Od dedinih ramena do prvog tima: Deset godina borbe za loptu

Na stadion je prvi put kročila sa dedinim rukama oko ramena, gledajući Vojvodinu kako juri pobedu. Tada se rodila ljubav prema fudbalu. Danas, deset godina kasnije, Teodora Trivić više nije na tribinama, već na terenu, u dresu istog kluba, kao ozbiljna takmičarka koja ruši predrasude i piše svoju igru.

U kom uzrastu si počela da treniraš? Kako se devojčica opredelila za fudbal?

Počela sam da treniram sa deset godina. Privlačila me je energija igre, dinamika i timski duh, koji imam u sebi. To je sport u kojem sam se najviše osećala svoja. Dok sam bila mala, deda me je često vodio na utakmice Vojvodine i tu se pojavila prva ljubav prema fudbalu.

Da li je u početku bila jača dedina i roditeljska energija da se odlazi na treninge ili je bila jača tvoja želja?

Ljubav se, kod mene, rodila odmah. Zavolela sam teren, loptu i takmičarski osećaj. Roditelji su me uvek u svemu podržavali. Mama je, u početku, imala dozu rezerve, jer sam ja uvek bila njena princeza, a fudbal važi za grub sport. Kada je videla da ja uživam i da ne može da me odvoji od fudbala, da ja za fudbal živim i da volim da igram, nije htela da prekinem i počela je snažno da me podržava, baš kao i moj tata.

Kakve su bile reakcije okoline?

Reakcije su bile najrazličitije. Bilo je podrške, bilo je čuđenja, a neki to baš i nisu podržavali. Vremenom, okruženje me je prihvatilo, počelo da ceni moj trud, pogotovo kada su došli prvi rezultati.

Da li se to promenilo do sada ili je iznenađenje sada veće, zbog toga što si se toliko dugo zadržala u fudbalu i danas si ozbiljna takmičarka?

Svima je čudno što sam toliko izdržala, ali - izdržala sam i sada me svi podržavaju, nema više loših komentara.

Počela si u klubu Bistrica, zajedno sa dečacima. Danas si fudbalerka Vojvodine. Za deset godina si prešla dug put. Kakvo je tvoje mišljenje o ženskom fudbalu kod nas i možeš li da napraviš poređenje sa praksama u nekim drugim zemljama?

Ženski fudbal u Srbiji napreduje, ali je iza najrazvijenijih zemalja u Evropi. Pre svega, nedostaju ulaganja, medijska pažnja i bolji uslovi za rad. Kada bi to bilo unapređeno, sigurno bi i kvalitet ženskog fudbala u Srbiji puno brže rastao.

Da li je fudbal deo tvojih životnih planova za budućnost?

Fudbal mi mnogo znači i zauzima važno mesto u mom životu, ali ne vezujem sve planove za fudbal. Studiram Fakultet za sport i fizičko vaspitanje, na drugoj godini sam i želim da ga završim, da otvorim sebi što više mogućnosti. Mnogo volim rad sa decom, pa bih volela da kroz takvu vrstu rada dam doprinos razvoju aktivnosti kod dece. Naravno, želim da razbijem predrasude devojčicama i njihovim roditeljima, da je fudbal samo muški sport, jer nije. Naravno, razmišljam i o mogućnostima trenerske karijere.

Ceo razgovor sa Teodorom poslušajte ovde:

A. Bujić

fotografije: privatna arhiva