Nit Za Bit: Aleksandar Zograf, strip autor

Dajte ludilu da živi

   "Koliko god da je ono što se nama dešava nazadno, a jeste i treba to kritikovati svakog sekunda i ne pomiriti se – suština je u borbi, da se izbavimo iz toga stanja i svako treba da prevaziđe sebe na neki način, naše društvo u nekom smislu ima kreativna unutrašnja rešenja i solucije. Problem je što su one na emotivnom nivou i nisu nas dovele do ekonomskog boljitka. Teško je reći da li smo mi društvo koje propada u provaliju sve vreme ili neko ko se upravo sada nalazi u stanju transformacije ka nečemu drugom, novom. Tu dolazimo do one izanđale fraze o globalnom i lokalnom, ipak tu ima nečega istinitog. Neprekidno se borimo sa izanđalim frazama koje iza sebe kriju duboku istinu. Sve što zvuči jako otrcano je negde i naša sudbina."

foto: krokodil.rs

   "Meni je teško da budem optimista, da se probudim pun kič elana - nije lako. Postoji velika unutrašnja borba, borim se s vlastitim pesimizmom, koji je ogroman i pokušavam da ga prevaziđem. Što kažu Srbi, 'ne znam dal’ da se umijem, ili ubijem', ali u toj dinamici se krije suština svega. Zamislite to savršenstvo, kada biste bili Buda od početka do kraja, šta bi tu bilo uzbudljivo?!

   Ali kada već pričamo o društvenoj hrabrosti, svakako nam ona nedostaje da bismo se suočili s tom strašnom dolinom plača u kojoj smo se rodili", govori nam cenjeni strip autor Saša Rakezić alijas Aleksandar Zograf, laureat priznanja Pohvala za pojedinačni doprinos sceni savremene vizuelne umetnosti u Srbiji, kog smo prvo zamolili da nam kaže kako se tim povodm oseća?  

  "To je bilo zanimljivo. Nisam ni znao da postoji ta nagrada, niti da ću biti u užem izboru. Došli smo i počeo je uvodni govor u kom je rečeno da će nagradu primiti autori koji su 20 godina aktivni na sceni, pa sam u sebi pomislio 'to sigurno nisam ja, jer sam 30 godina na sceni' (smeh). To je bio sjajan momenat za mene i moj rad, zato što je teško dobiti bilo kakvu vrstu reakcije u ovoj sredini.

   Kritika je prognana iz medija, jednostavno, radite nešto u šta verujete i koliko god bili kao nosorog usamljeni na svom putu, koliko god istrajavali i trudili se da to isterate - nedostaje vam povratna reakcija. Ta nagrada je došla u za mene zanimljivom momentu jer sam, sabirajući stripove kojii su objvljeni u "Vremenu" došao do cifre od 400, a s obzirom na dve strane stripa, to je 800 strana stripa, što je za mene bilo iznenađenje.

   Veliki je to posao, nisam ni stigao da razmišljamo tome i poziv je stigao odmah posle. Za mene je to bilo čak i simbolično", poentira Zograf, s kojim dalje nastavljamo o degradaciji nagrada u Srbiji - stiče se utisak da su one danas manje priznanje, a više uteha i uverenje autorima da ih neko ipak čuje i da je nekome stalo?

   - To govori dosta o našem mentalitetu. Mi smo ljudi koji nemaju puno sluha za one koji se bave kreativnim stvarima. Takve su nam i navike. Malo je nagrada, iako se čini da nije tako, i imaju male fodnove. Recimo, ova nagrada dolazi iz osećanja praznine i sami umetnici su se organizovali i priložili svoje radove. Ta nagrada je finansirana aukcijom.

Zašto je naš mentalitet takav da mu kreativnost ne izaziva pažnju?

   - Ima više faktora. Kod nas je stalno kriza, ona traje 1.000 godina i gledamo kako da preživimo. Šta će biti , kako da se izgura do sledećeg utorka, a za to vreme ostajemo slepi za suštinske vrednosti društva. Najbanalniji primer je Nikola Tesla, kad je umro svi su počeli da se njime kite, a dok je kreirao imao je podršku samo sličnih kreativaca u svojoj sredini. Pretpostavljam da je to deo plemenskog običaja koji ide u korist naše štete. Podršku kreativnim ljudima odlažemo za budućnost, kada pređu u drugu dimenziju gde ne mogu da doprinesu.

Da li odnos prema živim i mrtvim kreativcima ogoljava naš društveni komformizam i kukavičluk; mrtvi ne mogu da se brane i uzvrate nam delom i mišlju?

   - Ne zameram nikom ništa, mislim da je ovo zemlja simpatičnih obešenjaka koji su potpuno nefunkcionalni, i ja sam jedan od njih, s druge strane, ljudi i čitave sredine se menjaju. Pogledajte Skandinavce, pre 100 godina su bili sirotinja, a danas nešto sasvim drugo – uzor ne samo u Evropi, nego svetski lideri u mnogo čemu. Pitanje je u šta ćemo mi evoluirati. Plašim se, s obzirom da punim 52 ovog leta, da neću doživeti puno tih blistavih momenata u svojoj karijeri (smeh) ali zgodno je kada postoji ta inicijativa kao Pohvala, da se umetnici angažuju i jedni drugima pruže podršku.

Komentar na inicijativu da se Teslini ostaci presele u hram?

   - To je potpuna katastrofa. Možda ću posredno odgovoriti okolišanjem, ali ako ste bili u Muzeju Nikole Tesle, jednog od najkreativnijih ljudi na svetu ikada, videćete najneimagitivniji muzej koji se nije menjao skoro 50 godina. Naknadne akcije su bile sve jedna gora od druge i mislim da to nije vredno ni komentarisati.

Ima li cenzure u Srbiji?

   - Ne znam. Često su mi postavljali pitanje u inostranstvu "da li si cenzurisan". Kažem da nisam, u stvari, malo koga šta interesuje i čekićasta cenzura ne postoji. Postoji, međutim, ravnodušnost koja je gora od cenzure. Niko ne vole da bude cenzor ali postoji negativna selekcija, u društvu isplivava talog i on komanduje kako će scena da izgleda i bude percipirana. To je još gore.

    S druge strane, to govori o našem komformizmu, nema jakih akcija, potrebno je podići temperaturu da bi ljudi delovali oštro. Kreativni ljudi se bore protiv Scili i Haribdi ali jedna od konstanti koja svakako postoji je ravnodušnost. Nekada to nije loše, omogućava vam da radite na svoju ruku, prepušteni ste sami sebi i bitno je da budete dovoljno jaki da izgurate svoje ideje. Neće vam pomoći, ali ni nauditi.

Složićemo se da su društvene mreže u Srbiji preuzele ulogu informativnog programa?

   - Sigurno. Kod nas je loše stanje u medijima, dugo je tako. Novine su sve postale tabloidne, osim jedne, dve, koje su loše urađene ozbiljne novine. Problem je što ne postoji kritika. Šta god da radite kreativno, ako nje nema, medija koji to prate i komentarišu vaš rad, to biva zarobljeno u uskom krugu, naročito u modernom svetu punom medija. Nenormalno je da je sve postao tabloidno po karakteru, a mi imamo dugu tradiciju ozbiljnog novinarstva.

I dičimo se duhovitošću i satirom?

   - I to, ali nešto nam ne ide. Pre skoro sto godina smo imali jaču kritičku scenu. Jedna od stvari zbog koje volim da posećujem buvlje pijace je što pronalazim stare časopise, knjige, i tu se vidi koliko je scena bila jača iako je zemlja bila objektivno siromašnija nego danas, pretežno zemljoradnička. Kulturna scena 20’, 30’ godina je bila jaka, postojala je generacija strip autora koju tek danas rekonstruišemo. Postojala je produkcija stripova koja u dobrom delu evropskih zemalja nije zaživela. Ukoliko želimo nečim da se dičimo, to nam je prilika

Nedavno sam se vratio iz Švedske, gde sam, samo pregledajući kolekciju jednog prijatelja, pronašao četiri časopisa, nedeljna lista, s radovima naših autora iz 30’, Konstantina Kuznjecova i Đorđa Lobačeva, koji su u švedskoj objavljivani 40’ s obzirom da je Švedska bila neutralna u Drugom svetskom ratu i stripovi su prenošeni.

U vreme kada još nisu postojali kvalitetni, ako ih je uopšte bilo, književni prevodi srpskih autora na švedski - to je sjajan i nedovoljno primećen rezultat za našu kulturu. Kako budu napredovali dostupni arhivi preko interneta, verovatno ćemo otkriti još neke prevode naših stripova iz tog perioda, a bilo ih je u Argentini, Francuskoj, Bugarskoj, Turskoj...   

Stanje u kom se nalazi vizuelna kultura u Srbiji?

   - Postoji priličan broj ljudi koji se bave stripom i naš nedostatak tradicije je tu manjak, a s druge strane, ljudi su zbog toga odvažni. Na Zapadu ljudi koji nemaju akademiju neće ni da počnu da crtaju, ali mi smo vrlo hrabri, ako imamo dovoljno ludila nactraćemo strip i ništa ne može da nas zaustavi. To je dobra osobina u pop kulturi, koja ionako ne zavisi od akademskog obrazovanja. Naši autori su samonikli fenomen, uradili su to iz unutrašnje potrebe.

Ti si prvu samostalnu izložbu u rodnom Pančevu imao tek lane, zašto?

   - Eto, teško je zamisliti šta je potrebno da se desi da bi dospeo glas o tome šta čovek radi. Objavio sam 40, 50 izdanja u desetak zemalja, rad koji traje decenijama, i ne znam ni sam kako to da objasnim, ne postoji interes za kreativnost i protiv toga se treba boriti radom.

    Pre ili kasnije će biti vrednovano, ili ne, i kada bih strip početniku trebao da se obratim rekao bih mu da ne postoji skoro nikakava dobra reč koja bi ga utešila, bilo šta pozitivno, ali ako imate ludila nemojte ga prigušiti i dajte mu da živi. Što sam stariji, vraćam se u dublju prošlost, zanima me arheologija. Mi smo vrlo bogata i neistražena zemlja u tom kontekstu, biće prava fešta za sledeću generaciju koja će moći da istraži to. 

Možda ćemo tako razbiti neke nacionalne mitove?

   - Sigurno. Jedan od naših problema je što, umesto da se bavimo onim što je bilo kvalitetno, a zaboravljeno ili nedovoljno primećeno, bavimo se legendarnim, mitološkim sadržajima koji su predmet spekulacije i koji nas čine glupavijim u društvu nego što objektivno jesmo. Umesto da budemo ponosni onim što imamo i što je vredno, mi se hvalimo onim što se nije ni desilo.

Da li se i dalje osećate neprilagođeno?

   - Suština bavljenja umetnošću je da uvek ostajete neprilagođeni, van sistem, čak i u razvijenoj zemlji. Umetnika društvo može prihvaiti ali on dolazi iz sveta svoje imaginacije i pokušava da ga približi opštem društvenom i kulturnom toku. Umetnici nikada nisu do kraja prilagođeni i sredina ih primećuje kao ludake, neobične ljude koji se izdvajaju po ovoj ili onoj osobini.

    Ovde je to još teže jer ste odvojeni od tokova i na žalost postoji puno kreativnih ljudi koji ostanu zaboravljeni. Postojim u svom sistemu kog sam samog sebi stvorio i jedna od mojih namera od početka je da budem na različitm scenama, u različitim zemljama.

Da li je to savet mladim, neprilagođenim umetnicima?

   - Jeste, danas postoji mnogo više sredstava da plasirate svoj rad i to treba iskoristiti. I najgluplji portal može da vam posluži kao platforma gde ćete prezentovati radove. Kada sam počinjao, niste tako lako mogli da sarađujete sa izdavačima iz drugih zemalja, bio sam, ako ne prvi, onda sigurno među prvim evropskim autorima koji je prvo objavljivao u Americi, a tek onda u svojoj zemlji, pri tom ne napuštajući svoju sredinu. 

    Danas je to hiljadu puta lakše zahvaljući interetu i vi u istom momentu možete da kontaktirate koga god želite. To je iskomplikovalo stvari u drugom smeru, recimo, urednici časopisa će vam mnogo teže i sporije odgovoriti zbog prevelike količine izbora. Uredniku u Singapuru će stići gomila informacija koje neće moći da obradi.

    U moje vreme, morali se da sretnete ljude ili šaljete radove poštom. Sve je bilo sporije, ali je bilo daleko manje ljudi koji su to uopšte pokušavali, na neki način je to bila prednost i zahvaljujući tome sam uspeo. Nisam bio direktno povezan sa jednom, već sa globalnom scenom. Ako ste neki ljuti klinac koji pokušava da plasira svoje ideje, nemojte odustajati, probajte na što više načina i adresa, komunicirajte sa udaljenim centrima koji bi se mogli zainteresovati za vas.

    Tu dolazimo do one izanđale fraze o globalnom i lokalnom, ipak tu ima nečega istinitog. Neprekidno se borimo sa izanđalim frazama koje iza sebe kriju duboku istinu. Sve što zvuči jako otrcano je negde i naša sudbina.

Vučete snažnu inspiraciju iz snova, koliko su oni važni za našu samorefleksiju i kako ih iščitavati?

   - To je još jedan od aspekata koji me interesuje. Provedemo pola života spavajući i sanjajući, drugu polovinu u realnosti koju nazivamo jedinom. Verujem da je to nepoznata teritorija i postoji način da sami sebe istražimo, taj svet u koji zaronimo svake noći. Mene je interesovao način na koji su snovi povezani sa kreativnošću.

    Najpre sam počeo da interesantne snove pretvaram u strip i video sam da postoji ogroman potencijal u različtim senzacijama u stanju sna. Devedesetih sam počeo da objavljujem stripove koji su bili prepričani snovi, kada sam praktično pokušao da se izmestim dublje u stanje snevanja i vežbao sam određene tehnike, kao što je tehnika lucidnog sna, kada postanete svesni da sanjate.

Kako to izgleda?

   - Postoji više teoretičara koji su se bavili lucidnim snovima Svako od nas doživljava to spontano, to je onaj momenat kada se nalazite u snu i kažete sebi da sanjate. Obično postoji okidač nakon kog to zaključite, e, taj momenta može da se uvežba, dovesti svoju psihu u takvu pripravnost da kada se zaketnete u realnosti sna kažete sebi da je to samo san.

    Razlika između lucidnog i običnog, dubokog sna, je što u prvom zadržavate kritičku svest. Za razliku od dubokog sna, u kom se stvari odvijaju kao na filmu, u lucidnom snu vi odlučujete i istražujete realitet sna. Mogućnosti su ogromne i  nakon godinu, dve mogao sam da se nekoliko puta nedeljno probudim u snu i lutam scenografijama i istražujem ga. Tamo sam zaticao crteže koje sam crtao kada sam se probudio.

    Takođe, zainteresovalo me je još jedno stanje snevanja, granično doduše, koje se zove hipnagogično stanje. Ono postoji između sna i jave, kda se budite i tonete u san, pre faze brzih pokreta očiju (REM). To mogu biti različtie senzacije, audio halucinacije, doživeo sam i taktilne senzacije, ali najčešće ih doživljavam kao slike, kao i većina ljudi.

    To nalikuje na slajd projekciju, za razilku od dubokog sna koji liči na film. Beležio sam te hipnagogičke vizije i postoje hiljade crteža koje sam tako načinio. Bilo mi je interesantno da otkrijem da li postoje i drugi okviri snevanja, dimenzije sna kojih možda nismo ni svesni. Pretpostavljam da postoje.

    Naša kultura je okrenuta tome što vam se prikazuje već gotovo, poput gledanja televizije. Za nas je uvek svet nešto što je spolja, umesto da zavirimo unutra, jer smo navikli da obraćamo pažnju samo na spoljašnju stranu realnosti.

Zaista smo svemir za sebe, svako od nas?

   - Apsolutno. Serijal koji sam 90’ objavio u Americi zove se "Psihonaut", baš zato što verujem da smo mi sami poslednja neistražena teritorija. Istraživanjem sebe mi se upućujemo u bespuće u kom vršljaju razne zveri i čudna obličja koja nas vrebaju iza svakog ćoška. Na žalost, najčešće odbijamo da se bavimo time, već fudbalom, političarima, hranom, vinom. Sve je to mnogo lakše nego baviti se sobom.

Kao društvo smo pali, između ostalog,  zato što smo autoironiju, opet vaše polje izražaja, zamenili cinizmom?    

   - I da i ne. Verujem da se u svakom momentu dešavaju suprotne tendencije u svakom društvu, ono se kreće u dva smera istovremeno. Ako to shvatimo, shvatićemo i složenost ljudske zajednice. Naše društvo je regresiralo zbog siromaštva i krize koja traje predugo za jedno, hteli mi to ili ne, tehnološko društvo.

    Mi smo stalno išli unatrag zahvaljujući okolnostima i neefikasnom priveđivanju. S druge strane, količina problema koje smo morali da rešavamo, ta vrsta stvarnosti naših muka, je nešto što nas čak i na nesvesnom nivou čini vrlo vitalni. Kada sam bio u Švedskoj, zaprepastilo me je koliko je ljude ta vrsta efikasnosti dovela u stanje izvesne uspavanosti, letargije i neosetljivosti.

    Društvo i država se brinu o njihovim elementarnim problemima, što i jeste cilj jednog društva, ali eto šta je ljudska priroda – u sred tako dobrih okolnosti oni su u sebi izgradili određenu ravnodušnst, ponestalo im je dinamike. Inače, teško izgovaram ovakve kvalifikacije, volim da putujem, svaka sredina ima svoju draž i nešto vredno ispitivanja ali u istoj toj Švedskoj sam sreo ljude našeg porekla i kod njih sam primetio tu vrstu živahnosti.

    Oni su konačno rešili egzistencijalno pitanje ali su imali teško iskustvo koje ih je učinilo jačim. Rođeni Šveđani, koji su sjajni ljudi, žive u komformizmu koji me je uplašio jer sam otišao tamo misleći da je to naša budućnost, taj efikasni svet, i zastrašila me je ta vrsta letargije.

    Koliko god da je ono što se nama dešava nazadno, a jeste i treba to kritikovati svakog sekunda i ne pomiriti se – suština je u borbi, da se izbavimo iz toga stanja i svako treba da prevaziđe sebe na neki način, naše društvo u nekom smislu ima kreativna unutrašnja rešenja i solucije. Problem je što su one na emotivnom nivou i nisu nas dovele do ekonomskog boljitka. Teško je reći da li smo mi društvo koje propada u provaliju sve vreme ili neko ko se upravo sada nalazi u stanju transformacije ka nečemu drugom, novom.

Živimo u društvu apsurda; da li ga prigrliti, ignorisati ili se boriti sa njim?

  - Prigrliti svakako. Evo primer iz daleke nam Velike Britanije: jedna od mojih omiljenih umetničkih tvorevima, iako nisam siguran da tu spadaju, oni su kategorija sama za sebe – "Monti Pajton". Kao dete sam gledao to na našoj televiziji početkom 70’ i mene je to oduševilo, ali tek kada sam porastao sam shvatio da se u tome ne krije samo ljubav prema apsurdu per se, već o dubokoj uronjenosti u probleme društva u kom oni žive.

    Oni su govori o apsurdnosti društva ali se nisu bavili apsurdom kao apstraktnom kategorijom. Govorili su o suštinskom apsurdu društva u kom su živeli krajem 60’ i početkom 70’ i oni su primer kako se apsurd može prigrliti, da priđete s ljubavlju smesi simpatične gluposti od koje su svi ljudi sačinjenii. Kreirali su nešto što vi doživljavate kao komediju apsurda, a iza svega toga se krilo njihovo osećanje možda čak stešnjenosti, prigušenosti celom tom situacijom, ali su oni to uspeli da to prevaziđu smehom. Dopada mi se takav pristup.

    Naš pristup gluposti je sličan, mi smo ludi, ja sam lud i poneo bih tu zastavu vrlo rado. Posmatram tu ludost i smejem se, u tom procesu se krije samospoznaja i energija da to prevaziđemo i transformišemo se u nešto drugo. To je tajna suština moje kreativnosti.

Da Zograf ima magičan tuš i pero, šta bi nacrtao?

  - (smeh) Ne znam, zanimljivo pitanje, zato što je povezano s tim da mi ne možemo da prevaziđemo neka ograničenja, a onda kada dospemo do slobode shvatimo da ne znamo šta bi s njom činili. Čarobno pero ne može da bude upotrebljeno, kao ni štapić, sva muka je vredna znoja i nepostojanje čarobnog pera je ono što je pravi gušt.

Igor Mihaljević