Koliko smo normalni u novoj normalnosti?

Gde ćemo se nalaziti za šest meseci, za godinu dana ili deset godina od sada? Koliko nas leži budno noću i pita se kakva budućnost čeka ljude koje volimo. Šta će se desiti sa našim poslovima, stanovima koje iznajmljujemo, kolegama, ljubavima… Postoji više mogućih budućnosti, u zavisnosti od toga na koji način će se vlade i društvo suočiti s koronavirusom i njegovim posledicama po ekonomiju. Mi se svi samo nadamo da ćemo iskoristiti krizu kako bismo iznova izgradili društvo, stvorili nešto bolje i humanije. Ali, mogli bismo i da ogreznemo u nešto gore. 

Prošle je više od godinu i po dana od početka pandemije. U svetu je zaraženo više od 228 miliona ljudi, a preminulo skoro pet miliona. Dato je više od 5,88 milijardi doza vakcina, a epidemiološka situacija u Srbiji se svakodnevno pogoršava. I niko ti za to vreme ne kaže: nisi sam. 

Ali, suština je da smo svi u ovome zajedno. Većina sada ima stare maske u jesenjim jaknama, dobar deo nas više ni ne razmišlja kada vadi dezinfekcijsko sredstvo nakon autobusa, prednost dajemo slamčicama, ne čašama, okej su nam online kursevi. Prosto, nova normalnost je sada samo normalnost. Upakovana u šareni papir marketnig stručnjaka, kao što je Vukašin Tanurdžić.

"Prilagođavanje ne znači nužno dobro. Naš kvalitet života, ono što smo znali kao dobro pre, pa onda i ta nova normalnost - nama su sve promene na gore. Pitanje je kako će to doživeti klinci. Možda im ovo bude neko bazično stanje, pa se promene otvore na nešto dobro", kaže Vukašin i dodaje: "Mislim da smo pre u tački u kojoj treba da osvestimo da je ovaj trenutak oblikovan marketingom, a ne samo da se marketing prilagodio. Možda je ovo sad i napravio. Ne mislim to kao teoriju zavere, nego na to da živimo u jednom civilizacijskom momentu u kom su se tržište i društvo toliko prepleli da je to sad jedna stvar, jedan proces."

Kada kažemo nova normalnost, suštinski ona ne znači pranje ruku i maske, mada nam je to svima prvi impuls. Nova normalnost je način na koji gledamo na svet. Da li radimo u kancelariji ili od kuće. Da li uvodimo i nosimo i kovid propusnice. Kako izgledaju putovanja, kako snimanje filmova, kako izveštavanje, a kako nam izgleda noćni život.

To je naša svakodnevica, koju oblikuju oni sa kojima se svaki dan srećemo. Od lokalnog marketa, preko medija, kafane kao druge kuće, do lekara. Građane Srbije tokom pandemije koronavirusa više je brinuo nedostatak kontakata sa bliskim ljudima nego strah od zaraze, pokazuju rezultati istraživanja "Kako je pandemija promenila stavove Evropljana prema zdravlju" obavljenog u 15 zemalja. 

Gotovo trećina ispitanika u Srbiji je potvrdila da su se tokom zatvaranja osećali anksiozno i da su imali stres, nemir i nesanicu. Skoro svaki treći stanovnik Evrope patio je od povišenog nivoa anksioznosti, a svaki četvrti ima problema sa stresom i unutrašnjim nemirom. Ovi simptomi češće su pogađali mlade nego stanovnike Evrope starije od 35 godina. Primećeno je da je mladima veća briga da povrate socijalni život, a stariji da se ne zaraze koronavirusom.

"Ova nova normalnost je dosta teška i moraš konstantno da se prilagođavaš. Zamisli da radiš sa vodom, a nemaš vode i ne možeš da je dobiješ, nećeš je dobiti i zabranjeno je da je dobiješ. Mnogi su preživeli, ali mnogi nisu, pa nismo u mogućnosti ni da se žalimo. Naš problem je u tome što nismo brinuli podjednako o mladima. Oni su ti koji su nas održali nas ugostitelje, oni se nisu bojali da dolaze", objašnjava jedan od poznatih novosadskih ugostitelja, Andrija Nikitović Brica.

Na prvoj liniji, a u tom osnovnom setu kruga nove normalnosti, svakodnevno su i mediji. Oni su ti koji donose informacije, idu u crvene zone i broje mrtve ili one koji su preživeli. Jedna od njih je i novinarka informativnog programa RTV-a, Milena Madžgalj. Devojka koja svakodveno pokušava da nam približi novu normalnost, a koja je epidemiju shvatila ozbiljno od početka.

"Evo godinu i po dana od kako zvanično traje pandemija u Srbiji. To je jako dug period i mislim da mi za to vreme, između novih talasa epdemije, imamo samo privid normalnog života. Koliko god se trudili da naučimo da živimo sa koronom, meni, konkretno, to dosta teško ide. Onako na klimavim nogama. Nedostaju mi bezbrižna putovanja, konstantno u glavi imam da treba da se pridržavam mera, da držim distancu, da nosim masku, da dezinfikujem ruke, da ih konstantno perem i slično. Ja sam jedna od onih koji su verovali da će se život vratiti u normalu sa pojavom vakcine. Sada, šest meseci kasnije, ne da se nije promenilo i da se život nije vratio u normalu, nego smo se još više udaljilji i promenili", priča Milena i dodaje da se njena normalnost bitno izmenila.

"Moja nova normalnost jeste psihičko opterećenje koje uvek tinja oko mene. Manje putujem, jer, iako u teoriji možemo, ne osećam se baš bezbedno i slobodno, pa mi i nije gušt. Ali moram da priznam da mi je more ove godine prijalo više nego ikad. Moja nova normalnost je i da najbolju drugaricu koja živi u Oslu nisam videla dve godine, a ranije nam udaljenost nije bila prepreka da se viđamo bar dva puta godišnje. Slabo posećujem skupove u zatvorenom prostoru, definitivno se manje družim, ne računajući leto, mnogo više vremena provodim kod kuće i moja nova normalnost je i da sam pogledala pola Netflksa i godinu i po dana nisam zagrlila babu", zaključuje ona.

Fakat je samo da bi se takva nova normalnost mnogo brže vratila na onu staru da je više nas vakcinisano. Malo je manje od pola godine od kada je premijerka Ana Brnabić najavila veliku kampanju za podsticanje mladih da se vakcinišu, procenat građana starosti od 18 do 30 godina, koji su primili bar jednu dozu vakcine porastao je sa 12 na 16 odsto. Obećanja o festivalima, koncertima, vaučerima za putovanja, popustima i ostalo nisu dali željeni rezultat. Pored "nagrada" koje su najavljene za one koji prime vakcinu, obrazovne i zdravstvene ustanove zajedno sa organizacijama mladih organizovale su tribine i razgovore, kako bi se odgovorilo na najčešće strahove i dileme zbog kojih mladi ne žele da prime vakcinu. Međutim, svi ovi koraci bili su "nedovoljno fokusirani i sistematični, pa se sve završavalo na nivou pokušaja". Temeljno osećanje mladog čoveka je osećanje zebnje i neizvesnosti. Ako na to osećanje dodamo još poruku šta sve o vakcinama još uvek ne znamo (umesto poruke šta znamo), onda se stvara još veći strah i otpor. Od početka je nedostajala edukacija, ali ne edukacija koju bi predvodili profesori ili lekari, već vršnjačka edukacija. Poput edukacije koja dolazi od mladih lekara, kao što je Miloš Bugarčić.

"Jasno je da se merama može koliko toliko suzbiti širenje virusa, iako se ono ne može zaustaviti. Jedini način da se zaustavi virus jeste da se kolektivno vakcinišemo, ali opet se vraćam na to da su ljudi bezobzirni. Mi smo i dalje na 50 i nešto odsto vakcinisanih, a da je više, bile bi daleko manje brojke i daleko slabije mere i moglo bi se pričati o vraćanju u neku novu normalnost. Meni se apsolutno sve promenilo. Otac mi je preminuo 20. decembra prošle godine. Nije imao priliku da se vakciniše, da jeste, verovatno bi sada bio živ. Tu smo gde smo. Ja sam sa 28 godina ostao bez oca”, priča Miloš. 

Nova normalnost zapravo je veliko polje tema kojima se na Oradiju već bavimo i tek ćemo se podobrnije baviti. Ipak za ovaj put, ovo sr... stanje, samo je prvi korak u dugom nizu žalbi narednih meseci. 

Ovo je prvi ponedeljak u nizu u kome verujemo da biće boljih dana. 

Celu emisiju poslušaj u podkastu. 

I. Miloradov