SDNS: Svet mladih bez filtera

Stariju generaciju reči seks, droga, nasilje i strah, pogotovo kada se poređaju tim redosledom, isključivo asociraju na pesmu Električnog Orgazma. Od tada je prošlo dosta godina, a iste reči danas nosi serija sastavljena od 13 delova koja se besplatno može pogledati na internetu, skraćenog naziva SDNS. Kreirali su je i realizovali studenti novosadske Akademije umetnosti, koji su u ovaj projekat ušli ličnom željom i entuzijazmom, a ne iz obaveze prema svojoj visokoj školi. Serija se bavi suštinskim pitanjima mladih i njihovim, možda i najučestalijim problemima. Režija ovog projekta bila je poverena Tamari Kostrešević i Srđanu Kneru, inače glumcu, ali ovog puta u ulozi reditelja. Iako je dostupna tek nekoliko meseci, danas kada se kaže seks, droga, nasilje i strah – to više nije pesma, to je serija! 

"Serija Seks, droga, nasilje i strah ili SDNS je konačno dostupna svima i svi koji žele mogu da je pogledaju na YouTube-u. Ukucaju SDNS serija, to će biti dovoljno na YouTube pretrazi i mogu da nađu svih 13 epizoda", kazao nam je Srđan na početku našeg razgovora.

Novogodišnji praznici su idealan trenutak za bindžovanje serije SDNS. Kako ti se sada rad na ovom projektu čini kada pogledaš unazad?

Posle dve godine rada, napokon sada, kada se sve završilo i kada je izašla i kada je dostupna svima zbog kojih smo je i pravili, moram da priznam da je mnogo olakšavajuće videti da je to napokon svačije, ne više samo naše. Veoma sam srećan što možemo napokon publici da predstavimo rad mladih umetnika iz Novog Sada, sa naše Akademije umetnosti.

Napravili ste, u stvari, nešto što nema puno veze sa Akademijom osim što ste se tamo upoznali?

Tako je. Mi smo se u suštini svi upoznali na Akademiji, ali ovaj projekat nije bio vezan za samu Akademiju. Sve je počelo od naše producentkinje Mladenke Ostojić. Ona je došla na ideju, s obzirom na to da je web format sve popularniji, da konkuriše na jednom projektu za određeni novac kako bismo snimili web seriju. Znala je, odnosno želela, da se zove Seks, droga, nasilje i strah. Nakon toga je pozvala naše kolege koji su takođe završili Akademiju umetnosti u Novom Sadu – Nikolu Đonovića i Uroša Čupića. Oni su scenaristi i napisali su 13 epizoda, a ostalo je sve krenulo svojim tokom.

Reklo bi se po nazivu da se serija bavi nekim ipak malo težim pitanjima koja su tu, blizu nas, i to je neka realnost, ali dosta retko se o tome priča?

Pa da. Mislim da gledaoci u ovoj seriji mogu da vide kako mi mladi vidimo trenutno stanje društva u kom živimo i kako mislimo da mladi žive. Naravno, ne govorimo da svako živi tako, ali prosto te četiri stvari – seks, droga, nasilje i strah – jesu nekako vrlo izražene danas u našim životima i mislim da svako može da se nekako poistoveti sa tim.

Misliš da su te četiri reči poređane dobrim redosledom, po zastupljenosti, ili je možda redosled mogao da bude i drugačiji?

Mogao bi strah da bude prvi, nasilje na drugom mestu, recimo da je seks na trećem, a droga na četvrtom.

Kažu da onaj ko želi da ugodi svima je ili lud ili će poludeti, a onaj ko reši da pravi film ili seriju, taj je 100 odsto lud. Je l’ to tačno?

Apsolutno je tačno. Mene je moja koleginica Tamara Kostrešević, rediteljka, pozvala da režiramo ovo zajedno, iako do sada nisam imao prilike ništa da režiram. Ovo je moja prva režija, jer sam završio glumu. Definitivno, filmmejkeri su potpuno ludi i ovo je, moram priznati, bio jedan apsolutno lud podvig sa naše strane, s obzirom na to da u našem društvu, u našoj kulturi i uopšte u konkursima ne postoji nijedan konkurs gde možete da aplicirate za web format. Prosto, kod nas još uvek to nije toliko stiglo, za razliku od Evrope i zapadnog sveta, tako da smo mi morali da tražimo određene konkurse koji nisu vezani samo za filmsku industriju. To nas je u neku ruku malo ograničavalo, tražili smo šta god možemo. Tako da je ovaj projekat apsolutno urađen na entuzijazam i samu ludost, s obzirom na to da bez, ili mogu slobodno reći, sa vrlo, vrlo malim budžetom, uspeli smo da napravimo 4,5 sata igranog programa. Naravno, toliko je ušlo u finalnu verziju, a tu ima još dosta sati koje stoje na hard disku i koje nisu ušle u program.

Koliko ti je bilo zanimljivo, ali i teško da sediš u onoj fotelji na rasklapanje i budeš neko ko udara šakom o sto i viče da nije dobar kadar?

Mene filmska režija, i uopšte film, zanima još dok sam studirao glumu. Sarađivao sam sa rediteljkom ove serije tako što sam igrao glavnu ulogu u njenom filmu. I tada, još dok smo snimali njen diplomski film, dosta sam se pitao oko toga šta se događa iza kamere. Radio sam na tome, želeo sam to da radim i onda kada me je Tamara pozvala, nekako je sve došlo prirodno. Bila je potrebna ogromna priprema, ali ono što je meni u režiji fenomenalno i što mi se mnogo dopada jeste da mogu da pomognem kolegi, da mogu da pomognem saradniku, da dobijemo u kadru baš ono što je potrebno i što mislim da će moći da pređe na gledaoca, da shvati poruku.

Koliko si onda bio strog prema kolegama glumcima?

S obzirom na to da se cela ekipa poznaje, naravno bilo je tu i starijih kolega, starijih glumaca koji su učestvovali u ovom projektu, ali što se tiče mlađih kolega sa kojima smo više radili, koji su imali više snimajućih dana, svi smo ovo shvatili vrlo profesionalno. Moram da priznam da sam najviše bio strog prema sebi. Insistirao sam na tome da moram da znam sve, da moram da pratim scenario konstantno, šta je bilo pre, šta će biti posle, gde se svaki glumac u tom trenutku nalazi, šta se događa. Imao sam fenomenalnu komunikaciju sa celom ekipom, što iza kamere, što sa glumcima, tako da nije bilo potrebe da se bude strog. Svi su bili spremni i raspoloženi za rad.

Koliko vam je vremena trebalo da snimite ovo?

Za samo snimanje smo imali ukupno 28 snimajućih dana. Recimo da je sve ukupno na ovom projektu učestvovalo oko 40 ljudi, otprilike, sad ne znam tačan broj, ali u tih 28 dana smo uspeli da uklopimo sve i da ispoštujemo scenariste i sve što su napisali i da to uspemo da snimimo.
 

Koliko stariji ljudi, odnosno starija generacija, razume mlađe, pogotovo po ovim pitanjima koja su, da ne kažem, suštinska?

Verujem da bilo ko ko pogleda ovaj sadržaj – a gledala je čak i moja baba, iako sam ja bio protiv, jer sam rekao da je možda previše eksplicitno za nju – može da vidi da smo uspeli da vrlo realno ispričamo priču. Imali smo komentare tipa „ponovo još jedna priča o drogama, nasilju, seksu, kriminalu, to je jedino što kod nas postoji“, ali ko god pogleda do kraja videće zapravo da smo pokušali da ispričamo priču šta se sve dogodi ako krenete lošim putem. Iako na početku deluje da se oni drogiraju, ima seksa i svega, kako idemo ka kraju sve više pričamo o tome koliko dolazi do degradacije i koliko mi živimo u tom nekom strahu konstantno i koliko nas on obuzima.

To znači da je to, u stvari, jedan presek nečega što nam se zaista dešava?

Prosek ekipe koja je ovo radila je 25–26 godina starosti i mislim da nismo imali taj momenat kao da radimo ili pričamo priču o nekome drugom. Pričali smo priču o nama, pričali smo priču o našoj generaciji i mislim da zapravo ovaj sadržaj može bolje da uputi i starije generacije i sve ljude na to šta se trenutno dešava, u kakvom društvu živimo i šta se događa sa mladima u našoj zemlji.

Postoji li mogućnost da ove teme, u nekom narednom periodu, razvijate dalje?

To više ne zavisi od nas. Kao i sve, zavisi od finansija, zavisi od angažmana. Iskreno, kao što sam i rekao na početku, samo je ludost napraviti ovako nešto i mislim da smo se poprilično istrošili, tako da nisam siguran koliko smo spremni da snimamo drugu sezonu u istim uslovima. Mislim da bi moralo da bude nešto drugačije, jer ovako nešto se neće ponoviti. Ali da li ćemo nastaviti da pričamo slične teme? Možda ne ovakve tačno, ali svakako ćemo da pričamo o mladima, o problemima mladih. Već imamo neke ideje, tako da sada je samo pitanje vremena da se one razviju.

Mi smo država koja tradicionalno ima dobru kinematografiju, ulažemo puno u filmove, pogotovo ovih poslednjih godinu dana?

Naravno, ironija je jeziva – dinar jedan nije uložen u novi film. Razočaran sam poprilično. Meni je neverovatno da za celu godinu ne postoji ni jedan dinar uložen u film i da su filmmejkeri i uopšte umetnici u Srbiji toliko stavljeni sa strane. Toliko je nebitno postalo da je to neverovatno. A sve kreće od kulture, a mislim da neko samo pokušava nekako ovo da utiša, da nam ne dozvoli da radimo. Apsolutno se slažem da je srpska kinematografija odlična i da zapravo imamo toliko talentovanih ljudi i toliko ideja za umetnost i kulturu. Prosto mi je neverovatno da država dozvoli sebi da za godinu dana ni jedan dinar ne odvoji za konkurse za film.

Kada već pričamo o budžetima, novcu, finansijama, koliko uopšte može da se vrati uloženog kroz gledanost na YouTube-u?

Postoji mogućnost da se vrati jedan baš, baš mali deo, ali mislim da će i taj mali deo biti uložen. Naravno, to je pitanje cele ekipe i dogovora, ali u suštini biće uložen u marketing kako bi naš sadržaj mogao da dođe do što većeg broja ljudi. Da li će bilo ko od nas biti plaćen za ovo? Ne. Mi smo pristali da radimo ovo na čist entuzijazam, da nam ovo bude neka naša odskočna daska, da pokažemo, zapravo, da u našoj državi možemo nešto da uradimo. Mi smo mladi i ne moramo da čekamo deset ili dvadeset godina da bismo nešto snimali – možemo da uzmemo stvari u svoje ruke i da napravimo to sami. Iskren da budem, kad smo krenuli, nismo ni očekivali da će nam ovo doneti neku finansijsku dobit. Ovo je za nas neki pilot, neki početak, a za dalje ćemo videti.

Šta se promenilo u poslednjih godinu dana za studente i mlade generalno?

Pa, u suštini, nije se mnogo promenilo. Imali smo prošlu godinu kakvu smo imali, imamo situaciju sa pozorištima kakvu imamo, imamo situaciju sa filmom kakvu imamo, ali smo sa najvećom nadom da će se sve promeniti. Znaš onu malu anegdotu – koji je glavni glumački rekvizit? Mislim, to je šala: tacna u kafani je glavni glumački rekvizit. Od nečega mora da se živi i mnogo mojih kolega iz umetnosti, kulture i raznih sfera rade druge poslove, s obzirom na to da ne mogu da zarade od svojih diploma.

Da ipak optimizam bude na kraju – novi projekti su verovatno već isplanirani. Pretpostavljam da o nekima možeš nešto malo da nam kažeš?

Mogu, naravno. Trenutno radimo na kratkom filmu koji će se zvati „Stižem“. Trenutno smo u pretprodukciji, trebalo bi da se snima krajem februara, početkom marta. To nam je prvi projekat koji stiže. Pored toga, trenutno pišemo jedan dugometražni film, ali o tome ne bih mnogo govorio, s obzirom na to da je to u malo daljoj budućnosti. Ovaj kratki film radiće slična ekipa autora koja je radila i na SDNS, tako da ćemo ponovo pokušati da napravimo nešto „štapom i kanapom“ i da vidimo gde i šta mi to možemo da uradimo. Nemojte zaboraviti, kako se ono kaže – share, like, subscribe, kako bi rekli jutjuberi – obavezno pogledajte seriju SDNS.

Srđanovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: SDNS