Prikrivanje sponzorisanog sadržaja - čista prevara!

Prema istraživanju Univerziteta Stendford više od 80 odsto studenata u Americi ne razlikuje sponzorisane tekstove od vesti. Relevantnost tvitova određuje se prema veličiti propratne fotografije, pokazuje jedan od rezultata tog istraživanja. To nas je navelo da proverimo koliko su mladi u Srbiji medijski pismeni.

Od pop-up reklama do sponzorisanih tekstova, reklame su iznova pronalazile put do svoje ciljne grupe. Čak ni pojava ad-blockera nije mogla da zaustavi online marketing, pa su vremenom reklame, tražeći svoj put, postale zanimljivi tekstovi na sajtu. Pitali smo novosadske studente da li znaju koja je razlika između plaćenih oglasa i pravih vesti. Odgovori su najčešće ovakvi:

"Uglavnom ne razlikujem, ali se ni ne trudim."

"Ne razmišljam o tome kada čitam tekst"

Online marketing stručnjak Dragan Varagić objašnjava za O radio da su svi klasični sistemi oglašavanja zasnovani na prekidanju korisnika u nečemu što radi, da biste im nešto saopštili. Međutim, razvojem interneta ova tehnika postala je prilično iritantna ljudima, pa su stručnjaci pronašli drugi način plasiranja reklama - kroz plaćene tekstove. Ukoliko pročitate tekst u kojem se pominje ime firme ili cena proizvoda, znajte – upecali ste se na reklamu!

"Ono što se razvija u poslednjih deset godina je tehnika koja se naziva inbound gde firme aktivnostima privlače korisnike. To je sada sve više zastupljeno i taj native advertising, odnosno, sistem promocije u sklopu teksta na medijima je jedan vid inboud marketinga, tj. način promocije koji omogućava firmama da svojom zanimljivošću privuku ljude koje baš to interesuje", objašnjava Varagić. 

Najveći problem kod takvih tekstova, po njegovim rečima, je u tome što medijske kuće koje plasiraju sponzorisane tekstove to kriju. Kao medij koji poseduje najviše prikrivenih oglasa u Srbiji ističe se dnevni portal Blic.

"Često kada predstavnici takvih medija daju izjave kažu da, ako to napišu (da je tekst sponzorisan) onda će manje ljudi videti, a naplaćuju vidljivost. Ceo štos je u tome da oni koji znaju kako se to radi (sponsored content tekstovi), daju mnogo bolje usluge od onih koji skrivaju, jer je to u suštini čista prevara", rekao je naš sagovornik.

Nevladine organizacije u Srbiji čitav niz godina se bave upravo temom medijske pismenosti. Tokom 2012. i 2013. godine medijska i novinarska udruženja sprovodila su projekat "Kampanja za medijsku pismenost". Kako navodi predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Nedim Sejdinović iako u zvaničnom obrazovnom sistemu ne postoji predmet medijska pismenost, u Srbiji se već sprovodi eksperimentalni program u pojedinim školama, gde učenici u sklopu maternjeg jezika ili časa građanskog vaspitanja stiču znanja iz oblasti medija.

"To se pokazalo dosta uspešno jer svi živimo u medijskoj svetu, mediji su svuda oko nas. Svi oni koji su pohađali i držali časove medijske pismenosti govorili su da postoji veliko interesovanje kod đaka za tu oblast, jer mogu na različite inovativne načine da objašnjavaju lekcije", ispričao je Sejdinović za O radio.

On dodaje da postoji odlučnost države da sistemski reši problem medijske pismenosti, ali mu se ipak čini da tema polako odlazi u neku vrstu zaborava.

"Generalno, medijska pismenost je odgovor na medijsku stvarnost koja nas okružuje. Svako od nas je i recipijent i kreator medijskih sadržaja tako da medijska pismenost nije samo znanje o tome kako mediji funkcionišu i šta znače u stvarnom svetu, već i učenje kako kritički poimati stvarnost", zaključio je Sejdinović.

Iskustvo pokazuje da su zemlje sa višim stepenom medijske pismenosti uglavnom razvijenije zemlje, te da se ljudi obučavaju da kritički razmišljaju i da, na osnovu pravih i proverenih informacija, donose prave životne odluke.

Lea Kotlica