Lalatović: Svaki uspeh doživljavam kao da sam na terenu

Sedenje na klupi Vojvodine nije prvi boravak u Novom Sadu za Nenada Lalatovića, aktuelnog trenera novosadskog prvoligaša. Pre nekoliko godina sa uspehom je trenirao nižerazredni Proleter i kako sam kaže, u Novom Sadu se oseća kao kod kuće.

"Doživljavam Novi Sad kao da sam se ovde rodio, živeo sam i radio dve godine ovde dok sam bio trener Proletera, a prvog novembra će biti godinu dana kako sam trener Vojvodine. Sjajni ljudi, koji su me od prvog dana prihvatili kao da sam ovde rođen, pa se zaista osećam kao kod svoje kuće. Vreme uglavnom provodim kod kuće, šetajući po gradu ili na treninzima", kaže na početku razgovora za O radio trener fudbalera Vojvodine.

Jedan od razloga zbog kojih smo se odlučili da od Lalatovića zatražimo intervju je i to što, po mnogim mišljenjima, Vojvodina trenuto igra najlepši fudbal u Superligi. Zbog toga nas je zanimalo kako iz trenerskog ugla izgledaju šanse Novosađana u tekućem prvenstvu i u Kupu Srbije.

Za igru i lep fubdal najviše su zaslužni moji igrači koji odrade svaki trening bez pogovora. Ne bune se, ne žale se, nije im lako, u pedeset dana odigrali smo 14 utakmica, više od svih superligaša, a očekuje nas u narednom periodu veoma gust i težak raspored. Pored svih poteškoća verujem u svoje igrače i oni u mene, a tada dolazi i dobra igra.

Zašto nam je Evropa tako daleko u klupskom fudbalu?

Neke ekipe su navikle da im se u domaćem prvenstvu malo gleda kroz prste, pa u Evropi ne odigraju na nivou na kojem bi mogli. Što se tiče Vojvodine, evo već treću godinu za redom nedostaje taj poslednji korak ka Ligi Evrope. Za nekih deset meseci koliko sam ja trener otišlo je devet standarnih igrača, za poslednjih mesec i nešto više dana otišlo je pet standardnih. Kada bi se jedan tim ustalio na neke dve godine, recimo ovaj, uz par pojačanja, mislim da bi Vojvodina napravila i taj korak i ušla u grupnu fazu Lige Evrope.

Kao selektor reprezentacije do 20 godina u kontaktu ste sa mladim igračima. Možemo li da se nadamo boljim danima za naš fudbal?

Uzeo sam generaciju do 20 godina starosti, imamo talantovanih igrača i mislim da imamo budućnost. Sa najmlađim kategoriama treba da radimo na tome i da ih učimo šta znači Srbija, da se voli svoja zemlja, koliko je važno igrati za reprezentaiju i kolika je to čast i obaveza. To su preduslovi za bolju igru u reprezentaciji. Ne volim da poredim, ali, na primer, hrvatski igrači za svoju zemlju daju maksimum, bez obzira da li su zaradili veliki novac ili ne. Tako moramo i mi, kada izađeš da igraš za Srbiju to treba da bude najsrećnij dan u tvom životu, da u tom momentu daš sve od sebe, bukvalno svaki atom snage, da obraduješ sve svoje navijače, svoju porodicu, sebe... I da svi budu ponosni na tvoju igru i zalaganje.

Igrali ste u inostranstvu, ali ste po završetku karijere ipak odlučili da se vratite u Srbiju. Zašto?

Za mene je to bila normalna stvar, ja sam Srbin, sve da sam igrao u Realu, Barseloni ili Mančesteru ne bih tamo živo, bio bih tamo samo dok igram fudbal. Neki odluče da nakon karijere ostanu da žive u gradovima gde su bili kao igrači, naravno, nemam ništa protiv toga, ali ja volim da budem u svojoj zemlji, sa svojim prijateljima, svojom kulturom... Najlepše je biti kod svoje kuće.

U kom trenutku života ste odlučili da postanete trener?

Batalio sam fudbal, radio sam prvo kao skaut i menadžer, bile su to stvari koje me nisu toliko ispunjavale. Onda mi je prijatelj, Goran Đorović, reako da je završio za trenersku A licencu i reako mi da odem i ja, možda će mi trebati. Tako sam i uradio i već posle par dana na predavanjima jako mi se dopalo i shvatio sam da sam pronašao svoj naredni životni poziv. Radim kao trener već sedam godina, bez pauze, u kontinuitetu i jako sam srećan što se bavim ovim poslom.

Da li je teže biti igrač ili trener?

Prelepo je biti igrač, odradiš trening sat i po vremena, istuširaš se i slobodan si, dok je treneru to samo deo posla. Nakon treninga sedim u kancelariji, analiziram, pravim plan kojih će 18 igrača ići u karantin, treba da nađem idealnih 11 koji će izaći na teren, moram da odredim taktiku, analiziram protivnika, utakmicu... Mnogo je teže biti trener, ali svaki uspeh doživljavam kao da sam bio na terenu, prelep je osećaj kada ekipa igra kako vi to želite i kada se pobeđuje, onda sam stvarno presrećan što se bavim ovim poslom. Bio sam srećan kao igrač, a sada sam srećan što sam trener.

Preporučujete i mladima da krenu tim putem?

Prvenstveno, preporuka mladima je da se bave sportom. Da li će to biti fudbal, odbojka, rukoment, košarka, tenis nije bitno, ali ako odluče da se bave fudbalom razviće ih u pravu osobu, naučiće šta je tim. Pohvale i kritike deo su uspona i padova u svakom sportu, svakako je pravi put bavljenje sportom uopšte.

Problemi sa finansijama su uvek prisutni, ne samo u fudbalu. Gde škripi, kako srediti situaciju?

Finansije su ogroman problem, možda je rešenje u privatizaciji klubova, znalo bi se ko je gazda, ko i koliko ulaže, nešto bi se valjda napravilo. Svakako je rešenje i u većem broju gledalaca. Kada bismo imali veći broj pretplatnih karata, da igramo noćne utakmice pod reflektorima, na dobrim terenima i kada bi mogli da na svaku utakmicu dovedemo deset do petnaest hiljada ljudi uz, na primer, cenu od pet evra po karti, to bi mnogo značilo i klubovi bi mnogo bolje živeli. Veliki je nedostatak to što nema publike, dođe po 200-300 ljudi, ko ima hiljadu gledalaca to je uspeh, od toga njih 500 uđe za džabe. Problem je i u tome što nam neafirmisani igrači rano odlaze u inostranstvo za neke sitne pare. Kada bi oni ostali, izborili Ligu Evrope ili Ligu šampiona, imali bismo pune stadione i tada bi i klubovi bolje živeli, igrači imali redovne plate, sve bi bilo lakše. Teško je motivisati igrača koji po šest meseci ne dobije platu, a to je redovna pojava u našem fudbalu. To je prosto nemoguće.

Gde sebe vidite u narednom periodu, da li ćete i dalje biti u Vojvodini?

U narednom periodu sebe vidim u Vojvodini, prihvaćen sam, lepo mi je ovde, imam fenomenalne uslove, imam slobodu u radu, pa se to vraća i meni i klubu i igračima. Ništa ne može da se uradi preko noći. U početku smo imali niz od pet pobeda i jedan nerešen rezultat. Nakon toga je otišlo dosta igrača, doveli smo neke nove, pa je onda cela zadnja linija otišla, ali uspeo sam da sačuvam sredinu terena i da povežem napad, na tome se bazira i sadašnja igra tima. Svakako su mi želje da još neko vreme ostanem u Vojvodini, a nakon toga možda se okušam i u inostranstvu.

Šta voli Nenad Lalatović kad nije fudbal u pitanju?

Najviše volim da budem s porodicom, smatram da je porodica snaga svakog čoveka. Imam troje dece, ćerku koja je krenula u prvi razred i dva sina koji idu u vrtić. Volim da provodim vreme sa njima i suprugom, ovaj posao je veoma stresan, troši puno energije, ali sve se to nadoknadi u krugu porodice. Sve što tamo akumuliram potrošim na poslu, dajem to Vojvodini, na svakom treningu, utakmici dajem sve od sebe. Nadam se da će u budućnosti Vojvodina uspeti da zaigra u Ligi Evrope ili Ligi šampiona, jer to zaslužuje kao veliki klub sa sjajnim navijačima. Moja najveća želja bi bila da sa Vojvodinom uđem u Ligu Evrope i osvojimo titulu.

Jovan Marjanović