Pokretač: emisija studenata Novosadskog univerziteta

Od utorka 16. januara na Oradiju emituje se emisija "Pokretač", koju pripremaju studenti Univerziteta u Novom Sadu. Emisiju koju vode Milica Bikicki i Filip Ilić možete slušati svakog utorka od 11 sati, a spektar tema koje će obrađivati je veoma širok. U prvoj emisiji pripremili su priloge o arhitekturi Novog Sada, o tome šta i koliko mladi čitaju, kao i neke sadržaje iz IT oblasti. 

PRVI DEO

U rubrici posvećenoj prostorima, govorimo o jednoj od najprepoznatljivijih zgrada u Novom Sadu. Dvadeset godina nakon njenog završetka, ona i dalje stoji kao "strani" organizam u svom okruženju. Reč je o zgradi Naftagasa kraj Limanskog parka.

Dvadeset godina Karingtonke

Ulazeći u Novi Sad sa njegove južne strane, nakon što smo prešli most Slobode, potom i Limanski park, pred nama će se ukazati monumentalna građevina pravih linija, obložena keramičkim pločama, sa staklenom kupolom koja povezuje njena dva krila i brojnim tirkiznim prozorima.

Zgrada jeste lepa i jedna od najupečatljivijih u panorami grada. Ipak, za građane koji su u njenom podnožju, njena veličina i ozbiljnost koja ide uz dom jedne naftne korporacije odaju utisak hladnoće. Tri metra visok parter, na kojem se nalazi fontana, koji zgradu odvaja od platoa ispred i uvek-prazni amfiteatar okrenut ka Bulevaru oslobođenja, dalje pojačavaju osećaj nepristupačnosti.

Ono što je moglo da poveže zgradu Naftagasa sa građanima Novog Sada jeste severni blok, sa trgom, šetalištem, radnjama, čija je izgradnja bila uslov na konkursu. Na njegovom mestu izgrađen je tržni centar Merkator, koji, iako nudi slične sadržaje, nije vizuelno i funkcionalno usaglašen sa susednom zgradom i dodatno doprinosi njenoj izolovanosti.

Pripremajući prilog, posetili smo arhitektu zgrade Aleksandra Kekovića, rođenog 1939. godine na Cetinju, i njegovu suprugu Draganu, urbanistkinju po profesiji, u njihovom domu na Novom Beogradu. Keković kaže da ne razume zašto je grad odlučio da severni blok ne bude izgrađen.

"Nešto se desilo što ne mogu da shvatim, pogotovo ne od Novog Sada i Novosađana. Mogu samo da zažalim što to nije urađeno tako, jer bi Novi Sad imao više koristi. Ali ako su oni tako odlučili, Novosađani i njihove strukture koje upravljaju prostorom, onda neka je zadovoljstvo njihovo", kaže Keković.

Arhitekta nam je tom prilikom pokazao prve skice onoga što će postati jedna od najupečatljivijih zgrada u Novom Sadu, a potom nam je objasnio kako je došao do dizajna.

Lična arhiva arhitekte Kekovića

"Ta metafora je u stvari kapija i ona bi sa tim krilima trebalo da asocira na otvorena vrata. Dok sam lovio ideju, razmišljao sam - šta ja imam? Imam most, imam Dunav, imam sve elemente grada. Da bi ušao u srednjovekovni grad, treba ti most, jer si prelazio preko kanala. Ovo je sad sve u jednoj megameri grada. Ali ja imam elemente i to me ohrabruje da idem dalje. Pa onda kažem, ovde imam most, ovde imam kanal sa vodom, šta još fali? Kapija. I ja sam to i u opisu na konkursu dao", priseća se Keković i navodi da ju je nazvao Ištar, poput kapije koja je krasila antički Vavilon.

SKADAR NA LIMANU

Odluka da se upravna zgrada Naftagasa, tada jednog od najbogatijih preduzeća u državi, izgradi u Novom Sadu, doneta je kako bi njegova dotadašnja raštrkana struktura bila objedinjena pod jednim krovom. Iako su povećanje efikasnosti i ušteda resursa svakako bili motiv, centralizovanje strukture bio je i pokušaj države, oslabljene nakon Titove smrti, da ojača svoj autoritet i vlast.

Naftagas tako, u dogovoru sa gradskim vlastima, 1985. godine raspisuje nacionalni konkurs za idejno rešenje buduće upravne zgrade. Među dvanaest pristiglih radova, jednoglasnom odlukom žirija, pobedu odnosi rad šifrovanog imena "ARKA 85" Aleksandra Kekovića, koji je tada bio profesor na Arhitektonskom fakultetu. Gradnja je počela 1989. godine, a ovaj period obeležilo je zabijanje šipova i nesnosna buka koju je ono proizvodilo.

O buci koju su pravile mašine razgovarali smo sa Branislavom, koji je krajem osamdesetih kao student živeo u blizini gradilišta. "Kada je krenula gradnja, ja sam tek počinjao da studiram, bio sam prva godina. U to vreme sam stanovao u Ulici Narodnog fronta, u zgradi koja je odmah iza Naftagasove. Prvo moje sećanje na nju bilo je vezano za buku koju je pravila mašina koja je pobijala šipove, pošto je to veoma teška zgrada za limanski pesak. Tu su, po mojim saznanjima, pobijene desetine hiljade šipova koji je trebalo da nose tu zgradu", kaže naš sagovornik. On ističe da je mašine čuo i nakon što se preselio u studentski dom kraj Dunava i da, kada sabere svoja sećanja, veruje da je pobijanje šipova trajalo više od dve godine.

Nedugo nakon što su šipovi zabijeni, studenti i Limanci više uopšte nisu mogli da čuju zvuke sa gradilišta. Počeo je građanski rat, a Jugoslaviji su 1992. godine uvedene sankcije. One su primorale vlasti da zaustave izgradnju svih neproizvodnh objekata u zemlji, pa tako i upravne zgrade Naftagasa, koji je nešto ranije preimenovan u Naftnu industriju Srbije.

Naredne godine radovi se nastavljaju. Dok se na ulicama švercovani benzin prodavao u flašama za vodu, vlasti su ponavljale matricu o NIS-u kao regionalnom naftaškom lideru. Paradoks nastavka izgradnje zgrade, koja je prema nekim procenama koštala više od sto miliona dolara, u godini kada je uvedena ona "legendarna" crvena novčanica od pet stotina milijardi dinara, dodatno je otuđio ovo zdanje od Novosađana.

Sve ovo, zajedno sa vremenom koje je bilo potrebno da se zgrada završi, učinilo je od nje predmet razgovora mnogih stanovnika Limana. Kako to obično ide, pojavili su se i proširili nadimci, a najpopularniji se i zadržali, poput "Skadra na Limanu", "Kuvajćanke" i "Karingtonke". Ovaj poslednji nadimak zgrada je dobila po bogatoj naftaškoj porodici Karington iz popularne američke sapunice "Dinastija" prikazivane osamdesetih godina.

Posle gotovo 10 godina, što simbolične, što ozbiljne gradnje, Novom Sadu će svečanim presecanjem vrpce predsednik Slobodan Milošević, kao čovek široke ruke, darivati zasigurno najlepše zdanje na ovim našim napaćenim prostorima, Upravnu zgradu NIS-a , koju žitelji ovdašnji radije zovu "Palata Naftagas" ili od milja "Kuvajćanka".

Oni koji se razumeju u svoj posao smatraju da takva zgrada u Jugoslaviji još nije napravljena i s pravom govore da je u pitanju pravi grad u gradu, ali ne samo zato što će u njoj hleb svagdašnji zarađivati više od dve hiljade ljudi, već jer zaista ima sve – pa običan smrtnik, kada jednom zađe pod njene svodove gotovo da neće imati razloga za povratak u realnost teatra apsurda, koji poslednjih godina svi živimo.

Ovako je Glas javnosti 1998. godine, u tekstu pod naslovom "Kuvajćanka na Dunavu", izveštavao o otvaranju zgrade NIS-a, naglašavajući njenu raskoš i skupoceni enterijer. Razgovarajući o percepciji zgrade među Novosađanima, arhitekta Keković naglašava da se zgrada i pored monumentalnosti koju poseduje, ne razmeće svojom spoljašnošću.

"Ta kuća je, u smislu elementarne konstrukcije, vrlo ekonomična i nema tu neke raskoši i razmetanja. Ja sam u vladanju konstrukcijom izuzetno racionalan. Ono što tu zgradu počinje da izdvaja, to je njeno ruho. Zato sam i ostavio Naftagasu da bira hoće li napraviti elemente od betona, od prirodnog kamena, a postojala je i varijanta da ga obložimo emajliranim limom, koji se koristi za poklopce od šporeta. I na kraju, ove buhtal ploče, koje su usvojene. Ovaj objekat je u mojoj mašti imao otpočetka viziju monumentalnog objekta, pa sam ga i imenovao kao kuću-katedralu".

KAPIJA BEZ KAPIJE

Od formalnog otvaranja 1998. godine, bilo je potrebno osam godina da bi zgrada bila u potpunosti završena, zajedno sa polivalentnim salama koje bi pomogle da se ona otvori prema građanima.

Lična arhiva arhitekte: Maketa originalnog plana

Još pre početka izgradnje, na konkursu, dogovoreno je da parcela pored poslovnih prostora NIS-a bude namenjena izgradnji novog gradskog centra. On bi se nadovezao na postojeće zgrade i sa njima činio skladnu celinu. Međutim, pošto devedesetih NIS nije otkupio ovu parcelu, ona je na licitaciji 2003. pripala Merkator grupi. Tako je, umesto izgradnje druge polovine originalnog projekta, Novi Sad dobio još jedan šoping mol. On, istina, ima slične funkcije kao planirani objekat, ali ni na koji način ne komunicira sa okruženjem.

Keković veruje da je odluka o neprilagođavanju arhitekture tržnog centra susednoj zgradi pokazatelj da kultura komuniciranja na ovim prostorima ne postoji. "Toga više nema, izvršena je amputacija ideje. Nije mi jasan postupak uopšte, da niko iz Novog Sada ko je davao uslove nije obraćao pažnju na okruženje. Prenebregao je to, prenebregao je i moje postojanje, kad su dozvolili Slovencima da tu čeprkaju nešto. A drugo je što su oni nekorektni, arhitekta koji je radio zgradu... Šta je teško bilo da okrene? Kako ste me vi našli?", kaže Keković.

Axis je osovina koju imaju svi organizmi: i ljudi i životinje i zgrade. Gotovo da ne postoji zgrada u istoriji arhitekture koja nije zasnovana na njemu. Ne postoji ni rad ovog arhitekte da nema axis. Osim zgrade NIS-a. Odustajanjem od originalnog projekta, amputiran je važan deo organizma, čime je metaforična "kapija Novog Sada" ostala zaključana za sopstvene građane.

Završavajući razgovor, arhitektu smo pitali kako je odustajanje od originalne ideje uticalo na njegov odnos prema zgradi. "Ja ne mogu biti zadovoljan s tim. Ne pretendujem i ne govorim ovo iz vizure čoveka kojem bi stalo da taj projekat radi u završnoj fazi, već samo da se ispoštuje to što je taj projekat nosio. Neka radi ko hoće glavni projekat i neka uzme novac za to, ako je to bila svrha. Ali, po mom mišljenju, u jednom organizovanom društvu, gde postoji planska regulativa, to nije smelo da se desi".

DRUGI DEO

Ilustracija: SecurityGladiators.com

U nastavku pričamo o Google play prodavnici. Kada želimo da preuzmemo Facebook, Instagram, Viber ili neku drugu aplikaciju na svoj telefon, potrebno je da uđemo na Google play prodavnicu, nađemo određenu aplikaciju i da kliknemo na dugme na kojem piše "Prihvati". U suprotnom, nećemo moći da je preuzmemo. Međutim, šta dajemo da bismo dobili pristup određenoj aplikaciji? 

Google play i narušavanje privatnosti

Pri preuzimanju aplikacija, Google play traži dozvolu da pristupi određenim podacima u zavisnosti od prirode aplikacije, šta joj je potrebno da bi funkcionisala.

Međutim, postoje primeri kao što su igrice koje traže listu kontakata, kameru ili lokaciju uređaja. Biblija koja pored našeg identiteta traži i pristup slikama, video ili audio snimcima kao i eksternu memoriju uređaja. Program za fotografisanje Retrica, traži pristup kontaktima, sms porukama, kontroli bluetooth-a, mikrofonu. Aplikacije za mobilno bankarstvo kao što su Telenor banka, UniCredit ili KomBank mBanking takođe traže pristup kontaktima, slikama, uvid u broj sa kojim je uspostavljen poziv.

Profesorka na departmanu za matematiku i informatiku dr Danijela Tešendić objasnila je da Google play funkcioniše kao Linux sistem, po pravilu pristupa onome što mu je dozvoljeno. Po njenom mišljenju, problem sa privatnošću se javlja kada aplikacija postavi pitanje da li mi želimo to da prihvatimo, većina korisnika pritisne prihvati, ne pročitaju šta oni traže i ne razmišljaju o tome ko sve može da vidi njihove podatke.

"Pri instaliranju aplikacije dobijate informacije o tome čemu ta aplikacija pristupa na vašem uređaju i morate da odobrite. To je do verzije šest androida išlo tako što prilikom instalacije aplikacije date sve te dozvole. Prilikom instalacije aplikacije, ona vam prijavi da će da koristi određene resurse i vi tu kažete 'prihvatam'. Onda se možda malo zapitate kada instalirate neku igricu zašto ona pristupa vašim kontaktima ali pošto vam se igra igrica, vi to prihvatite i instalirate", kaže profesorka.

Ilustracija: privacy. google.com

Google se u svojoj politici privatnosti ograđuje pri traženju ovakvih podataka uz obrazloženje da su im potrebni radi poboljšanja servisa koji pruža. Međutim, kako se razvija Android 6, javila se potreba za transparentnijom politikom privatnosti Google play-a. Kako je objasnila profesorka Tešendić, svaka aplikacija će morati na početku instalacije da pita da li želi da pristupa određenim delovima telefona, kao i do sad, ali kada aplikacija bude želela da koristi taj određeni deo, tražiće ponovo dozvolu za pristup gde korisnik može da odbije i da i dalje može da koristi tu aplikaciju.

"Ta politika privatnosti je trebalo da bude dostupna korisniku u aplikaciji, a sada su uveli da to mora da postoji i na Google play-u. Kada imate apllikaciju i kada pre instalacije pretražujete Google play i imate neke informacije o toj aplikaciji, tamo bi trebalo da postoji tekst politike privatnosti i korisnički sporazum koji korisnik može da pročita i da vidi šta ta aplikacija koristi, čemu pristupa i zbog čega. I šta će da radi sa tim podacima, to je isto bitno, jer ako joj dozvolimo da pristupi našem imeniku šta ona radi posle sa tim podacima. To takođe postoji u tom korisničkom sporazumu kojem mi kažemo 'accept'", ističe profesorka.

Google-ov šareni logo je utisnut u mrežnjače ljudi svakog dana i Google ima priliku za uslovljavanje korisnika kakvu ni jedna kompanija u istoriji nije imala. Međutim, deo trajnog Google-ovog imidža da je "više od kompanije" potiče od percepcije da se ne ponaša kao velika, zla korporacija. Ono čime oni mame ljude da koriste njihove usluge jeste zamka "besplatnog pohranjivanja podataka", koja stvara percepciju da Google daje nešto besplatno. Zato, sledeći put kada budemo preuzimali neku aplikaciju, treba da dobro pogledamo  u ono šta im dajemo za uzvrat.

TREĆI DEO

Foto: flickr, Lydia Liu

Da li je sterotip da mladi više ne čitaju i da su knjige zamenili tehnologijom, ili i dalje ima onih koji odlaze u biblioteke? I koje su omiljene knjige mladih?

Koliko i šta čitaju mladi?

Čini se da je u 21. veku, veku tehnologije i interneta, knjiga lako zamenjena za ajped, tablet i pametne telefone koje ne ispuštamo iz ruku. Dani su se toliko ubrzali da nam se čini da su kraći od 24 sata, te tako po svršetku svih obaveza mnogi se pre odlučuju da veče provedu uz male ekrane nego uz ono što smo do skoro nazivali najboljim prijateljem, knjigom. 

Bez obzira na to što se može doći do knjige i elektronskim putem, iznajmljivanje knjiga nije zamrlo, a u prilog tome govori i činjenica da Gradska biblioteka u Novom sadu broji preko 25.000 korisnika i više od 500.000 knjiga.

Gradska biblioteka u Novom Sadu je jedna od najvećih javnih biblioteka u Vojvodini i matična za Južnobački okrug. U njenom sastavu se nalazi 26 bibliotečkih ogranaka. Centralna zgrada biblioteke Novog Sada u Dunavskoj 1, formirana je 1958. godine, ali svoje početke ima u XIX veku, zato što je utemeljena na radu Srpske čitaonice novosadske koja je osnovana 23. septembra 1845. godine. Ova zgrada je zadužbina Anke i Arse Pajevića, izdavača i mecene.

Rukovodilac odeljenja "Đura Daničić", Biljana Kičema kaže da mladi danas čitaju, ali onoliko koliko im dozvoljavaju obaveze.

"Vredniji učenici tokom letnjeg raspusta uzimaju lektire ili neke kritike, tako da ne možemo reći da mladi ne čitaju. Opovrgavam tu tvrdnju, čitaju samo onoliko koliko im vreme dozvoljava", kaže Biljana Kičema.

Izvor: novisad.rs

Mladi sa kojima smo razgovarali ipak se radije odlučuju za knjigu u tradicionalnoj formi nego za onu elektronskog oblika, jer kako je većina njih rekla, knjiga je poseban doživljaj u kojem treba sva čula da uživaju. Mnoge je privukao miris stare knjige, dok drugi kažu da je svakako prijatnije za oko. I jedni i drugi se slažu da knjiga nije knjiga ako se ne oseti hartija pod pristima.

Kroz ovo ispitivanje zaključili smo da bi najpopularnije knjiga mladih danas bila bi "Lovac na Zmajeve", s čim se i Biljana Kičema slaže, jer kako kaže, mladi voli ekranizovane romane.

"Hari Poter, pa Tolkin, mladi naginju ka toj epskoj fantastici", dodala je naša sagovornica.

Bilo da volite da imate sopstveni primerak ili se pak opredeljujete da knjigu nabavite na buvljaku ili u  antikvarnici, gde možete pronaći narazličitije i najstarije primerke, ili ste neko ko voli da iznajmi, jedno je sigurno - knjiga nikad neće umreti.

Priloge u emisiji "Pokretač" pripremili su Nikola Maticki, Marija Stojadinović, Svetlana Paramentić, Milica Bikicki i Filip Ilić. Muzičku listu pripremila je Tina Katarina Zurovac. Prvu emisiju možete preslušati na podkastu Oradija.