Veronauka – obavezno neobavezna obaveza

Patrijarh Srpske pravoslavne crkve (SPC) Irinej izjavio je tokom novembra 2015. godine da bi veronauka trebalo da bude obavezna za sve učenike u Srbiji koji se za nju opredele. "Za one koji se opredele treba da bude obavezna, a ne znam kakvu će zamenu drugi dobiti, da li filozofiju ili etiku. Ali, ne želimo nikome da namećemo veronauku silom, ni roditeljima, ni deci", rekao je tada patrijarh.

Izjava je zatim pokrenula bujicu pitanja, nedoumica, ali i negodovanja u javnosti. Ono što je važno napomenuti je da, bez obzira kako izjava zvuči, u Srbiji i dalje postoje Ustav i zakoni koji mogu ponuditi zaštitu onima koji bi bili diskriminisani u slučaju da veronauka postane obavezan predmet. Naime, u članu 11 Ustava Srbije jasno je određena njena "svetovnost", odnosno načelo da su "crkve i verske zajednice odvojene od države, te da se nijedna religija ne može uspostaviti kao državna ili obavezna".

Iz bačke eparhije SPC su naveli da je izjava patrijarha Irineja izrečena u sklopu razgovora povodom 15 godina od vraćanja veronauke u školski sistem i da predstavlja njegovo razmišljanje na tu temu. "Takav stav nije, ni od gospodina patrijarha ni od bilo kog drugog, iznet pred Sabor SPC, tako da nije bilo mogućnosti da se dostavi zvaničnom telu koje razmatra pitanje veronauke u školama. To zvanično telo je Komisija za versku nastavu u kojoj se nalaze predstavnici svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica, kao i predstavnici Ministarstva prosvete i Ministarstva pravde u sklopu kojeg se nalazi Uprava za vere", rekao je prezviter Željko Latinović, koordinator Katihetskog odbora Eparhije Bačke.

Kako je naveo, SPC još nije predvidela nikakve aktivnosti za promenu sadašnjeg stanja, jer je sistem i način opredeljivanja za versku nastavu ili za alternativni predmet, usaglašen od strane svih tradicionalnih crkava i verskih zajednica. 

Veronauka je u škole u Srbiji uvedena 2001. godine, zajedno sa njenom alternativom – građanskim vaspitanjem. Roditelji učenika u osnovnim školama, a kasnije sami učenici u srednjim, mogu se opredeliti za jednu od ove dve opcije, sa naznakom da je izbor obavezan, iako iz ovih predmeta dobijaju samo opisnu ocenu i ona ne ulazi u prosek. Ono što je nova ideja SPC je da ovi predmeti u školama postanu obavezni u smislu ocenjivanja i samog statusa među ostalim nastavnim celinama.

Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja je poručio da se inicijative za promenu plana i programa u školama uvek posmatraju u kontekstu celine dokumenta kome pripadaju i procenjuju se posledice koje bi imali ukoliko bi se one prihvatile. Posebno su osetljive inicijative koje traže promene u nastavnim planovima jer imaju najšire posledice po sistem (opterećenje učenika, fond časova nastavnika, udžbenici, programi…).

"Dakle, Zavod za svaki pojedinačni zahtev koji dobije od Ministarstva priprema stručno mišljenje. U ovom trenutku do nas još uvek nije došao zvanični zahtev u vezi sa uvođenjem verske nastave kao obaveznog predmeta", rekli su iz Zavoda.

Nikola Knežević: Male verske zajednice trpe diskriminaciju

Profesor Nikola Knežević iz Centra za istraživanje religije, politike i društva u Novom Sadu, rekao je da bi patrijarhovu izjavu trebalo sagledati iz drugog ugla, odnosno kao mogućnost da se unapredi status samog predmeta, veroučitelja i ocenjivanja, jer je ovo pitanje u sadašnjem obrazovnom sistemu veoma problematično.

"Važno je razgovarati o statusu veronauke i izazovima sa kojim se veroučitelji danas suočavaju. Veronauka je trenutno suštinski marginalizovana u obrazovnom sistemu i ne uživa isti status kao drugi predmeti. Potrebne su izmene kako bi ona bila ravnopravnija. Dakle, ako se učenik na početku godine opredeli za nju, onda njegov trud treba da bude adekvatno zabeležen i da utiče na prosek", rekao je Knežević i dodao da se ne suočava samo pravoslavni katihizis sa problemima, već i da male verske zajednice trpe diskriminaciju, jer njihova veronauka od strane države nije ni prepoznata.

Sa druge strane, prezviter Latinović je rekao da je stav SPC da se mora poštovati sloboda na izbor predmeta, a ne da se, kako tvrdi, radi smirivanja socijalnih problema u školama stvaraju veštačke grupe za građansko vaspitanje i tako dopunjava fond časova kolegama koji ostaju bez časova u svojim predmetima. "Takve grupe često broje po četrdeset i više učenika. Njegova Svetost Patrijarh Irinej je iz konteksta ovog problema, gde se deca prisiljavaju da idu na građansko vaspitanje, pomenuo pitanje obaveznosti ili redovnosti veronauke", rekao je Latinović.

Treba rešavati sistemske probleme, a ne stvarati nove

Da je Knežević u pravu kada pominje određene sistemske probleme, koji postoje čak i nakon 14 godina od uvođenja veronauke i građanskog obrazovanja, govore primeri u samim školama. Manjkavost trenutnog projekta ogleda se u direktnoj diskriminaciji dece, bez obzira koji predmet su izabrali. Na primer, u nekoliko osnovnih škola u Novom Sadu deca grkokatoličke veroispovesti, koja su izabrala da pohađaju veronauku, od septembra tih 45 minuta sede skrštenih ruku, za razliku od njihovih pravoslavnih vršnjaka.

Naime, Ministarstvo prosvete odobrava održavanje nastave u grupama od najmanje 15 učenika, što je dodatno zakomplikovalo situaciju, jer se često dešava da pripadnici manjih verskih zajednica ne uspevaju da okupe taj broj. Predstavnica Nacionalnog saveta Rusina za obrazovanje Melanija Rimar rekla je da se, na primer, u Osnovnoj školi "Svetozar Marković Toza" u Novom Sadu svega šest učenika nižih razreda opredelilo da pohađa veronauku u duhu grkokatoličke vere, pa im zato nije odobren rad, niti im je dodeljen veroučitelj.

"Imamo još po jednog učenika u osnovnim školama 'Ivan Gundulić', 'Petefi Šandor' i 'Jovan Popović'. Tih devet učenika od septembra čeka da im počne verska nastava. Kada smo saznali da nije odobrena grupa, obratili smo se ministarstvu. Rečeno je da škola pošalje zahtev Pokrajinskom sekretarijatu za obrazovanje, pa će sekretarijat molbu proslediti u Ministarstvo prosvete. Škola je to uradila i sekretarijat je poslao u Beograd. Rečeno mi je da nam je grupa od šest učenika odobrena, ali da se čeka potpis ministra. Taj potpis čekamo i danas, a evo ga kraj polugodišta", ispričala je Rimar.

Ona je objasnila da su na kraju neki su krenuli sa drugom decom ili na pravoslavnu veronauku ili na građansko vaspitanje, a neki nisu nigde, jer roditelji traže da im se omogući da pohađaju onakvu nastavu za koju su se izjasnili.

Zakon: Svakom je dozvoljeno da veruje, promeni veru ili da ne veruje

Osim Ustava Srbije, kao krovnog i najvišeg pravnog dokumenta, verska pitanja uređena su i zakonima. Jedan od najvažnijih je Zakon o zabrani diskriminacije, usvojen 2009. godine. Član 18 ovog zakona ukazuje na zabranu verske diskriminacije.

"Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja…", piše u zakonu.

Nikola Knežević postavio je logično pitanje: da li namera SPC da učini veronauku obaveznim predmetom, zapravo znači da jednom doneta odluka i to od strane roditelja u prvom razredu osnovne škole, tako postaje definitivna tokom celog školovanja? Kako je objasnio, time se ne ostavlja mesta za slobodu promene odluke (ili same vere) u toku osmogodišnjeg školovanja (ili kasnije u srednjem).

"Ukoliko formulacija 'obavezni predmet' znači to, zar time ne bi bio narušen princip slobode izbora kao jedan od osnovnih principa sekularnog društva? Smatram da veronauka ne bi trebalo da bude obavezna kada se jednom odabere, već treba ostaviti mogućnost da se svake godine iznova napravi izbor", rekao je Knežević. 

Međutim, Andrija Šrek iz udruženja Ateista Srbije osvetlio je još jedan problem – pravo dece i roditelja da ne veruju i da im u školama bude ponuđen moderan program, ustanovljen na nauci i tehnološkom napretku. Zbog toga on smatra da u obrazovnom sistemu zapravo uopšte nema mesta za verske dogme.

"Pre 14 godina, mimo demokratske procedure, ali i mimo Ustava, veronauka je uvedena u državne škole. Osim što su zaobiđene pravne procedure, zaobiđeni su i razum, kritička misao i pravo dece da ne budu indoktrinirana anahronim, dogmatskim i štetnim učenjima", kazao je Šrek.

Evropa nudi šarenilo odgovora 

U skladu sa otvaranjem pregovora Srbije o pristupanju Evropskoj uniji, moguća rešenja nalaze se u praksama zemalja koje su već članice. Pre svega zbog činjenice da u ozbiljnim evropskim zemljama funkcioniše pravni sistem, diskriminacija se rešava efikasnim presudama, a tu je i praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koja ne dozvoljava da se nivo dostignutih ljudskih prava smanjuje. Međutim, praksa zemalja EU u ovoj konkretnoj oblasti je veoma raznolika i zavisi od same države, čak i od pokrajine u kojoj se propisi donose.

Nikola Knežević kaže da obrazovanje može biti konfesionalno ili nekonfensionalno, odnosno kao katehizis ili kao obrazovanje o religijama ili religija i etika, obavezno ili sa mogućnošću izbora.

"Na primer, veronauka postoji kao izborni predmet u Španiji, Češkoj i Holandiji. Rumunija je izabrala model u kojem ona ima status obaveznog sa mogućnošću da učenik tu odluku promeni, a Bugarska da se bira između veronauke i građanskog obrazovanja. U nekim zemljama, poput Velike Britanije, predmet je obavezan, utiče na celokupnu ocenu đaka, ali je postavljen tako da je nastava nekonfensionalna i multireligijska. Slično je i u Švedskoj, dok je u ostalim skandinavskim zemljama, u kojima je protestantizam dominantna religija, zastupljeno nekonfesionalno i multireligijsko obrazovanje. Francuska u školama nema veronauku, već predmet o 'religijskim činjenicama'. U Grčkoj veronauka je obavezna sa mogućnošću promene odluke, dok je u Mađarskoj veronauka izborni predmet", naveo je Knežević.

Atak na porodicu: Bila sam protiv veronauke, dok je moj muž bio za 

Na kraju, teret izbora za ovu "obavezno neobaveznu obavezu" je na roditeljima i samoj porodici. Roditelji često odluku donose razmišljajući i o mogućnosti osude javnosti ili većine. U slučaju Petre Mitić iz Niša, odluka o tome da njeno dete neće ići na nastavu veronauke mogla je koštati porodice i svakako je narušila odnose u kući.

"Ja sam se suočila sa problemom u kući, jer je muški roditelj insistirao da naša ćerka ide na veronauku, a ja sam bila protiv. Pobedila sam ja, ali uz cenu živaca i pogrdnih reči na moj račun. Smatram da veronauci nikako nije mesto u školi kao sekularnoj ustanovi, a na stranu šizoidna kontradikcija u nazivu vero-nauka", ispričala nam je Petra.

Prema njenim rečima, argumenti koji su u njenoj porodici stvorili zbrku bili su da će, ukoliko dete bude išlo na građansko vaspitanje, biti izdvojeno iz većinske grupe.

"Argument 'protivničke strane' u mojoj porodici jeste imao smisla, jer je zaista većina dece otišla na veronauku. Moje dete je ostalo u manjini. Nisam primetila nikakvu vrstu segregacije u smislu da se sama deca po tom pitanju međusobno diskriminišu, što ne znači da toga nema. Moja ćerka je negodovala jer je njena najbolja drugarica bila na veronauci, a takođe je čula da su tamo su radili 'interesantne stvari', kao što je farbanje jaja, pa je to na primer bila naša velika patnja", ispričala je Petra Mitić.

Maja Leđenac 

Tekst “Veronauka – obavezno neobavezna obaveza" nastao je u okviru projekta “Antidiskriminaciono novinarstvo", koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje. Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija “Autonomije". Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju nužno stavove Pokrajinskog sekretarijata.