Katain Ladik: U mladima i dalje ima bunta

Avangardna umetnica i pesnikinja Katalin Ladik odavno je otišla iz Novog Sada, u vreme kada su ga napustili i mnogi drugi, zbog ratova na Balkanu. Iako godinama nije aktivno prisutna u kulturnom životu grada, mladi umetnici počeli su sve više da je pominju i da pronalaze sebe u njenoj poeziji i umetničkom radu. To nam je pokazao i Poetski teatar, sastavljen od nekoliko mladih umetnika. U najavi njihovih performansa stoji: "Pesme Katalin Ladik menjale su pogled na svet mladih u doba kada su napisane, a i dalje su jednako aktuelne".

Ona je pripadnica nekadašnjeg jugoslovenskog neoavangardnog kruga stvaralaca, a danas je multimedijalna umetnica koja zivi u Budimpešti i eksperimentiše sa poezijom i muzikom, stvarajući tako posebnu vrstu izraza - fonopoetiku.

Rodni grad vam je Novi Sad, a sada kada se vraćate u njega, vidite ga drugim očima, drugačije nego mi koji u njemu živimo svaki dan. Postoji li velika razlika između grada koji ste ostavili i onog kojem se vraćate?

Ja sam svoje korene sa Novim Sadom produbila kao neke tunelčiće ispod granica i inspirišem se tom snagom i energijom koju sam imala u njemu. Sada najviše pišem o Novom Sadu. Dok sam živela nisam pisala, ali to sada izbija i izvire iz mene.

Da li je to neki lepši Novi Sad kojeg se sećate?

Sve više vidim da se Novi Sad nekeko sredio u tom smislu da je sebi organizovao kulturni život i sada u svako doba godine ima dešavanja. Ima puno kulturnog programa i to je ta velika razlika. Čini mi se da su i stariji, ali i mlade generacije shvatile da treba nešto da promene u ovom društvu, kako bi svakodnevica bila podnošljivija. U tom smislu je bolje nego u mojoj mladosti.

Nakon decenija provedenih u inostranstvu, kažete da osećate veliku empatiju prema izbeglicama koje trenutno doživljavaju sličnu sudbinu bežeći od ratova na istoku. No, nevezano za trenutnu situacju sa izbeglicama, da li smatrate da nije uvek rešenje u odlasku?

       Arhiva: Katalin Ladik, sa sajta Nova Misao

Stvari treba menjati iznutra. Svi misle da je napolju, u drugim zemljama bolje i tamo traže izlaz, ali ja mislim da bi ovde trebalo da rešimo situaciju. Ja nikada ne bih otišla odavde da tih ratnih godina moja egzistencija nije bila prekinuta zatvarnjem granica. To je za mene bila trauma i ostala sam opsednuta granicama, a to se vidi i u mojim performansima. Oduvek, od detinjstva sam bila naviknuta na slobodu!

Vaša poezija i performansi uzdrmavali su kulturni život tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Da li primećujete velike razlike u životu mladih tada i sada?

Primećujem da su mladi u teškoj finansijskoj situaciji, isto kao što smo i mi bili. Jedina velika razlika je ta što smo mi odmah nakon školovanja imali zaposlenje, ali to nas je i vezivalo i ranije smo stvarali porodicu. U moje doba, već sam u mladosti znala kako ću živeti do penzije i to je davalo neku vrstu sigurnosti. Što se psihološke situacije tiče, tu je stvar veoma slična. Bunt postoji i sada kao i tada, i mladi i danas imaju potrebu da razbiju neke okove.

Ova umetnica je veliki deo svoje inspiracije pronasla u zivotu i delu Nikole Tesle. Tako je nastao i njen ciklus pesama Homogalaktikus, koji je pretvorila u performans, a novosadska publika imala je prilike i da ga vidi u klubu Think Thank tokom zimskog dela ovogodišnje kulturne sezone.

Njeni radovi danas su deo MOMA muzeja, učestvuje na izložbama u Barseloni, Londonu i Beču. Prema njenim rečima, umetnost koja je nastajala za vreme socijalizma u Jugoslaviji, tek sada postaje prepoznata od strane svetske kulturne scene, a posebno umetnost koju su stvarale žene.

Te institucije koje su postojale i onih godina, ali nisu marile za ovo srednjevropsko područje, sad već nekoliko godina itekako vide da je tu skriveno blago koje su oni propustili. Sada kao ludi dolaze, putuju u Srbiju, Hrvatsku i ostale zemlje nekoliko puta godišnje, da otkupljuju i ugrabe taj plen koji su zanemarili. Sada svi traže moje materijale, i ne samo moje nego i drugih umetnika, a naročito ženske teme. Na žalost, mnoge umetnice koje su radile šezdesetih i sedamdesetih su prestale i nisu imle tu ludačku istrajnost. Kao ja, na primer.

Ali vaši radovi se danas nalaze i u čuvenom MOMA muzeju?

Da, ali tek sada. To interesovanje za naš region počelo je pre nekoliko godina.

Vaša prva knjiga bila je veoma zanimljivo delo, uz koju je išao i vizuelni materijal kao sastavni deo romana. Za nju kažete da bi bila još potpunija kada bi uz nju išao i neki DVD. Da li imate u najavi neku novu knjigu?

Da! To je ono što me je u bavljenju svojom prošlošću prilično zaposlilo. Kao da sam otvorila neki stari kofer i sada sve izlazi. Završavam jednu autobiografsku knjigu, u kojoj ima i fikcije, ali je to ipak na kraju jedan poetski, multimedijani roman. A u međuvremenu sam izdala i dve knjige poezije, tako da, radim i pišem.

Mladi u Novom Sadu isto tako iznova prepoznaju vas kao inspiraciju, a nakon kontakta sa njima, šta mislite šta to što u vašem radu što inspirise generacije koje zive u današnje vreme?

Imala sam sigurno one iste emocije koje i današnja omladina ima, dakle puna bunta i želje da razbijem neke okove, a u ono vreme se dešavala i ta seksualna revolucija i emancipacija žena. Izgleda da moja generacija nije u potpunosti uspela u tome, u tom oslobađanju. I današnja omladina, bez obzira na pol, da li je ženski ili muški, ali posebo što se žena tiče, imaju još uvek te traume i okove, kako u ličnom, tako i u društvenom životu.

Stvaralaštvo ove vanvremenske umetnice, njena borba za slobodu izražavanja i mišljenja, može se u nekom obimu pronaći na internetu. Učestvovala je u eksperimentalnim poduhvatima kreiranja fono poezije, performansa koji su se graničili sa seks skandalima u ono vreme, a ostala je upamćena i kao "gola pesnikinja", koja se bez dlake na jeziku protivila slici žene kakvu je društvo u to vreme naslikalo.

Ono što je važno je da njen duh bunta, kao i ženske emancipacije ponovo prisutan i otvara važne društvene teme, a Katalin je sve češće gošća Novog Sada, pre svega u Novosadskom pozorištu, gde je na početku ovogodišnje sezone, zajedno sa mladim glumcima Akademije umetnosti, učestvovala na Takmičenju vojvođanskih dramskih pisaca i ostavila dubok utisak na pubilku koja je gledala predstavu tog dana.

M. Leđenac