Nit Za Bit: Đorđe Randelj, književnik

Lakše je nositi zastavu nego motiku

 "Mladima ništa ne možemo da obećamo. Ovaj sistem opstaje na sitnim, nezasluženim privilegijama jer je 85 posto ljudi zaposleno tako što im fali neki ispit, kvalifikacija i, uopšte, radno mesto i nešto čime bi doprineli. Onaj ko radi svoj posao, koji danas napravi dve hoklice, taj može da ti kaže: „Idi bestraga, ja sam ovo danas uradio“. A onaj što ništa danas nije uradio – on mora da te sluša."

     Na početku intervjua se prisećao kako su 1974, u obračunu režima i Liberala, kažnjavani novinari koji su radeći svoj posao prenosili reči osoba na listi za politički odstrel. U prvoj jogurt revoluciji 1988. je bio na Miloševićevoj strani verujući da će, nakon pada Nikolaja Čaušeskua u Rumuniji, a kasnije i Berlinskog zida, to označiti kraj komunizma, da bi posle ispaštao od ruke tog istog režima.

   Ne kaje se jer nije znao da je u pitanju organizovan prevrat s drugačijim ciljem, niti bi njegovo ili bilo čije protivljenje njega sprečilo. U šali govori:

   “Sloba jeste najgori koji nam se mogao roditi, ali ne zaboravi da se Franjo Tuđman intimno vređao na dragovoljačke priče po kojima je Milošević kriv za sve. “Čekajte, a gde je moj doprinos?! Šta sam ja kog đavola 20 godina organizovao, putovao po svetu i skupljao novac, znači - ja nisam ništa uradio i samo je Sloba rasturio Jugoslaviju?!”, kazuje nam književnik i novinar Đorđe Randelj, koji ima sto pohvala na račun kulture u Srbiji i jednu pokudu - budžet, dok za ministra Ivana Tasovca misli da je istovremeno i hrabar i kukavica, jer je smeo da uđe u septički odvod vlade Srbije ali da od tada samo - ćuti.

   Razlog našeg razgovora je nedavno objavljenja knjiga „Patrijarh Pavle - Svetac kojeg smo poznavali“, napisana povodom sto godina od rođenja sveštenika. Zašto baš ta ličnost i tema i kako dekodirati pokojnog patrijarha, Randelj kaže:

  - Bila je prilika. Poslednjih četvrt veka bio sam više na ulici nego na poslu, proglašavali su me za najboljeg novinara u Vojvodini i kad god me proglase - izbace me s posla, prvo Miloševićevi, a onda i Vučićevi. Teofil Pančić i ja smo zabranjeni u „Dnevniku“, s kolumnama zbog kojih je pola Novog Sada kupovalo list. Vratio sam se dečijim lektirama i mom književnom i istorijskom junaku Dositeju Obradoviću.

   On je probao da Evropu donese nama, a Vuk Karadžić da nas odnese Evropi. Taj pokušaj još traje ali je prešao na manje sposobne ljude, koji misle da su izmislili tu akciju. Toj akciji uskoro dajemo 300 godina. Poslednjih 15 godina pišem da bih naterao ljude da budu informisaniji, obrazovaniji, steknu bolji pogled na svet, samopoštovanje i poštovanje prema drugima.

   Da li ste uspeli?

   - Imam jako malo čitalaca, iako imam lakši posao od Dositeja. Kada je došao u Srbiju 1808. imali smo jedan posto pismenih, a sada ih imamo preko pet posto. To su ljudi koji vole knjige, a ne zvona i praporce. Dositej je ciljao na Grand produkciju i reklame o ulošcima s krilcima.

   Pisao sam knjige o ljubavi prema čitanju, stvorio sam neuporedivi pravac u jugoslovenskoj i srpskoj književnost, ono što je Štefan Cvajg radio u Evropi između dva svetska rata biografijama Balzaka, Dikensa... Sem lepote i umetnosti, u književnosti je najvažnije shvatanje sveta kroz saznanje i razumevanje ljudi koji su bili divovi, umovi, veličine. Nema lepše teme nego pisati o životu velikog stvaraoca i njegovim delima.

   Previše sam star, pa mislim da to svakoga zanima. Pisao sam sa Mišom Živanovićem o životima i delima književnih nobelovaca, mislio sam, ako roditelji to deci ne kupe, onda im ne žele dobro i knjiga je naravno imala katastrofalan tiraž.

   Zašto će patrijarh Pavle postati svetac i šta to uopšte znači?

  - Za mene je svetac uzor. Imao je takav lik, misiju i zadatak, mogao bih čak da pišem i o njegovim čudima. Narod ga je već prihvatio kao sveca. 

   Zbog skromnosti; stiče se utisak da je ona presudila, njen manjak u društvu?

  - Narod je površan, nije skoncentrisan. Narod kupuje knjigu Žarka Lauševića zato što je ubio dva čoveka u kafani, a ne zato što je veliki glumac, intelektualac i stvaralac. Ko kupuje knjige iz vanumetničkih razloga, on gleda patrijarha u kontekstu onoga što je kod njega bilo efektno, a to je skromnost kojoj se takođe divim, ali ne pravim Vavilonsku kulu od nje.

   Suština lika i dela patrijarha Pavla je...?

  - Čovek koji je u sebi imao carstvo božije, a carstvo nebesko u perspektivi, budućnosti. Da uprostim, nikada se nije menjao. Ponašao se isto: kada je bio izbeglica, veroučitelj, negovatelj izbeglica koje su 1944. prebegle iz NDH, kao jeromonah u manastirima, na studijama u Atini gde je doktorirao teološke nauke, kada je izabran za vladiku Raško-prizrenskog i tako se ponašao u Beogradu kada je postao patrijarh.

   Zato ga je patrijarh postavio za takozvanog ministra za narod u Svetom sinodu, iako je to mesto bilo rezervisano za beogradske vladike ili profesore Teološkog fakulteta. Zato što je dominirao! Stigao je dotle u kanonu SPC da je uredio kako se krštava osoba koja je u tridesetim godinama hirurški promenila pol.

   Kritičari smatraju da se previše držao po strani tokom ratova i da nije dovoljno iskoristio autoritet u borbi protiv rata i zločina činjenih u naše ime?

  - Leta 1991. je u Sremskim Karlovcima, u Sremskoj eparhiji, bio skup svih arhijereja SPC i biskupa Hrvatske katoličke crkve, na čelu sa Franjom Kuharićem. Dva dana su većali, molili se u Sabornoj crkvi, a potom i u katedrali Imena Marijinog i pokušavali da pomire ljude. Tada je to bilo nemoguće. Revanš sastanak je održan kod Plitvica, na granici između tamošnjih Srba i Hrvata. Imam utisak da štogod da je radio - dobro je radio.

   Zašto nisu uspeli da pomire stada?

  - Ludilo je bilo jače od molitve. Kada razum zadrema, san stvara čudovišta. Cela istorija je borba dobra i zla. Mogu da razumem zašto se posvađaju Kaćani i Čuružani, ali da se svađaju Srbi i Slovenci - to mi nikada neće biti jasno. Njegovo ponašanje u ratu nudi blistave primere, kao kada su konvoji hrane i lekova za muslimane krenuli u Bosnu, kod Srebrenice su ih Srbi blokirali. Pavle je odjurio tamo i naredio da se pusti. Situacija se preslikala kada muslimani nisu pustili konvoj pomoći za Srbe ali je patrijarh i dalje tvrdio da ga moramo pustiti i biti ljudi. Nema oko za oko, zub za zub.

   Imate dobru priču kako je nastala knjiga?

  - Prvi sam jugoslovenski novinar koji je ušao u njegov dvor, od šezdeset i neke do 1989. Odbijao je da prima novinare. Stigao sam 1989. na Kosovo kao novinar „Dnevnika“ i sveštenički sin, ali nisam išao zbog cara Lazara i carice Milice, već zato što sam romantični početnik koji sanja Orijanu Falači, Džona Rida, Egona Ervina Kiša, Ernesta Hemigveja – svi su bili u ratovima, što je vrhunac novinarstva, biti ratni izveštač u zgusnutim događajima. Oni su morali da pređu okeane, a ja sam imao rat na kućnom pragu, na ličnu žalost i profesionalnu sreću.

   Rat?

  - Odem tamo i vidim da je kraj, užas! Ništa se tada nije moglo uraditi, kao kada bi se sada digli Rumuni da brane Vojvodinu, njih 6.000. Roditelji Srbi su čekali decu pred školama da bi ih sproveli do kuće. Okupaciona vlast, starozavetna tragedija. Inače, čim sam izbacio tu seriju reportaža izbacili su me iz „Dnevnika“ zbog motoa „Plač Jeremijin, sva će ta zemlja opusteti jer je niko ne uzima naumu“. Decenijama. Toliko je bilo strašno da sam već imao gotovu knjigu i morao sam u njoj imati i vladiku raškog, da ne zidam crkvu bez oltara. Srpski novinari su me gledali kao budalu, jer vladika Pavle nije primao novinare.

   Zbog čega?

  - Znaš šta smo mu uradili?! Tri decenije je kukao i zapevao, preklinjao, a mi i kada napravimo neki razgovor s njim to kad stigne u Beograd toliko bude isečeno i okrenuto, da nas je posle sramota da mu priđemo. Rekao mi je: „Zbog ovakvih istih glasova na Kosovu, stradali su članovi Centralnog komiteta savez komunista Srbije, gde neću ja kao svešteno lice.“

   Kako ste došli do njega?

  - Zvao sam oca protu, kaže on meni: „Nađi sekretara eparhije Radiča Radičevića i sve će biti u redu, bio je đak Karlovačke bogoslovije, nosio sam mu staru garedrobu. U dvoru se niko nije javljao na telefon, sednem u kola i odem tamo. Zvonim, niko - ništa. Gurnem kapiju i ona se otvori širom, a ne kao sada u Novom Sadu, treba ti nedelju dana da uđeš do vladike.

   U vr’ dvorišta trči neki odrpan kaluđer, iskrpljena mantija, slovačko - lonac plavi džemper, ima dva dugmeta od šest, kažem „izvinite, otac Radičević jel’ tu“. Kaže mi da nije, otišao je u grad da kupi karte na stanicu, pita šta će mi. „Iz Novog Sada sam, tražim prolaz do vladike Pavla“, a ovaj kaže: „Ne daje on intervjue“. Ja njemu, „pa, samo nekoliko pitanja...“, kad mi odgovori: „A šta bi vi mene pitali?“

...

   Shvatim, pričam s njim. A on, nosi pola kante prekrupe da nahrani svinje. I tu počnem da lažem, što sam priznao u knjizi, da sam samo zbog ovoga potegao službeno iz Novog Sada u Prizren, znate li koliko to košta, a on je na to osetljiv bio (smeh). Kaže on, “Ne dajem intervjue, opekao sam se, nisam ni uvređen već neću da mi uzimaju vreme. Šta god ispričam - biće drugačije. Sem toga, nemam vremena, moram da idem…”, a to je bilo par nedelja pre Slobinog nastupa na Gazimestanu, morao je da obiđe sve manastire gde će biti priredbe. Utom stiže sekretar, ja mu se predstavim, on se zahvali mom ocu i kaže Pavlu da nema karata za prevoz.

   Ja se zbunim, a sekretar prevrne očima i kaže mi posle “sam vas je bog poslao, strašno je šta nam radi. Šopaju ga, pljuju, čupaju bradu, a on samo stoji. Milošević mu je poslao Mercedes i BMW, nove, da se ne bruka, a on ih je odmah gurnuo u šupu, kokoške nose jaja na kožnim sedištima. Kazao je da puno troše, a srpski narod nema šta da jede, bilo ga je sramota da se vozi u njima…”

I sad, ja krenem na krucijalnu laž: “Bojim se da se vratim sam”. Kaže on, “Pa, dobro, onda ćemo sesti s vama u auto, taman zajedno do Gračanice”. I eto, tako je to nastalo, posle sam išao kod njega u Dvor kada je bio patrijarh.

   Vaš intervju nije bio sečen i prepravljan?

  - Ma, kakvi. Duvao je novi vetar, to se tražilo, nisam ja bio nešto hrabar.

   Pokojni patrijarh vam je otkrio da Beograd nije bio zadovoljan njegovim “angažovanjem” u odbrani fizičkog opstanka Srba na Kosovu?

  - Pokazao mi je selo u kom je nekada bilo 80 srpskih kuća, a 1989. svega 15. Nije bio spreman da na leđa 15 porodica stavi breme kog mora nositi barem 80.

  Kako se od tada, preko 5. Oktobra do sada, promenilo stanje svesti u Srbiji?

  - Bolje da ti ne pričam, mali si bio. Mi sada nemamo četiri posto energije koliko smo onda imali. Seti se olimpijada… to se pobeđivalo i tako se svako od nas u duši osećao. Sve može! Progledali smo! Što kažu Hrvati, malo nas je al’ smo g…a (smeh).

   Gde ja danas ta energija?

  - Odronjavala se polako. Preko 600.000 mladih je napolju, najstručnijih. Ovde će ostati samo najprosečniji, ne kažem da ćemo biti nečije roblje, jednostavno, ko god ima neki talenat ode tamo gde ima posao i platu. Ne osuđujem to.

   Šta je, osim posla, mlade ubilo u pojam?

  - Zašto je moja generacija dobra? Ne zato što smo se takvi rodili, nego smo odrasli u kućama patrijarhalnih roditelja. Dobro vaspitanih. Sretnem masu mojih vršnjaka, 50, 60 godina, kažu: zaj...o sam državu, otišao u prevremenu penziju, celo vreme u kladionici, odem ručam, pa nazad. Pitam ga, „jel’ stvarmo smisao života Tvente, Osasuna...?!“, oni spominju neka imena s ekrana a da nemaju pojma koji su to gradovi i predeli. E, oni su krivi! Sve se formira u porodici.

   U redu, korak nazad: zašto su im defektni roditelji?

  - Zato što ne postoji država. Ovo parče zemlje je jedino u Evropi koje sebe zove državom, a da to nije. Da bi bio država moraš imati fabriku nameštaja. Kada si poslednji put video stolicu u izlogu? Hoklicu? Imamo najviše tržnih centara na svetu u kojima se ne prodaje nijedan domaći proizvod. Nemamo fabriku čarapa, cipela, šešira...

   To i dalje ne pravda roditeljsku nezainteresovanost za svoju decu?

  - Utučeni su. Imamo vanredno stanje 25 godina.

   I to je objašnjenje?

  - Roditelji ne mogu deci ništa da pruže, pa se sakrivaju.

   Hvala, to sam čekao.

   - Ništa ne možemo da im obećamo. Ovaj sistem opstaje na sitnim, nezasluženim privilegijama jer je 85 posto ljudi zaposleno tako što im fali neki ispit, kvalifikacija i, uopšte, radno mesto i nešto čime bi doprineli. Onaj ko radi svoj posao, koji danas napravi dve hoklice, taj može da ti kaže: „Idi bestraga, ja sam ovo danas uradio“. A onaj što ništa danas nije uradio – on mora da te sluša. Cela država je na sinekuri, ja sam na sinekuri, 700.000 ljudi na sinekuri, garantujem da Nemačka sa 85 miliona ljudi nema toliko činovnika.

   Ljudi koji vrede su se zatvorili u svoje male svetove, da li je to rešenje?

 - Nije, ali im se smučilo. Nakupilo im se. Ne znam šta je rešenje, tužan sam...

   Zašto mladi ne reaguju; ne mogu doveka biti učaureni, stvarnost će ih pre ili kasnije ošamariti?

 - Ništa mladima i srpskom narodu nije objašnjeno kako treba. Mi smo, uz Bugare, jedini pravoslavni narod koji je zaista bio pod komunizmom. I oni su krajičkom oka gledali i verovali da je Rusija njima nešto.

   Zar Rusi nisi bili pravoslavci pod komunizmom?

  - Ruski narod ne postoji, naravno. Narod koji je bio pod komunizmom 40 godina jedva postoji, a oni su bili 85.

   Dobro, ko su onda ljudi koji žive na prostoru od baltičkih zemalja do Kamčatke?

  - A ko su Srbi novoverci? To su ovi što se sećaju svog krštenja, j...š takvog čoveka (smeh). Mi jedva da postojimo, ali postojimo mi sa sela. Zašto je Tito preselio sela u gradove? To jeste civilizacijski napredak ali ne u meri kao kod nas. Ovo je bilo dirigovano da bi se seljaci zaposlili, postali službenici koji znaju za koga će da glasaju i da im se preti. A seljaku ne možeš da pretiš.

   Zar su „novoverci“ izgubili identitet?

  - Komunisti, socijalisti...oni nisu ni novoverci. To je jednostavan trik na koji oni prolaze 60 godina: lakše je nositi zastavu nego motiku. Neću ti ja prvi reći kako istočnu gleda zapadna Evropa, kao višestranačje gde je komunistička partija podeljena na više stranaka, tako funkcionišu. Ne znaju ništa drugo da rade. Cela istina je da su se Srbi jedini na Planeti zaljubili u komunizam! U svim protestantskim i katoličkim državama je od 1944. predavano deci u školi sledeće: prošla je jedna okupacija, počela je druga. Sečakaćemo, i ona mora proći.

Igor Mihaljević