Šta je potrebno da Novi Sad bude bolji?

U Novom Sadu je u poslednje vreme bilo nekoliko reakcija nezadovoljnih građana, kada se zbog zagađenja Dunav "zacrveneo" ili zbog ugroženosti parka pored Muzeja u Dunavskoj ulici. Takođe, poznato je da su u anketama među najveće probleme u gradu svrstani smeće, buka i manjak zelenila. Naročito zelenila, ako danas živite na Grbavici, Novoj Detelinari ili delovima Podbare. Reakcija građana je jasno pokazala emotivnu spremnost za promenom, da žele kvalitetnije uslove života za sebe i svoje porodice. Ta norma ponašanja je kao "zametak" koji je spreman  da izraste. Potrebno mu je samo malo pažnje i ljubavi da bi se razvio, da grad Novi Sad bude po meri svojih građana.

Piše: Jovica Vukša

Pod "boljim" gradom, mislim na Novi Sad u kome se na obali Dunava nećemo saplitati o smeće, da je voda bezbedna za kupanje, da je procenat zelenih površina u gradu na nivou standarda Evropske unije od 20 odsto, da se Podbara i Salajka ne guše u smradu rafinerije, da Kej žrtava racije ujutro ne izgleda kao svinjac... Da li smo potrebni samo mi, građani, da li je sve na državi, ili je istina negde između? Neko će reći da građani ne mogu da utiču na rad industrije, a da država ne može da utiče na ponašanje svojih građana u prirodi. Ja verujem drugačije.

Spram iskustva o ljudima, znam da je nerealno očekivati da se građani "samokontrolišu" na ulicama grada, da se ponašaju ispravno samo na osnovu onoga što je opšte poznato kao moralno i ispravno? To ne postoji, još. Neko bi rekao da je ispravno za očekivati da je za sve odgovorna država, da "onaj ko je plaćen za taj posao" uvek počisti iza nas? Neka hvala, ponižavajuće. Ili je rešenje da se intezivira kaznena politika, da Komunalna policija visokim kaznama natera građane na disciplinu? Verujem, time bi se lečio simptom, a ne uzrok. Same kazne nisu rešenje. Šta je rešenje onda, da na ulicama Novog Sada imamo navike i kulturu Kopenhagena i Ženeve?

Kao neko ko se aktivno interesuje za ekologiju poslednjih 15 godina, raspitivao sam se za iskustva u zemljama gde je svest o očuvanju životne sredine mnogo razvijenija. Kažu ipak, pametan se uči na tuđem iskustvu. Uvideo sam da je u tim zemljama odgovornost podeljena između građana i sistema. Naravno, inicijativa jeste na strani države, ali bez građana koji bi tu inicijativu svojim trudom podržali, ta zelena civilizovana tekovina ne bi bila održiva.

Po mom mišljenju, edukacija je lek za sve boljke ovoga društva. Najrazvijenija društva Evrope danas ne štede u naporima da razvijaju  svest o posledicama ljudskog nedelovanja. Edukacija je sveprisutna. U Švedskoj se još u vrtićima maloj deci usađuje svest o značaju očuvanja životne sredine. Postoje "zeleni crtaći", predstave, javne akcije, izleti... Fokus edukacije nisu samo deca, već i odrasli. Sećam se primera iz Austrije, "naš" čovek je, na neodgovarajući način, bacio neko mašinsko ulje u kontejner. Njegov komšija je video ovaj prestup, pozvao je Komunalnu policiju kojoj nije bilo teško da iz kontejnera ispretura tu kantu ulja, napiše lepu kaznu tom našem nesavesnom građaninu i da ga pride pošalju na obavezna predavanja o štetnosti tog njegovog delovanja! Lep primer pravne države i edukacije. Novi Sad danas: na nivou je legende, ili mita, da je Komunalna policija ikad napisala barem jednu kaznu za bacanje smeća na javnom mestu. U Japanu na primer, svako domaćinstvo dobije svesku sa tridesetakak stranica, gde se informišu na koji način se odlaže smeće. Kod nas bi jedna stranica uputstva bila revolucija! Volim da kažem, ako taj "komplikovan posao" reciklaže u Japanu znaju da ispoštuju mala deca, šta je onda izgovor naših odraslih, obrazovanih, ljudi?

Pored edukacije i kazni, u svim zemljama Evropske unije postoji i sistem nagrađivanja, ukoliko građani odlažu otpad na odgovarajući način, zauzvrat dobiju vaučere koje mogu da zamene za novac u svim većim supermarketima, kupe kartu za javni prevoz kao u Pekingu, ili da dopune telefon sa besplatnim minutima. U Nemačkoj se za jednu vraćenu PET ambalažu dobije i do 25 euro centi, dok se bliže, kod naših komšija u Hrvatskoj, dobije oko osam dinara. Vredi napomenuti, od kako su u Hrvatskoj uveli sistem otkupa PET ambalaže, taj otpad je "nestao" iz prirode.

U Srbiji, nažalost, ovaj sistem otkupa ne postoji. Dok su flaše i kese bezvredne i besplatne, reciklažni biznis će da trpi, sirovine će plivati Dunavom, a kese će se vijoriti na granama. Nikom ništa, sve dok na porodičnoj slavi,  u dunavskom šaranu, ne pronađemo delove te plastične kese...

Na nivou države, poželjno je da se kaže cela istina.

Da. Srbija proizvodi 63 odsto električne energije spaljivanjem lignita u termoelektranama, ali to doprinosi da  smo zvanično drugi u Evropi po broju umrlih od aero zagađenja.

Država nema para da finansira Fond za zaštitu životne sredine, ali sa nerazvijenom reciklažnom industrijom Srbija godišnje gubi i do 50 miliona eura. Plus, ko će izmeriti štetan uticaj tog otpada na životnu sredinu i zdravlje?

Da. Srbija nema dovoljno para da investira u održive izvore energije? Ali, po nekim računicama svaki megavat održivog izvora energije, koji zameni megavat struje dobijene od fosilnih goriva, uštedi i do devet miliona eura troškova zbog narušenog zdravlja stanovništva i zagađene sredine. Plus, alternativni izvori energije pružaju preko potrebnu stabilnost snabdevanja energijom zimi. Kad smo kod toga, još uvek se sećam dvonedeljnog smrzavanja, tokom gasne krize 2009. godine.

Za kraj bih istakao jedno zapažanje: dobar deo naše generacije je otišao u zemlje u kojima je razvijena svest o odgovornom ponašanju prema okolini. Svi ti naši "Balkanci" su se posle nekog vremena prilagodili tamošnjim normama ponašanja. Uklopili su se u sistem. Svi oni su počeli da vezuju pojas, da voze propisanom brzinom, češće vozaju bicikl, recikliraju, daju svoj doprinos lepšem gradu, čekaju u redu, ponašaju se kao prosečan građanin EU.

Ja mogu, oni mogu, znam da svi mi možemo.

Jovica Vukša

Autor je inženjer zaštite životne sredine, osnivač i koordinator grupe "Novi Sad ima srce", koja se bavi ekološkim i humanitarnim radom