Stalna priča o odlasku

Pozorišni komad Ognjena Petkovića "Кatar", koji se realizuje u saradnji sa Fondacijom "Novi Sad 2021" biće premijerno prikazan na kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta u predstojećoj sezoni. Dramu o četvoro ljudi koji imaju nameru da emigriraju iz Srbije, Petković je već snimio kao kratki film, a sada je došlo vreme da se taj materijal prilagodi i za scenu.

Ognjen Petković je završio glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Do sada je snimio nekoliko kratkih filmova, a završava i jedan dugometražni. U razgovoru za Oradio, on kaže da nije odmah znao da će po materijalu iz filma praviti dramu u kojoj igraju Strahinja Bojović, Grigorije Jakišić, Miodrag Petronje i Ljubiša Milišić.

"Pošto sam napravio kratki dokumentarni film o lokalnim junacima, bilo mi je užasno žao materijala, kojeg sam imao oko 15 sati. Imao sam potrebu da to ostane, a kako će bolje ostati nego u pisanom obliku. Dramu sam napisao 2014. godine i stajala je u fioci. Nekoliko ljudi je želelo da je radi, ali se nije poklopilo, pa sam odlučio da malo to poguram", kaže Ognjen.

On navodi da Katar nije geografska odrednica nego, zapravo, dijagnoza.

"Radi se o nama. Prvenstveno mislim da je to novosadska priča, iako niko od aktera nije rođen u tom gradu, nego su došli iz Bosne ili Hrvatske i oni su zapravo bili sredstvo da se naša svakodnevnica uhvati u jednoj novosadskoj kafani. To je tragikomedija, ima mnogo komičnih momenata i to je ukratko opis priče", kaže Ognjen.

Predstava odražava generacijski problem odlaska iz zemlje.

"U drami imamo dedu, sina, dva prijatelja i unuku. I zapravo, svi se konstantno sele. Priča jeste o odlasku i to odlasku po svaku cenu. Taj Katar je zapravo san i pokušaj da se razreše svi naši svakodnevni problemi. To je ona naša palma i koktel koji priželjkujemo kada kažemo 'ne mogu više ovo, ostaviću sve i otići negde'. Mislim da je Katar njima jedina slamka za koju uspevaju da zavežu svoje snove. Imaju sve razrađeno kada odu tamo, sve su smislili, ali na putu do tog Katara naravno da ih sprečava nekakva Ceca iz Šapca", kaže, uz smeh, naš sagovornik.

Većina njegovih radova bila je na neki način blisko tematski povezana sa ratovima i Ognjen kaže da je to bilo neizbežno.

"A šta mi to drugo živimo? Kad nismo u ratu živimo posledice rata ili se spremamo za neki novi. To nam se svakodnevno prezentuje, svaki dan nam serviraju nešto u vezi sa ratom. Ako uzmemo da je 1999. godine završen poslednji rat koji smo vodili, prošlo je već 20 godina od tada. Ako pogledamo šta se dešavalo 20 godina od Drugog svetskog rata, videćemo da se desio strelovit uspon jedne države. A mi se sada već 20 godina bavimo nekim stvarima koje naprosto nisu produktivne", kaže Ognjen.

On dodaje da su mu takve okolnosti pojele mladost, ali da je odlučio da on pojede okolnosti.

"To su nakupine negativnih emocija koje jedino kroz ovako neku branšu možeš da iskoristiš. Kroz pisanje, režiju, glumu... Možda postoje i druge profesije u kojima možeš time da se baviš, ali samo kroz ovu našu je sve to iskoristivo. Katar je naša godovština. Dok sam snimao te ljude, živeo sam sa njima i to mi je bila uobičajena priča kakvu svaki dan živimo. Kada sam to pregledao kod kuće, naježio sam se kada sam video o čemu se pričalo i koliko olako ljudi prihvataju neke stvari, bez bunta, kao ovce", kaže Ognjen, uz napomenu da ga to poslednjih godina prilično plaši.

U kratkom filmu "Jesenji valcer" Ognjen se takođe bavio begom od rata. On kaže da ga ta tematika bega očigledno već dugo prati.

"Sve naše porodice su migrirale u nekom trenutku. Gledao sam podatke o ulasku srpske vojske u Novi Sad i shvatio da su ovde, svi koji danas žive, tu došli. Najviše 30.000 ljudi je dočekalo kraj Prvog svetskog rata u Novom sadu, a većina tada nisu bili Srbi. Ovamo su bukvalno svi došli odnekud. Mi smo u nekim konstantnim migracijama, pa su se i meni svi odnekud selili. Ja sam došao iz Vukovara, moji roditelji su došli u Vukovar iz Like i Bosne, a njihovi su došli odnekud u Liku i Bosnu. Nemam pojma gde ćemo dalje, ali bih voleo da se zakucam na jednom mestu. Ljubomoran sam na ljude koji ne mogu da izbroje od kad su na jednom mestu", priča Ognjen.

Već duže vreme, sagovornik Oradija radi na filmu "Zvuci tišine" o gluvim i nagluvim ljudima.

"Film je podržao Filmski centar Srbije, a prošao nam je i projekat preko organizacije "Novi Sad 2021" na japansko-srpskom festivalu koji se održava godinama u Kinoteci i gde sam dvaput za redom pobedio. Japanci su izrazili želju da se ide tamo, a moj uslov je bio da snimamo i Japance koji imaju probleme sa sluhom. Imaćemo tako kulturološki presek i osvrt na ljude sa oštećenim sluhom, a posle bi trebalo otići i u Maroko, da se to sve završi. Plan je da film bude bez govora i da bude završen do 2021. godine", kaže Ognjen.

Naš sagovornik navodi da je zadovoljan kako mu karijera trenutno teče, a da bi za budućnost poželeo samo da mu bude omogućeno da radi.

"Voleo bih samo da radim svoj posao i nema nekih većih želja od toga. Ne tražim pare za sebe, nego da mogu da stvaram, to je sve", objašnjava Ognjen.

P. K.