Sizifova slikovnica za nepismene

Bojan Jokanović je rođen u Tuzli 1985. godine. Živi u Doboju, diplomirani je teolog i veroučitelj. Pored toga, bavi se i crtanjem karikatura. Osmislio je originalan način kako da, uz pomoć svog talenta za crtanje, očuva pravopis i ćirilično pismo. Kroz zanimljive karikature u knjizi 100 Sizifovih pravopisnih pravila Jokanović donosi odgovore na mnoge jezičke nedoumice. Trenutno promoviše svoju knjigu širom Srbije. 

S obzirom na profesiju sveštenika, šta vas je navelo na to da se oprobate i ulozi ilustratora i pisca?

Poučeni smo iskustvom da je crkva oduvek bila čuvar ćirilice i pravopisa. Tako da je pravopis i negovanje ćirilice jedna itekako velika misija crkve. U hrišćanskim, pravoslavnim crkvama su se nalazile škole, štamparije. Sveštenici su neretko bili jedini pismeni ljudi u mestima. Tako da sam smatrao da svoj sveštenički poziv i svoj dar prema crtanju treba da spojim u jedno i da napravim projekat koji će se boriti za očuvanje ćirilice i pravopisa, koji je danas u teškom položaju.

Možete li da objasnite taj težak položaj pravopisa? Kako je došlo do takvog stanja?

Bavio sam se raznim analizama, zašto je ćirilica danas u takvom položaju. Ne možemo uvek da krivimo istorijske činjenice. Kao što kaže naš čuveni akademik Matija Bećković, parafraziraću njegove reči – svaki osvajač bi, kada bi osvajao srpske zemlje, prvo što bi radio - zabranjivao ćirilicu. Da ne postoji nijedan drugi način da je sačuvamo, taj bi bio dovoljan. Svaki okupator, svaka strana vlast koja je osvajala ove zemlje, a to je istorijski bilo veoma često, više nego slobodarski, na neki način je zabranjivala ćirilicu. Mi smo onda kasnije vremenom prihvatili, pod uticajem zapadnjačkih kultura, krenuli smo da se odričemo nečeg svog, pod izgovorom da je na računaru lakše odgovarati nekome, tražiti karaktere na latinici nego na ćirilici. Na taj način pravdamo našu lenjost. S druge strane, nametnuo se, da ga nazovem američki trend, da svako ko piše ćirilicom taj je radikalan, taj je staromodan.
 

Neki veliki književnici, kao što su to bili Mark Tven ili Bernard Šo, su na svoj način lepo pisali o našem pismu.

Ima jedna neobična stvar, parafraziraću jednu drugu misao, da smo mi u svakoj bici dobijali ratove i u miru ih gubili. Danas imamo situaciju da drugi ljudi više neguju našu tradiciju nego mi sami. Da li se mi toga stidimo, da li smo se zasitili, ne znam, ne bih mogao da nađem rešenje za ovaj problem. To je neverovatna stvar, da su uvek drugi ljudi govorili bolje stvari o našoj kulturi nego mi sami. Drugi ljudi to više čuvaju i neguju nego mi sami.

Koliko mladi danas koriste pravopis?

U jednoj emisiji u kojoj sam gostovao, voditeljka me je pitala koje su najčešće jezičke nedoumice? Ja sam odgovorio da ne mogu da izdvojim nijednu. Kod nas je svaka jezička nedoumica najčešća. Tako da, vrlo mi je teško da pobegnem od inspiracije za rad, ne mogu da se sakrijem. Pravopisne greške su svuda.

Koje su reakcije kada se čitaoci sa njima susretnu?

U našem narodu ima jedna izreka – slika govori više od hiljadu reči. To je jedna bezglasna knjiga koja izuzetno mnogo govori. Ne bih je svrstao u dečije knjige. To je knjiga za sve uzraste. Štaviše, važnije je da tu knjigu uče roditelji, jer nije potrebno vaspitavati decu, potrebno je vaspitavati sebe. Deca će svakako ličiti na one koji ih vaspitavaju. Opet, s druge strane, ilustrativni primeri su lepi. Ilustracija ima tu vizuelnu prirodu da se najbolje pamti. Zato sam odlučio da na jednu suvoparnu gramatiku odgovorim ilustracijama i to šaljivom karikaturom koja će biti zanimljiva svakom. To je svojevrsna slikovnica za nepismene.

Koliko mladi uopšte danas čitaju knjige i da li će im vaša knjiga zadržati pažnju? Imajući u vidu da su Internet i kompjuteri primarna stvar?

Koliko čitaju? Mlad čovek vrlo malo čita. Na svojim stranicama na društvenim mrežama imam više od sto hiljada ljudi koji prate moj rad. Uspeo sam da shvatim jednu stvar. Ukoliko na neku stranicu stavim sadržaj koji sadrži više od pet rečenica, to više niko ne čita. Veoma smo lenji. Primetio sam i da ljudi samo na osnovu naslova na nekom portalu, odmah komentarišu. Uopšte ne pročitaju tekst i na osnovu naslova rasuđuju stvari. Mi smo takvi ljudi. Na osnovu ambalaže sudimo i o sadržaju svega.

Da li je smanjenje pažnje generacijski problem? Nekada su se čitale knjige i gledali filmovi, a danas se stavljaju heštegovi i gledaju trejleri.

Jeste. Sećam se pre, dobio sam jednu Vujakliju od roditelja. Mi deca, kada smo hteli da vidimo neki pojam, morali smo da tražimo i to je dugo trajalo. Zato smo se trudili, kada vidimo neki pojam, da ga odmah i zapamtimo, da ne bismo ponovo prolazili agoniju listanja i traženja. Danas svi mladi imaju internet, svi na telefonima imaju raznorazne aplikacije i onda se ni ne trude da zapamte određene informacije, jer znaju da će vrlo lako do njih doći preko telefona. Međutim, kako naš narod kaže – sve što je brzo to je i kuso. Naše generacije su bile primorane da ono što mukotrpnim radom pronađu to i zapamte, jer je bilo teško doći do njih. Danas je sve lako dostupno, a samim tim i gubi svoj smisao.

Vreme je praznika. Koliko se mladi danas pridržavaju druhovnih vrednosti u eri kada dominiraju neke druge stvari?

To je veoma teško pitanje. Mi smo generalno kao vernici veoma tradicionalni. Dolazimo po navici u crkvi, jer se tako valja. Slavimo slave, a ne poštujemo hrišćanski post ukoliko je slava u posni dan. Domaćin stoji ceo dan, iako ga boli kičma on će prestajati, ali nije bitno kakva se hrana iznese. Nekako mi više po navici dolazimo i u hramove i generalno se držimo tih nacionalnih vrednosti. Sve se svelo na formu. To je zaista teško pitanje koje otvara pandorinu kutiju sa nizom odgovora o našim ljudima i shvatanju praznika, običaja i moralnih vrednosti generalno.

Da li mladi poznaju Božije zapovesti i koliko ih se pridržavaju?

Apostol Pavle u jednoj svojoj poslanici divnu stvar kaže – Čoveku je sve dato, ali mu nije sve na korist. Bog je stvorio čoveka kao jedno razumsko biće, da brine o svetu, da brine o životinji. Životinja se vodi instiktom da jede i da spava, nije stvorena da napravi nešto više. Čovek je stvoren da napravi nešto više. Ako čovek svede život na jedan životinjski nagon, onda on neće napraviti ništa od sebe, neće napraviti ništa produktivno. To je veoma važna stvar, da se čovek po svom nahođenju i po Božijim zapovestima trudi da zadrži tu neku čistotu života.

Koju muziku slušate i šta privatno čitate?

Kada sam išao u Bogosloviju, pokazao sam ljubav prema muzičkim instrumentima. Od tada, ima već puno godina, sviram gitaru. Pored gitare sviram i usnu harmoniku, ukulele, havajsku malu gitaru. Sviram i baglamu, to je jedan istočnjački, persijski instrument, koji većinom danas Turci sviraju. Tako da, muzika je deo mog života. Uzgred, šta slušam? Slušam sve što je kvalitetno. Rambo Amadeus ima opasno dobre opaske. On kaže – ne možete očekivati, ukoliko vam deca gledaju rijaliti programe, da će završiti na Sorboni. Isto tako se trudim da svom sinčiću puštam dobre klasike i dobru muziku, pa da on odrasta na taj način da može da napravi paralelu šta je kvalitetno, a šta nije. Ne bih da izdvajam šta slušam, šta ne. Generalno slušam sve što je kvalitetno. Ne mogu da se pomirim sa ovim današnjim šundom. To niti ima tekst, niti ima muziku. Uvek sam voleo neke klasičnije stvari. Volim da čitam ruske pisce. Dostojevski mi je broj jedan, uvek. Bez toga ne vredi pričati dalje. Generalno, televiziju ne gledam nikada. Gledam preko Interenta i to neki dokumentarni program. Takođe, volim da gledam filmove ruske produkcije, imaju dobru priču, nisu limunada i sapunica.

Šta je ono što bi trebalo da se izmeni u životima mladih i na čemu bi trebalo da porade?

Trebalo bi da se vratimo nekako moralnim vrednostima. Ima jedna pošalica koju ljudi pričaju – da sam znao da je ovako lako završiti fakultet, završio bih i srednju. Smatram da svaki vid obrazovanja nosi i jednu dozu kulture. Danas imamo čoveka koji je obrazovan, a ujedno i nepismen, ili bar tehnički nepismen. Imamo čoveka koji nosi zvanje doktora, a nema osnovne elemente ponašanja iz Bontona, koji znaju i deca u prvom razredu osnovne škole. Mislim da bi trebalo sistemski da se poradi na tome da se ljudi prvenstveno nauče kulturi, da se nauče poštovanju mlađih i starijih i da se nauče porodičnim vrednostima.

U nekim anketama koje smo sprovodili, dobili smo dosta odgovora da se mladi vraćaju religiji i crkvi. Kako to objašnjavate?

Bio sam na jednom predavanju Rastka Jovića, koji je svoje predavanje počeo mišlju da svaki sveštenik treba da sa velikom odgovornošću i velikom zahvalnošću stoji pred svakim vernikom koji dođe nedeljom u hram, jer su oni pored sadržaja koji nam nudi televizija i Internet, odabrali da dođu u hram. Teško je klasifikovati, reč je o individualnim stvarima. Do kućnog vaspitanja je to da li će mladi dolaziti u crkvu. Veoma je važno da roditelji od malih nogu decu navikavaju na takve stvari i da ih dovode u hram.

Još nekoliko reči o samoj knjizi. Lik koji nas vodi kroz jezičke nedoumice živi u kamenom dobu. Da li je to metaforično? Da li ćemo se, ukoliko se ne pridržavamo pravopisa i ne negujemo jezik, vratiti u to doba?

Sasvim slučajno sam ceo projekat nazvao Sizifova borba za pravopis. Za početak, to je personifikacija jednog uzaludnog truda. Imam jednu anegdotu iz gimnazije u koju su me zvali da gostujem: kada su učenike pitali ko je Sizif, oni su rekli da je to karikatura iz moje knjige. Ovaj projekat sam tako nazvao zbog svoje prve ilustracije. Ona se odnosila na pisanje glagola ne znam, karikatura Sizifa je gurala ne od znam. Kasnije sam na nagovor prijatelja nastavio taj serijal. Takođe, nazvan je tako i zato što sam mislio, kada sam kretao u ceo ovaj projekat, da će moj posao biti uzaludan, sizifovski. I da neću uspeti da pokažem ljudima koji se ne stide svog neznanja, važnost pravopisa i ćirilice. Danas, naravno, mislim drugačije. Ova knjiga je bila najprodavanija dečija Vulkanova knjiga na Sajmu knjiga, tako da danas mislim totalno drugačije.

M. Mićunović/D. Majkić

fotografije: Oradio

ilustracije: knjiga "100 Sizifovih pravopisnih pravila"