Balkanska realnost koja se ne uklapa u žanrove

"Naša kinematografija zna da pati od ambicija da se ispričaju stvari i priče koje ne pripadaju našoj sredini. Krenuo sam od toga šta mi je blisko, šta me inspiriše i šta me je zapravo gurnulo u ovaj svet. Nije mi bila ambicija da idem po festivalima i crvenom tepihu, više sam imao ambiciju da budem pripovedač. Važno mi je da se ispriča priča, a odrastao sam u vrlo zabavnom mediteranskom ambijentu koji ima jaku tradiicju pričanja priče sa kolena na koleno, slušajući stvari koje su vrlo filmične. Čim dobiješ sliku kao dete, odmah zamišljaš film", govori nam Novljanin Ivan Marinović, mladi režiser i scenarista crnogorsko-srpskog filma "Igla ispod praga" koji je nedavno u krcatoj sali premijerno prikazan i nagrađen za scenario na Sarajevo film festivalu, a u Srbiju zvanično stiže najverovatnije u decembru ili januaru.

fotografije: Maja Medić

"Postoji epizoda u kojoj ljudi žele da preplaše selo i onda organizuju pojavljivanje duhova ispred crvke tako što nađu 30 kornjača, zalepe im sveće na oklop i puste ih da se šetaju po noći i vežu magarca za zvono crkve i naprave potpuno ludilo. Ta slika koju sam zamišljao kao dete bila mi je nešto odakle mi je dolazila misao 'pa ovo mora da se snimi i gleda'. Ova priča je vezana za moj formativni period, kada sma se vratio sa studija kući i suočio sa mentalitetom i okolinom iznova. Bio sam duboko frustriran time što mi se činilo sve nepromenljivo i izgubljeno unapred. Kad si blizu 30. godine života, postavljaš pitanja sebi koja su najpre u vezi sa tvojim očekivanjima, sa kojima si rastao i sa kojima si kretao u život, šta se od toga ispunilo i šta nije i na kraju dana moraš da prihvatiš realnost", govori nam režiser Igle ispod praga Ivan Marinović, a razgovor nastavljamo apsurdom - koliko je važan društveni fenomen u regionu?

Specifičan je za Balkan i pogotovo za Crnu Goru i primorje. Taj apsurd je uvek prisutan, pa Crna Gora je zemlja apsolutnih kontrasta, nama je najveći ljubavnik u istoriji vladika (smeh). Mene zanima sukob između apsolutne prirodne idile i lepote i sudar sa ljudskim sukobima koji su apsurdni i nepotrebni. Ova priča je počela tako što sam čuo anegdotu o sahrani jedne starice koja nimala bliže rodbine i na toj sahrani je sveštenik držao propoved koja se seljanima nije dopala. Oni su doveli gradsku muziku, provocirali ga i na kraju ga isterali iz sela. Brdo sa grobljem na vrhu koje gleda na ulaz u Boku Kotorsku i otvoreno more, fantastičan pejzaž i pozicija, i samo zamisliš taj orkestar i nesretnog popa i ljude koji prave ludlio na sahrani i imaš kontrast, sudar stvari koje su nespojive.

I dobar konflikt možda?

Pre svega jednu znakovitu sliku, što je za film uvek dobro. Bez da moraš mnogo da pričaš, jasan ti je apsurd i od njega sam počeo. Zamisli tog mučenog sveštenika, njemu je posao da ljubi bližnjeg svog, a šta ako bližnji baš to i ne želi, šta ako prave sve suprotno, šta ako on načelno ima problem s tom ljubavlju, šta ako je nema? Pitanja su mi otvarala prostor koji je iznad svega duhovit, ali postavlja pitanja koja verujem da su univerzalna. Da ljudi imaju oko čega da se zapitaju.

Koliko nas definiše taj apsurd, vredi li se boriti protiv njega i mentaliteta ili ih prihvatiti i modernizovati se? Znam da je nezahvalno ptianje...

(smeh) Dobro je pitanje, ali odgovor ne leži u nečemu što je jednostavno. Protiv toga se borimo jedino obrazovanjem i procesom kojim u narednih 100 godina treba nekoliko generacija da se osvesti da bi mogli da se suprotstavimo ludilu našeg mentaliteta. Neke stvari su toliko duboko ukorenjene u balkanskom narodu da ne vidim kako to može da se reši lako. U ovom trenutku sve što čovek može da uradi je da to prihvati, da ne shvata lično i nađe model kako da živi s tim, ali to su stvari koje nikada ne možeš pobediti, jedino sistematskim ulaganjem u obrazovanje i povezivanjem sa svetom možmo da vidimo sami sebe sa distance i kažemo 'dobro, ovo jeste moj identitet i mentalitet, ali hajde da mu ne robujem u potpunosti'.

Glumac Nikola Ristanovski je rekao "Život nije čisti žanr", zašto je balkanski film nadžanrovski, sa premalo ili previše života?

U pravu je. Iz moje vizure upravo zbog mentaliteta. Čini mi se da bez humora, koji je jasan odbrambeni mehanizam, mi ne proživljavamo ništa. Svako radi nešto što ga inspiriše, nisam siguran da kinematografija može da nam se uklopi u postojanje ili nepostojanje žanra, dosta je raznorodno i nasumično, ima incidenata, i dobrih i loših, ali meni se naša realnost čini takvom - ako je ukalupiš u jedan žanr nećeš biti blizu istine.

Da li se u ex-YU, nakon ratova, tranzicija postavila kao glavni lajt motiv filmova?

Moguće. To su aktuelne teme, ali ta prodaja zemljišta u mom filmu više služi kao zaplet, okvir da se iznijansiraju suptilnije stvaru u vezi sa ljudskom prirodom, solidarnošću i humanizmom. Iskreno, ono što me uzrujava u domaćem i evropskom filmu je politikanstvo. Ima tu nešto i do autora i nešto do fondova, do festivala i ljudi koji imaju očekivanja od filmova iz regiona i meni je to frustrijajuće. Predrasude u vezi sa Balkanom su više nego prisutne i jasno definisane i kada hoćeš da objasniš nešto suptilnije, nešto što je možda suprotno, onda anglosaksonci i slični decision makeri evropskog filma misle da grešiš jer ne ispunjavaš njihove ideje o tome šta je Balkan i šta je aktuelni trenutak Balkana.

Šta oni misle?

Očekivanja su stvorena zahvaljući prethodnim uspešnim filmovima odavde koji su se bavili ratnim i socijalnim tematikama, tranzicijom i onim što su dobili iz medija. Tu nema nikakve zavere ni malicioznosti, ti ljudi načelno žele da ti pomognu ali njihova ideja nije potpuna. Jako je teško boriti se protiv tih predrasuda pogotovo sa prvim filmom. Ovo ipak nije samo Balkan nego i Mediteran i tu se stvara problem. Fondovi koji finansiraju filmove i festivali koji ih selektuju imaju izvesne političke ambicije, poltičku odgovornost njih kao intelektualaca i onda kroz te filtere neki filmovi prođu, neki ne prođu, a prođu mahom oni koji politički ispunjavaju sliku koja se očekuje. Imao sam sreću da je moj projekat završio na radionici u Izraelu, prestižnom programu Jerusalim film lab. Izraelci apsolutno nisu imali predrasude o Balkanu, naprotiv, bolje su shvatali apsurd naših života i ludilo koje se dešavalo ovde proteklih 20 godina. Poštuju drugačiju poetiku od one na koju smo navikli kada pričamo o balkanskom filmu.

Da li te solidarnost inspiriše zato što je nema?

Ne bih rekao da je nema nego je zanimljivo kada se pojavljuje. Samo kada je baš potpuna katastrofa, kada neko umre, kada je poplava ili zemljotres setimo se da treba da pomognemo jedni drugima, ali nema je u svakodnevnom životu.

Šta to govori o nama?

Da nismo osvešćen narod. Na poluostrvu Luštica gde se priča dešava očigledna je smena generacija i odjednom se desi talas sahrana i pomena. Tu su ljudi neverovatno solidarni i prisutni, pomažu jedni drugima, ali mimo toga umeju jedni drugima da naprave pakao od života. Bila mi je zanimljiva ta nekonzistentnost, čekaj, zar stvarno neko mora da umre da bi mi bili dobri jedni prema drugima i time se bavim u filmu. I opet se vraćamo na mentalitet, da je i ta soldiarnost refleks više nego što smo shvatili da je nekome teško, to se radi zato što je to pravilo, to je tradicija, treba s nekim da sediš pored kovčega celu noć.

Da li su ratovi, ekonomska tranzicija, političke malverzacije, traume... uticali da se balkanski film okrene malom čoveku?

Mog junaka ne vidim kao malog čoveka nego kao kompleksnu figuru koja ima više od jedne dimenzije. Upravo kontrast sveštenika mizantropa. Nemam podele na male i velike junake, tipični heroji su mi dosadni, znam šta da očekujem od njih, zanimaju me ljudi od kojih ne znam šta će da urade sledeće. Proteklih godina su debitantski filmovi u Srbiji uspeli da se izbore na dobar način, ima izuzetnih filmova, sa vrlo specifičnim poetikama, mnogi su uspeli da odole tom izazovu.

Da li su zemlje regiona, zbog više razloga, osuđene na koprodukciju?

Nije to samo pitanje u vezi sa zemljama regiona, to je načelno pitanje evropskog filma. Ne znam kada sam video neki evropski film da ima samo jednu nacionalnost. Postoji opasnost sa koprodukcijama, podrazumevaju da osvojiš sredstva iz više fondova. Svaki fond ima svoje datosti i zahteve, često su uslovi da mora da se snima u zemlji u kojoj si aplicirao, da koristiš njihove glumce, to je matematika koja može da se prilagodi filmu, ali je loše ako se film prilagođava toj matematici. Često se to vidi, kada junak putuje iz Nemačke preko Mađarske negde, pa su sve zemlje i jezike prikazali, to se u filmskom svetu zove Evro puding i tačno vidiš da su sve to kreativni kompromisi koji su uslovili priču. Mi sva sreća pričamo jedan isti jezik, kako god ga zvali, pa možemo da uzmemo glumce sa svih strana bez da film pati i da priču sklopimo tako da bude zanimljiva svima u bivšoj Jugoslaviji i to je prednost naših koprodukcija.

Opet apsurd. Šalim se, ispada da smo preduhitrili Evropu pre ulaska u nju...

(smeh) Neophodno je da se tržište poveže, inače smo osuđeni na potpunu propast.

Deo razgovora sa Ivanom Marinovićem poslušajte u plejeru ispod:

Igor Mihaljević