Za sve koji vole muziku - Pop Hor Radio

Dušica Stojković poznata je u svetu muzike , prošla je kroz mnoge novosadske bendove i projekte uz pseudonim Shi Cu. Osim toga svom dugogodišnjem radu sa decom nedavno je dodala i angažovanje kao vođa mešovitog hora pod nazivom Pop Hor Radio čiji članovi su pretežno amateri. „Kao što naše ime hora govori pevamo popularne pesme, kao uključite radio a ono svira super muzika. Nastali smo iz jednog malog hora koji se zvao Alegria i tada bio samo ženski hor, na žalost horovotkinja je morala da otputuje pa su mene pitale da li bih želela da ih vodim. Rekla sam da hoću ali da to mora da bude mešoviti hor, nedavno smo napravili audiciju i primili smo čak tri muška glasa“ ispričala nam je Dušica na početku našeg razgovora.

Ko čini Pop Hor Radio i kako se postaje član?

Članovi hora su iz raznoraznih sfera života. Imamo domaćice, pravnike, frizere, konobare, zdravstvene radnike,... A priključuju se tako što obično mene zovu telefonom preko nekih poznanstava. Imali smo jednu veću audiciju kada smo primili više članova. Skoro svake nedelje me neko pozove i kaže mi da ima drugaricu koja peva ili na promer mamu koja bi želela da se priključi. Uslov je da prvo dođu na par proba da vide da li se njima sviđa način rada, da li im je možda preteško ili možda previše lako pa žele nešto ozbiljnije. Ne kažem da se kod nas ne radi ozbiljno ali ovo je ipak amaterski hor, ne čitamo iz nota, dugo se uvežbavaju pesme. Nakon toga, oni kojima se to svidi isprobavam glas i za nas nisu potrebne specijalne glasovne mogućnosti. Važno je da malo znaju i da vole da pevaju.

Imate jako zanimljiv i za horsko pevanje neobičan repertoar. Ko bira pesme i pravi aranžmane?

Uglavnom to radim ja ali evo desilo se na zadnjih par proba da članovi predlože neke zanimljive pesme. Pogledam šta ima od aranžmana i partitura pa ako proneđem nešto što je teško malo preradim i za sad pevamo samo u tri glasa. Nekad uzmemo i neku domaću pesmu za koju i nema partitura pa onda ja preradim u nekom mom fazonu.

Kako izgledaju probe? Odsviraš im, otpevaš, kako zapamte svoju deonicu?

Pa uglavnom tako. Imamo mi i grupe na više socijalnih mreža pa im preko njih pošaljem deonicu koju sam uz matricu prethodno otpevala i oni kod kuće onda to uče. Zavisi od pesme. Nekad je lakše altovima, nekad sopranima, a kako imamo samo tri muškarca prebacili smo neke ženske vokale u tenore ili baritone. Kako idemo stariji sve nam je glas dublji i dublji (smeh).

A šta radiš kada ti dođe neko ko nije baš za hor ali želi?

Imamo i  takvih. Uglavnom im savetujem da pevaju malo tiše dok ne steknu sigurnost i nauče svoju deonicu.

 Šta misliš, šta je ono što najviše privlači ljude da se prijave i postanu članovi vašeg hora?

Milsim da je ovaj hor napravio bum jer je upravo to nedostajalo ljudima. Jako često se dašva da ljudi žele da se bave horskim pevanjem a ne budu primljeni zato što ili ne znaju da čitaju note, ili im čistoća glasa nije potpuno istančana. U svim malo profesionalnijim horovima treba proći ozbiljnu audiciju. Kod nas nije tako strogo, peva se iz srca i mislim da su ljudi jedva dočekali ovako nešto, da uz to imaju prilike da pevaju pesme koje slušaju na radiju i kod kuće, a da to nije striktno klasična muzika.

Nekad se smatralo da ljudi koji se bave folklorom ili horom, to rade naravno zbog toga što im se sviđa, ali i zato što imaju priliku da se druže i proputuju. Kakva je kod vas situacija, gde ste do sad nastupali?

Do sad smo putovali u Sremske Karlovce (smeh), ali šalu na stranu evo baš danas smo dobili poziv iz Slovenije, da otputujemo u Ljubljanu i napravimo saradnju sa njihovim Pop Zborom. Imamo još dve ponude, iz Bosne i iz Hrvatske tako da nas u budućnosti, već u 2019. godini očekuju i putovanja.

U Beogadu slični horovi poput Viva Vox, Horkestar..postoje već dugo godina. Zašto ih u Novom Sadu nije bilo?

Zaista ne znam, ni meni čak to nije padalo na pamet iako se bavim nekim drugim, sličnim stvarima. Bila je to ideja Une Gašparić koja je vodila hor Alegria, nakon toga sam ja to preuzela i tako smo došli do Pop Hor Radija. Valjda sam imala sreće da se nađem u pravo vreme i na pravom mestu.

Iako imam puno talentovanih ljudi, što za pevanje što za sviranje mi novosađani smo jako teška publika. Zašto je to tako?

Uh, jesmo. Uvek neka kritika, ne valja vam ovo ili ono, nije baš scenografija, ovde ste malo lošije pevali,... Ne znam, ja uvek gledam svoja posla. Bilo je momenata da su mi neki članovi bili razočarani nakon velikog humanitarnog koncerta u Sinagogi jer su ih prijatelji malo kritikovali. Nije vam bila dinamika, ozvučenje je bilo tanko, pa niste se obukli jednako, i slično a ja ih na sve to pitam: A kako je vama bilo? Oni kažu super i to je najvažnije.

Pre rada sa ovim horom imala si puno iskustava u raznim muzičkim pravcima. Šta bi od svega izdvojila iz svoje muzičke karijere?

Svakako bih izdvojila moj pokret na sceni koji se desio uz poziv mojih drugara da se priključim bendu „Generacija bez budućnosti“. Nakon toga je sve nekako krenulo, nastavila se saradnja sa drugim bendovima, svirala sam klavijature u više različitih bendova, pevala prateće vokale, nakon toga sam prešla u pedagoške vode i rad sa decom i evo sada je aktuelan ovaj hor. Ali ako me pitaš šta je najvažnije mislim da je okidač bila saradnja sa bendom GBB.

Šta bi trebalo da se uradi da bi se popravila situacija ne samo u horskom pevanju nego i za sve buduće muzičare?

Da se što više svira, da se što više ide na koncerte i tapše!

Kako si došla na ideju da radiš sa najmlađima?

Našla sam posao preko oglasa u jednoj muzičkoj školi, radila sa raznim generacijama klinaca, oni su svi porasli pa sam osnovala dečiji hor Čarobna frulica.

Šta je tvoje iskustvo pokazalo, sa koliko godina deca treba da počnu da se bave muzikom?

Treba što ranije da budu uključeni u neke muzičke aktivnosti zato što je to jako lepo i neposredno sredstvo za učenje bilo čega u životu. Oni već sa 2 ili 3 godine mogu da se druže i uče kroz muziku. Da ozbiljnije pevaju u horu to već zavisi od deteta do deteta. Nekima je glasić već sa 3 godine života razvijen i mogu da pevaju ozbiljnije stvari a nekima se to desi tek u trećem osnovne. Imala sam jednog dečka za kojeg sam mislila da nema šanse da će ikada lepo pevati međutim njemu se tek sa 10 godina razvio glasni aparat kako treba i on je vrlo lepo propevao. Dakle, ozbiljnije pevanje ili sviranje nekog instrumenta je od 6. godine života, a do tada treba  gurati decu da slušaju muziku, da se uz muziku druže i da kroz sve to uče.

A kako odabrati instrument?

Moje iskustvo govori da se deca nekako sama opredele za određeni instrument. Vrlo često vidiš da neko dete navali samo na udaraljke i bubnjeve. U državnoj muzičkoj osnovnoj školi istina nema smer bubnjevi ali postoji smer udaraljke. Neka deca jednostavno navale samo na klavir,...jako zavisi. Ima i instrumenata na koje niko ne navali kao što je na primer horna. Treba se savetovati sa profesorima u muzičkoj školi jer ne može baš svako da svira svaki instrument. Ako je baš horna u pitanju za nju treba jako precizan i istančan sluh. Pri tom to je baš jako tražen instrument.

Šta bi volela da su u narednom peridu desi kada je reč o Pop Hor Radiju?

Volela bih da nam dođe još mnogo muških članova. Neka nas nađu na internetu, pošalju poruku, ja ću im sigurno odgovoriti. Stalno se nekako vrtimo oko tri muška glasa a bilo bi lepo kada bismo uspeli da taj broj povećamo. Ne znam zašto se stide i zašto nam fale ali to je oduvek bilo.

Jovan Marjanović