Uspon na Elbrus kao cepanje 20 kubika drva

Student Fakulteta tehničkih nauka Strahinja Marjanović je početkom jula učestvovao u ekspediciji "Kavkaz 2016", zajedno sa još 27 visokogoraca iz različitih krajeva Srbije. Oni su najpre osvojili vrhove Kazbeka u Gruziji, a potom i jedan od najviših vrhova Evrope, Elbrus u Rusiji.

Dvadesetčetvorogodišnji student Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu ispričao je za O radio da pripreme za ovakve poduhvate počinju veoma rano. Već na početku godine planinari su otišli na visinske kondicione i psihofizičke pripreme.

"Deset godina se bavim planinarenjem. Prva ekspedicija je bila pre tri godine na Monblanu i od tada održavam kondiciju, kako bih mogao da savladam veće visine bez poteškoća. U sklopu kondicionih priprema, od januara do aprila, prilagođavamo telo niskim temperaturama i nepredviđenim okolnostima, da bismo umeli da se snalazimo kada smo stvarno na ekspediciji", objašnjava Strahinja.

Najgori scenario koji može da vam se desi dok se penjete na najviši vrh definitivno je smrt, ali Stefan objašnjava da ne treba podceniti ni najčešći problem, visinsku bolest.

"Visinska bolest se prepoznaje tako što prvo kreće mučnina, povraćanje, zatim je moguć endem pluća i mozga, što može biti smrtonosno. Mi se, naravno, pre same ekspedicije pripremamo kako da savladamo taj problem ukoliko se to desi na većim visinama", izjavio je naš sagovornik.

Na Kavkaz su išli samo iskusni penjači, jer po Strahinjinim rečima tamo za početnike nema mesta. Iz cele Srbije krenulo je njih 27, od kojih je bilo devet članova reprezentacije. Raspisan je konkurs i na kraju su izabrani samo najbolji.

"Celokupna ekspedicija trajala je 17 dana. Četiri dana putovali smo do Kavkaza, nakon toga smo se zaputili u Rusiju i na Elbrusu smo se zadržali četiri dana", ispričao je Strahinja i dodao da bi sigurno stigli do odredišta penjači sa sobom nose ogromne rančeve, u koje staje skoro sve što možete zamisliti. 

"Veliki su rančevi u pitanju, krećemo sa temperature 35, 40 stepeni, a idemo na minus. Osim redovne hrane za 17 dana, nosimo i tople majice, garderobu za niske temperature, pantalone protiv vetra, pojas, tehničku opremu. Imamo sreće što do baznog kampa uglavnom imamo prevoz za velike rančeve", kaže Strahinja.

Do kraja uspona visokogorci nose vrlo malo stvari, to su uglavnom lekovi, energetske čokoladice, zastave i slično.

Da bismo lakše razumeli koliki je zapravo umor koji planinari osete, zamolili smo Strahinju da napravi poređenje sa nečim sto nam je poznato.

"Ne znam kako bih to opisao, taj naš planinarski umor ne može da se uporedi sa nekim drugim. Recimo, kao da cepate 20 kubika drva u istom trenutku", objašnjava Strahinja kroz smeh.

L.K.