Vladimir Rašković Raš: Ravničarski alipinista

U svojoj bogatoj karijeri, bilo da je u pitanju njegov posao ili hobi, Vladimir Rašković Raš uspešno se oprobao u mnogim stvarima. Od maratona i triatlona, preko visinskih radova i penjanja po drveću, do učešća u ekipi koja je otišla na Himalaje. Kao član i jedan od osivača atletskog rekreativnog kluba Fruška Gora, zajedno sa svojim kolegama, ogranizuje mnoge trke među kojima je i Noćni maraton. 

"Ogranizacija osmog po redu Noćnog maratona teče bez većih problema. Ekipa je uigrana, dobra, kvalitetna tako da se za sada odvija sve po planu i svi sa nestrpljenjem očekujemo taj 24. jun kada ćemo trčati i družiti se na našem predivnom Keju", ispričao nam je Raš na početku razogovora za Oradio.

Kako će izgledati ovogodišnji Noćni maraton?

Kao i prethodne tri godine centar zbivanja je na "Đačkom igralištu", na fudbalskom igralištu FK Indeks. Start manifestacije je u 20 časova, a kako je staza kružna i start i cilj su na istom mestu. Praktično, to je centralno mesto jer se većina dešavanja odvija upravo na "Đačkom".

Iako je maraton noćni, koliko iznosi njegova dužina, ko sve može da učestvuje i šta dobija pobednik?

Glavna maratonska trka je u dužini olimpijskog, 42.195 metara, ali u okviru noćnog maratona imamo još dve trke. Veoma je popularan polumaraton, polovina staze velikog maratona i ova trka uglavnom bude najmasovnija. Pripremamo i trku na sedam kilometara, nije to to "mačiji kašalj" ali time želimo da privučemo početnike, buduće polumaratonce i maratonce. Ova najkraća deonica predstavlja jedan krug naše staze. Pravo učešća imaju u principu svi, što se kaže od sedam do 77 ili 107 godina, s tim što za maloletna lica nije dozvoljeno učešće u maratonskoj trci, a na trku od sedam i 21 kilometra mogu da se prijave uz potpis staratelja, roditelja ili trenera maloletnog lica. Punoletna lica mogu da se prijave, plate kotizaciju, preuzmu broj i dođu na start. A šta dobija pobednik? Pa dobija mnogo toga. Ove godine smo spremili mnogo poklona, vilu na Fruškoj gori od 1.000 kvadrata sa bazenom, avion... (smeh). Prve godine smo imali novčane nagrade na Noćnom maratonu, ali smo već tad shvatili šta želimo, a to je da napravimo jednu veliku žurku od svega. Nakon prve godine ukinuli smo novčane nagrade, a bazirali smo se na simboličnim robnim nagradama uz standardne koje prate pobednika, pehar, diploma i jedno veliko poštovanje nakon te pobede. Nagradama nismo privukli profesionalne trkače, ali prema broju trkača vidi se da smo u našoj nameri uspeli.
 

Kako ste došli na ideju da osnujete atletski rekreativni klub Fruška Gora?

Ekipa, nas nekoliko trkača koji smo redovno posećivali trke početkom dehiljaditih došli smo na ideju da sebi olakšamo odlazak i prijavu na razne trke. Želeli smo da napravimo klub, pa preko kluba, ujedinjeni, da prokrčimo put ka raznim trkama i destinacijama koje smo želeli da posetimo. Upravo se to i desilo 2008. godine, krenuli smo bez nekih preteranih ambicija i evo sve ove godine smo preživeli, napravili smo sebi i našim članovima jedan mali, nama veoma drag i lep klub.

Da pomenemo i neke trke koje ste kao klub organizovali?

Pored Noćnog maratona koji je naša, da tako kažem, glavna manifestacija tokom godine organizujemo prvog vikenda u novembru trku koju smo nazvali Otvoreno prvenstvo Fruške Gore u planinskom trčanju. To je zanimljiva trka na pet i deset kilometara, a krajem godine, u decembru, organizujemo trku čudnog imena, takozvani Reciklažni maraton. To je trka na kraju sezone, poslednji maraton u kalendaru što se tiče trka u našoj zemlji. Time želimo da recikliramo i energiju koja nam je preostala od cele godine i neke materijalne viškove koji su nam pretekli od prethodnih naših trka.

Deo vašeg kluba je i sekcija penjača po drveću. O čemu se tu radi?

Pored trčanja naš klub se bavi i biciklizmom, triatlonom, planinarenjem... Veliki je broj članova kluba, pa je i veliko interesovanje za razne stvari. Penjanje po drveću, kao sport i kao rekreacija krenulo je iz našeg kluba 2011. godine. Ja sam jedan od osnivača i pokretača te priče a interesovanje je izuzetno veliko. Očekujem da će u narednim godinama biti još veće. Dobrobiti koje pruža ovaj hobi su izuzetno velike, pre svega za decu i za mlade.
 

Pored svega poznat si i da se baviš visinskim radovima. Otkud visina u ravnici?

Uvek sam voleo visinu, kao dete sam se penjao do drveću, mostovima i nekim građevinama, jer nisam imao gde drugde. Visinski radovi su krenuli iz trčanja, 2006. godine sam sticajem okolnosti upao u Himalajsku vojvođansku ekspediciju, a već sledeće godine sam sa tom ekipom proveo dva meseca na Broad Peaku na Himalajima. Tu sam naučio mnogo toga o opremi, ne mogu da kažem da sam se zaljubio u alpinizam pošto nisam time nastavio direktno da se bavim, ali sam u skladu sa tim iskustvom sebi trasirao put koji danas uključuje visinske radove. Zainteresovali su se i neki moji drugari pa smo iz hobija, ali i potrebe za egzistencijom krenuli u posao, jer kao diplomirani inženjer agronomije, ratarstva i povrtarstva za mene nije bilo posla u Vojvodini, pa se danas bavim onim što sam oduvek voleo i što sticajem okolnosti naučio. Pretvorio sam hobi u profesiju i mogu reći da sam veoma zadovoljan.

Kako je došlo do realizacije ideje odlaska na Himalaje?

To čak nije ni bila ideja, više moj san za koji sam mislio da se nikad neće ostvariti. Nisam se nikad bavio alpinizmom, nisam imao nikakvih dodirnih tačaka ni sa planinama, a imao sam neverovatnu želju pošto sam se "zarazio" tom idejom nakon što sam pročitao knjigu Pavla Jevremovića "Himalaji, nebesko predvorje". Od 2003. godine sanjam neki san o Himalajima, pre svega o Mont Eversetu. Tri godine kasnije, u početku misleći da je u pitanju šala, pozvan sam u Vojvođansku himalajsku ekspediciju. Nekoliko meseci kasnije obreo sam se u avionu, u dalekom i nedosanjanom Pakistanu. Tu je krenula priča o penjanju i Himalajima koju svakog maja ponovo preživaljam, jer moj organizam kao da svake godine u isto vreme, iako će ove godine biti deset godina od te ekspedicije, zatreperi kao da mi ta daleka zemlja i planina šalju signal.

Kad ti je bilo najteže?

Dvoumim se... Na ekspediciji mi je bilo najteža odluka da ne pokušam da se ispenjem na vrh i da se na visini od 7.200 metara odvojim od ekspedicije koja je nastavila dalje, a ja sam morao da se vratim. Mislio sam da će moj san da se završi na vrhu ali eto, to se ipak nije desilo.

A gde najlepše?

U poslednje vreme izuzetno uživam na visokim stablima, negde na Fruškoj Gori ili bilo gde, osećam neverovatnu slobodu i širinu. Prepliće mi se gomila osećanja, generalno sve se svodi na prirodu.

Koliko su opasni poslovi i hobiji kojima se baviš?

Posao kojim se bavim, ujedno i hobi, jeste opasan. Ali, koliko je na primer opasno danas voziti se i biciklom sa sve kacigom i to po biciklističkoj stazi. Ako ne paziš, sve može biti opasno. Hobi kojim se trenutno bavim sa decom, a to je penjanje po drveću, praćen je često, možda i zlonamernim komentarima poput zašto učim decu da se penju po drveću, šta ako padnu, nastradaju? Sve to naravno zavisi. Visinskim radovima, poslom, konkretno vezanim za drveće, a i kao hobi bavim se četiri godine. Osim sitnih ogrebotina ništa se nije desilo, ni jedna ozbiljnija povreda. Čak i na mom poslu gde se radi sa motornom testerom koja je opasna od momenta kad je uzmete i upalite pa do god je ne ugasite, a i malo posle toga... Ukoliko je čovek oprezan i stvarno voli i radi ono što želi, posveti se tome valjano i kvalitetno pa još iza sebe i dobar, ozbiljan tim, mislim da je ta opasnost koja je uvek vezana za neke adrenalinske sportove i visinske radove, svedena na minimum.

Svašta si probao i uspeo, ali gde bi želeo u narednom periodu da se oprobaš?

Voleo bih da što više dece obučim da se bezbedno penju po drveću, pa da sa njima uživam u višednevnim penjačkim turama po drveću. Voleo bih i da se vratim u Pakistan, ne moram se popeti na vrh, ali voleo bih da se ponovo prošetam tim stazama i da ne maštam previše, voleo bih da sretem neke ljude koje sam sreo tamo pre deset godina. Ma ko zna, možda i vrh ali to nije prioritet.

Jovan Marjanović