Za vreme ispred nas

Miloš Zubac je mladi novosadski pesnik, kantautor i pisac koji se stvaranjem bavi više oddvadeset godina. Njegov bend "Prkos Drumski" izdvaja se po svom specifičnom muzičkom izrazu, a deset objavljenih knjiga koje krase delo ovog mladog autora, ubrajaju se u najznačajnija dela domaće poezije. Da mu nisu strani ni ostali književni žanrovi dokazao je i kroz više naučnih dela, kao i knjigom "Rezervna kultura" koju je objavio prošle godine. 

"Prethodna godina bila je za mene veoma izazovna, plodna, dosta toga je posejano, pa će biti i dobre žetve ove ili naredne godine. Nastupao sam samostalno, više nego inače i to je za mene bilo novo, jer sam u ranijim godinama uglavnom koncerte imao s bendom koji sam vodio. Takođe, sarađivao sam s više darovitih prijatelja, a solo nastupi otvorili su mi mnoga vrata te ću nadalje verovatno češće nastupati kao kantautor", ispričao nam je Miloš na početku razgovora za Oradio.

Prethodnu godinu započeo si predstavljanjem nove knjige "Rezervna kultura". O čemu je zapravo ova knjiga?

Na moj rođendan, 10.februara, napravili smo divan zajednički koncert u Kulturnom centru grada i predstavili knjigu koja je veoma važna, ne samo za mene kao nekog ko je tu knjigu pribeležio nego i za njene aktere, glavne junake, a njih ima dosta. Reč je jednoj muzičko-dokumentarnoj hronici koja funkcioniše kao literarni džuboks, ali i nesvakidašnja ljubavna priča, pa čak i testament, jer neko iz knjige već je na drugoj obali. Kao ispovest, pustolovina, putopis, dnevnik... Priča o jednoj generaciji muzičara i pesnika za koju se malo zna, a koja je donekle novi Novi val. O muzičkoj sceni koja je nastala na razvalinama građanskog rata u bivšoj državi, kada su se ljudi ponovo povezali. Priča o onima iz Slovenije, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, braći i sestrama, nekom novom "Pobratimstvu lica u svemiru" kako bi to rekao Tin Ujević.

Koliko su povezani "Novi odmetnici" i kakva je scena koju negujete?

Sve više smo povezani kako godine prolaze. Uvezali smo se 2008.godine i to putem interneta koji nam je s početka umnogome pomogao. Spojila nas je tadašnja društvena mreža, MySpace, preteča Fejsbuka, a potom smo počeli i fizički da provodimo vreme jedni s drugima, da putujemo jedni ka drugima, nastupamo i pravimo zajedničke koncerte, snimamo pesme, izdajemo albume. Posle su nam se i deca zavolela i združila, pa je sada to pravi porodični odnos. Kako vreme odmiče, sve je postojaniji, dublji i lepši.

Arsen Dedić je svojevremeno, nakon odbijanja njegove pesme na nekoliko renomiranih festivala, napravio udruženje "Odbijeni". Ipak, uspeh u narednim godinama nije izostao. Kako doći do više publike naovoj sceni?

Nemam odgovor, a i da ga imam, pitanje je da li bih se bavio time. Svako od nas, a reč je o više kantautora i sastava, na svoj način pokušava da razreši tu formulu. Neki možda odgovor znaju, ali namerno neće u to da se upuste, zbog kompromisa koje ne žele da prave. Arsen Dedić jeste jedna lepa adresa za sve nas iz "Novih odmetnika", svakome je bio i ostao neki vid temelja, muzičkog i poetskog, ali i sam Arsen je imao katkad zajedljiv stav prema onome što je morao da radi u odnosu na ono što je želeo. Mnogo je držao do poezije i mnogo je učinio da vredan tekst i dobra poezija završe u šlageru i šansoni i da tako dođu do brojne publike. Ipak, Arsen i njegovi savremenici živeli su u drugačijoj zemlji, s drugačijim sistemom vrednosti, gde mnogo toga što danas prolazi, nije moglo da prođe, a našlo se mesta za jednog Arsena ili za u osnovi subverzivan Novi val. Sistem je to umeo da prepozna kao opštu vrednost. Danas je drugačije, a publika je uglavnom virtuelna. To jesu pravi, živi ljudi, ali koriste internet mnogo više nego što odlaze na koncerte po neposredna iskustva. Tome se valja prilagoditi, možda će neko od Novih odmetnika moći da reši formulu i da jednog dana stekne veliku publiku. Čini mi se da niko od njih nije ušao u tu priču s takvom željom, ali možda se nekome desi.

Kako si došao na ideju da forimiraš bend Prkos Drumski i pokreneš muzičku karijeru?

To je čitava jedna istorija, ponovo zasnovana na neobičnoj ljubavnoj priči. Mnogo je toga ostalo iza nas, snimili smo sedam albuma, što studijskih što koncertnih, a prvi nastup smo imali na Studentskom trgu u Novom Sadu 2000. godine, za vreme protesta zbog lažiranih izbora. Pala je kiša, pa smo na kraju samo mi svirali, iako je to trebalo da bude zajednički koncert više bendova. Sastav je potekao iz moje vizije da kao sanjar nađem ljude koji će sanjati sa mnom. Prkos Drumski je iskustvo koje sam želeo da pružim sebi, ljudima koje volim i ovom vremenu, kao i publici koja nas je s godinama pronalazila i koja će nas tek otkrivati. Da napravimo jednu drugačiju, postojanu vrednost u srpskoj i regionalnoj muzici. Budući da godinama nismo koncertno aktivni, sada kada se osvrnem, mislim da smo umnogome uspeli i da smo ostavili dosta toga za vreme ispred nas̶, kako se i zvao jedan od naših albuma.

Iz tvoje muzičke karijere izdvojio bih saradnju s Milanom Koraćem i vaš zajednički album pod nazivom "Spektakl". Kako je došlo do ove saradnje?

Milan i ja smo se prvi put sreli upravo na promociji prvog albuma Prkosa Drumskog 2004. godine, a počeli da se družimo kasnije. Pridružio sam ga "Novim odmetnicima", a u međuvremenu smo postali kao braća, najbolji prijatelji i komšije. Godinama sam pratio sve što je Milan radio sa Šinobusima i držim da je reč o jednom od najvrednijih autorskih i koncertnih sastava naše zemlje. Zajedno smo napravili album pod nazivom "Spektakl", na kome su sačuvane Milanove pesme koje on nije mogao da snimi sa Šinobusima, ne zato što one nisu bile dobre, već prosto zato što su bile drugačije, kao i moje, koje s Prkosima nisam mogao da radim zbog istih razloga. Prošle godine smo završili naš drugi album po imenu "Serbia" koji će se pojaviti ove godine. Bio je to interesantan izazov, budući da sam dugo želeo da načinim album angažovanih stihova. Dakle, opet nešto što izlazi iz okvira naših matičnih bendova, jer estetski i poetički ovo pripada nekom drugom prostoru. Album je potpuno akustičan, a baštini stihove Miloša Crnjanskog, Disa, Milutina Bojića, Milovana Danojlića, nalaze se tu i moji stihovi, stihovi mog oca, jednu pesmu je napisao Milan. Takav album, koliko znam, niko nije snimio u nas.

Dotakli smo se i pisane reči, aktivan si na tom polju od 1999. godine. Koliko si ukupno knjiga napisao i odakle je krenula prva inspiracija?

Nisam brojao ali mislim da imam deset objavljenih knjiga. U vreme posete tzv. Milosrdnog anđela počeo sam da pišem poeziju, onda kada su bombe padale po Novom Sadu. Bio je to moj način odbrane i željenog boljeg života u odnosu na sve što se dešavalo. Te pesme završile su u mojoj prvoj knjizi "Vilindar", potom sam objavio zbirku pesama "Poezika" po kojoj jedan meni drag, veoma dobar i važan regionalni festival autorske muzike danas nosi ime. Nakon toga, knjiga "Flor Y Canto", a onda jedna duža pauza u pisanju poezije, kada sam objavio dve književno-naučne studije posvećene stvaralaštvu Desanke Maksimović i Duška Trifunovića. Nakon gotovo deset godine pesničke askeze, prošle godine sam u Sarajevu objavio knjigu "Kralj na kiši". Nešto pre toga, "Sigurnost vatre" i "Duale" koje sam napisao s mojim prijateljem, slikarom Danilom Vuksanovićem. Na kraju, tu je "Rezervna kultura" koja je žanrovski posve drugačija od svega što sam ikada napisao.

Da li te je angažovanje na više polja rasplinulo ili ti pomoglo da nađeš pravu formu?

Trebalo je baš ovako da bude. Knjige koje sam objavljivao najvećma su sadržale poeziju, a ja sam od te poezije pravio muziku. Nekako je to bilo organski, sraslo jedno s drugim, prirodno. Nikad nisam imao problema s pisanjem pesama, sa stvaranjem, upravo zato što sam izvore lako pronalazio između korica mojih knjiga. Iako pesme koje sam pisao nisu bile stvarane s namerom da ih muzički uobličim, one bi lako zadobijale jedan život više – onaj muzički. Na taj način sam bio bliži sebi, a to je najvažniji kriterijum za sve nas. Da budemo bliži sebi u svemu što radimo, pa ćemo tako biti bliži i drugima koji su takođe blizu sebi. Uvek pravim nastupe koji su u slavu pesništva jednako koliko i u slavu muzike, a u poslednje vreme i u slavu dobre priče, budući da na koncertima često imam potrebu da iskoristim trenutak i ispripovedam neku anegdotu ili kakvu dobru i korisnu priču. Kao po pravilu, to se publici sviđa, pa mi govore kako bi dobro bilo da pripovedam više i češće.

Pokrenuo si i sajt pod nazivom "Kulturni heroj". Šta se na sajtu nalazi?

Sajt Kulturni heroj pokrenuo sam s trojicom prijatelja, kako bismo napravili društveno-humanističku platformu sa sadržajima koji se ne mogu tek tako naći na mreži. Iako sajt danas radi manje nego nekada, on i dalje postoji, a za proteklih pet godina koliko je prošlo od njegovog pokretanja ni sam ne znam koliko smo tekstova objavili, ali ih je sigurno na stotine i neki od njih su prilično dragoceni. Sam naziv sajta potiče iz knjige "Heroj sa hiljdu lica" koju je napisao Džozef Kembel, a koja je mnogo uticala na umetnike dvadesetog stoleća. U osnovi, ona kazuje kako su svi heroji zapravo na istom zadatku, kako je to u suštini jedan isti heroj u svim mitskim vremenima, u svim civilizacijama, u svim internacionalnim bajkama. Smatrali smo da je herojstva svake vrste sve manje, pa i kulturnog. Taj sajt podseća na vrednosti, pre svega kulturne ali i opšte čovečanske, civilizacijske, koje ne treba zaboraviti i koje valja negovati.

Šta te generalno najviše zabrinjava, u tvom stvaralaštvu, ali i u običnom životu?

U stvaralaštvu briga nemam, ali u običnom životu, dabome, imam briga koje svi dele, pogotovo oni koji su roditelji i koji su pomogli da još duša dođe na ovaj svet. Mnoge slabosti se čoveku otvore tek kada postane roditelj. Tada zapravo shvati koliko može biti ranjiv i slab, šta god pre toga mislio o sebi. Iskustvo jeste fenomenalno, ali podrazumeva uvek projektovanu brigu za svet koji ćemo i kakav ćemo mi deci ostaviti. Verujem da pozajmljujemo svet od naših potomaka a ne od predaka koji su opet pozajmljivali svet od nas. To je večna cirkulacija energije. Treba biti čovek pa ostaviti i dati nešto tom svetu i detetu zauzvrat.

Gde sebe vidiš u narednih nekoliko godina, čime bi želeo da se baviš?

Iako muziku stvaram gotovo dvadeset godina unazad, biće da bih najviše želeo da se bavim upravo muzikom. Dosta sam asketski postupao prema svojoj muzici, mada imam toliko albuma iza sebe. Mogu još mnogo toga da pružim. Postaraću se da konačno objavim samostalni album, jer to još uvek nisam učinio, a imam uveliko pesama za jedno takvo izdanje. Verovatno ću nastupati sve više, jer dobri ljudi zovu, a ja gledam da se na njihove pozive odazovem. Moja je želja da sam sebi omogućim – da mogu da se odazovem.

Miloševo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete preslušati na našem podkastu.

Jovan Marjanović