Za svaku priču je potrebna slika

U okviru druge epizode studentske emisije "Pokretač" razgovarali smo sa jednim od najboljih novosadskih novinara Miodragom Soviljem (Novi Sad, 1986). Pričao nam je kako izgleda rad na televiziji, koliko slobode ima u svom radu i kako je postao prva osoba koja se u uživo prenos uključila snimajući na "ajfonu".

Foto: Facebook

Nakon što si na Radiju 021 proveo pet godina, 2014. počinješ da radiš na N1 televiziji. Da li ti je bilo teško da se prilagodiš televizijskom formatu?

Jeste, u startu. Čovek u životu ima, ako je srećan, možda tri, četiri ili pet trenutaka, gde izlazi iz zone komfora i svi ti trenuci su užasno teški. Ovo je bio jedan od tih trenutaka. Tu sam, od nekoga ko se za svoje vesti isključivo pitao sam, morao da počnem da radim sa još jednim čovekom, sa snimateljem. A televizijski posao je takav da su novinari i snimatelji potpuno egal. Znači, ako jedan od njih zakaže – priča nije dobra. Ako obojica dobro urade svoj posao, tek tada je priča dobra. Dakle, na televiziji postoji taj timski rad gde ti na nekoga moraš da se osloniš. Potom, formiranje priča koje u potpunosti zavise od slike. Do tada sam već navikao na neku vrstu istraživačkog novinarstva, ali ovde, predložim svom uredniku priču, bukvalno kao da je već napisana i on kaže – Okej, kako ti misliš da to uradiš za televiziju? Tu ukapiram da uopšte nisam razmišljao o tome, jer za svaku priču ti treba slika. Moraš da razmišljaš o tome kako da ono što znaš da je faktički tako, prebaciš u nešto što je pitko za televizijsku formu. Kada uspeš da uradiš istraživačku priču, na televizijski način, tek onda si formiran televizijski novinar.

Rekao si koliko je bitna saradnja između novinara i snimatelja. Da li ste ti i snimatelj Aleksandar Milanović od početka zajedno?

Od samog početka. To je bilo jako smešno, oni su već imali snimatelja i jedino što sam o njemu znao je da je šesnaest godina stariji od mene. Idemo da se upoznamo i to je zaista izgledalo kao prvi dejt. Nas dvojica se porukamo, nosiću crnu jaknu. Sedamo u kafić, poručujemo kafu, počinjemo da pričamo. Kaže, skoro sam se razveo. Ja kažem, pa i ja sam skoro izašao iz duge veze. Užasno je bilo smešno, ali ja tog čoveka sad obožavam, trag kojim on hoda. On je bukvalno moja senka. I ja njegova.

Foto: Facebook

Jednom kada sam te video bez njega bilo je u noći prošlogodišnjih predsedničkih izbora (smeh), kada si sa selfi štapom i telefonom na njemu stajao na Trgu mladenaca. Iza tebe, sedište Lige socijaldemokrata Vojvodine??

U kojem ne postoji ništa! To je bio takozvani izborni štab, odnosno to je trebalo da bude. Bila je samo jedna zatvorena prostorija, a Nenad Čanak je bio u Kragujevcu. To je bilo užasno, mislim, užasno smešno sada iz ove perspektive, a užasno frustrirajuće u tom trenutku. Treba da izveštavaš iz nečijeg izbornog štaba. To je najnormalnija stvar tokom izbora kada se neka stranka, ili pojedinac u ovom slučaju, kandiduje za predsedničke izbore. Sasvim je logično da ta stranka ima svoj štab u kojem prati rezultate, a potpuno nenormalna je činjenica da taj neko bude u Kragujevcu, a inače je iz Lige socijaldemokrata Vojvodine! Cela ta priča je bila potpuno, potpuno luda.

Ti si tako postao prva osoba koja se u televizijski prenos uživo uključila koristeći "ajfon". Kako je došlo do toga?

U tom trenutku smo imali dva. Ja sam se prvi uključio i tako ušao u istoriju, ali se moja koleginica isto tako sa selfi štapom javljala iz štaba Dveri, čini mi se. To je posledica našeg pokušaja da pratimo svetske trendove, jer nam se urednik pre toga vratio iz Amerike i bio je potpuno fasciniran kako ljudi montiraju priloge na "ajfonima". Drugi razlog je bio taj što nismo imali dovoljno kamerâ. Bilo je previše predsedničkih kandidata, a mi smo televizija sa, ma šta ljudi mislili, ograničenim resursima. Moj kolega je s kamerom morao da ide da izveštava iz Beograda, a ja sam ostao sa selfi štapom da stojim kao budala ispred Lige socijaldemokrata Vojvodine. Ljudi su mi se smejali, to je trajalo sat i po vremena. Ja sam sat i po vremena stajao sa štapom u rukama i pričao sa izmišljenim čovekom. Ljudi su mislili da sam poludeo. Ali to je super. Posle toga smo to samo jednom radili, kada su bili studentski protesti u Novom Sadu. Telefon ti zaista daje mogućnost da uradiš neke stvari koje sa kamerom apsolutno ne možeš.

Foto: Aleksandar Jovanović (mojnovisad.com)

Koliko slobodu imaš u izboru tema?

Potpunu. Često mi neko dođe i kaže vi ne smete ovo, vi ne smete ono. Tema koju više ne mogu da prepričavam je koliko je nekim ljudima taj moj odgovor neverovatan. Ja sam dopisnik za Vojvodinu. Moji urednici se ne bave temama iz Novog Sada i Vojvodine. Ja svaki dan u pet ili u šest popodne dobijam poziv od svog urednika u kojem me pita šta radimo sutra. Tako da ja uvek moram da imam spreman odgovor na to pitanje. To je veoma teško, da svakog dana imam već spremnu ideju šta ću da radim sutra, ne računajući događaje koji se pojave u međuvremenu. Ali to je super, zato što svaka od tema koju potpišem je moja  – ja sam je odabrao, ja sam je obradio, ja sam je napisao, ja sam je izmontirao. Urednik eventualno ima sugestiju, a to je oko trajanja, jer ubedljivo trajem najviše od svih u našim vestima. Ne mogu da se skratim na dva minuta, teoretske šanse nema. Uvek sam na dva i po, na tri, nekada i na četiri minuta.

Emisiju "Pokretač" i razgovor s Miodragom Soviljem možete preslušati i na podkastu Oradija.

Nikola Maticki