenjarama i na pijaci. Tamo gde rade mladi za dodatan džeparac leti.

“Nema velike razlike napolju ili unutra. U drugoj je smeni najteže raditi jer je baš nepodnošljivo”, kaže mi jedna devojka za pultom u hamburgeriji.

Očito je dakle da obustave posla nema, kao što nema niti zakona niti propisa koji bi na to mogao da natera poslodavca. Ono što pak postoji su preporuke – i lekara i ministarstva rada:

Poslodavac bi trebalo da obezbedi prostoriju u kojoj možeš da se rashladiš u toku dana, dovoljne količine vode, a ukoliko je to moguće treba izbegavati rad na otvorenom i na direktnom suncu. Pa nekad i nije. Bar ne za troje mladih ljudi koje sam upoznala na bazenu – Nikola, koji je konobar, Radovan, spasilac i Sofija, devojka koja mi je prodala sladoled.

“Volim leto. Volim plažu, more i  sunce, a i posao je leti bolji. Ljudi su opušteniji i zanimljiviji i više je bakšiša i mogućnosti za rad”, objašnjava Nikola.

Radovan je baš letnje dete, kaže da je rođen na leto.

“Leti najviše volim da se pržim na suncu. Volim vodu, kupanje, ljude, voće, povrće, lubenice, uh to mi je omiljeno – Znači biti spasilac je za tebe idealan posao – Pa, kada ovako sedimo na bazenu i gledam u tu gomilu ljudi u vodi, obučen, malo je toplo i smorno”, kaže Radovan.

Sofiji leto takođe godi, rekla bih da je i ona letnje dete. Ono što joj smeta pak je neodlučnost.

“Deca su malo napornija, jer ne znaju šta hoće - te hoće štapić, te kornet, pa se svađaju sa roditeljima, a ja otvaram i zatvaram frižider dok ne donesu odluku. Dobro je što uglavnom nema nervoznih ljudi, samo izbirljivih i onda ja koja prodajem se možda malo nekad unervozim”, kaže Sofija.

Ona to kaže kroz osmeh. Kao i Radovan, kao i uopstalom i Nikola. Uz rečenicu koja mi je ostala. “Mislim da niko ne razume koliko ume da bude teško, ali nije toliko ni bitno. Mi radimo, pa ko preživi pričaće.”

Sezonski letnji poslovi praktično su rezervisani za mlade preko omladinskih zadruga, oglasa ili preporuka. Od magacinskih poslova, fizičkih radova, branja voća, povrća, do rada u kafićima, deljenja flajera i slično. Teški i slabo plaćeni, u zemlji sa ogromnom stopom nezaposlenosti kod mladih, to ti je što ti je.

Ja sam ih prošla skoro sve. Verovatno zato i ne volim baš leto.

Ipak, za ovo doba vezuju me i neke dobre stvari. Leti su, naposletku, rođeni moji najbliži prijatelji. Leto je za more. Leti se više toleriše kad si malo bezbrižan.

Na Oradiju leto je za muzičke festivale kojima se ove godine radujemo više nego ikad.

Leto je, ponekad, okej.

Ali ako i ti imaš zamerke na leto, celu emisiju poslušaj u podcastu.

I. Miloradov

fotografije: pexels.com