Rad na pomirenju u regionu je ključan

Velimir Milošev je nedavno izabran za jednog od 30 mladih evropskih ambasadora iz zemalja Zapadnog Balkana. U narednih godinu dana, na različitim evropskim debatama, konferencijama i seminarima on će biti glas mladih. Posebno se zalaže za mir u regionu. Sa njim smo pričali o tome šta znači biti ovakav ambasador, aktivizmu ali i o tome šta mladima u Srbiji najviše nedostaje. 

Zašto  si se kandidovao i zašto si izabrao baš temu pomirenja?

Kao omladinski aktivista uvek težim ka novim prilikama putem kojih bih mogao da unapredim položaj mladih, kako kod nas tako i u regionu. Ovo mi je bio logičan izbor. To je program mladih evropskih ambasadora koji je realizovan 2016. godine u cilju poboljšanja odnosa Evropske Unije i zemalja koje su u procesu priključenja. Od ove godine su odlučili da i zemlje Zapadnog Balkana priključe tom programu. Kandidovao sam se sa idejom da zagovaram pomiranje u regionu jer je, po mom mišljenju, to najbitnija stvar na kojoj treba da radimo, s obzirom na retoriku naših lidera koja nije uvek u skladu sa tim. Smatram da je na nama, kao generaciji koja živi nakon rata, a ne seća se tih ratova tokom devedesetih, odgovornost da zagovaramo odgovornije ponašanje prema tom procesu.

Glasanje je bilo javno i onlajn, koliko ti je značajno to što si izabran upravo od strane mladih ljudi i publike čije ćeš stavove i da zastupaš?

To nekakako pokazuje da postoji volja da ljudi učestvuju u društvu kroz aktivizam. Kroz to šalju poruku da ipak žele da poboljšamo društvo i da se aktiviramo dalje. Bilo je 390 glasova na kraju što je dosta. Jako malo ljudi je imalo negativan stav prema svemu ovome. Dosta njih je pitalo o čemu se radi, zadovoljstvo mi je bilo da objasnim i bili su voljni da pomognu. Nadam se da to pokazuje da postoji veći apetit za uključivanje.

Šta sada mladi mogu da očekuju od tebe, koji su tvoji naredni koraci?

Taj čitav program je koncipiran kroz dva dela. Prvi je da osnaže nas kao ambasadore kroz različite treninge  i prilike za unapređenje i usavršavanje, kroz putovanja ali i umrežavanje između nas, ambasadora. Mi ćemo kasnije sarađivati i sprovoditi projekte, bilo to na lokalnom ili regionalnom nivou. Treba da budemo influenseri koji promovišu vrednosti kao što su: ljudska prava, demokratija, vladavina prava. Mi ćemo to sprovoditi na društvenim mrežama, na lokalu, kada nam situacija dozvoli. U suštini postaćemo lideri i uzori. Našim delovanjem ćemo osnažiti i druge da se uključe u civilno društvo. Pokazaćemo da to nije tako strašno pogotovo kada je u pitanju regionalna saradnja.

Koliko ima potrebe da se sa mladim ljudima razgovara o konfliktu, rešavanju konflikta i izgradnji mira?

Mislim da je to suštinska stvar. To je za vreme kovida i fizičkog distanciranja posebno došlo do izražaja, jer smo zatvoreni i nemamo kontakt sa drugim ljudima. Od kako su se svi ti ratovi desili naše zajednice su postale izolovane i nemamo kontakte sa ljudima u regionu. To stvara priliku za predrasude. Može da dovede do negativnih posledica. Bitno je učiti mlade o toleranciji, saradnji i koegzistenciji jer mi smo svi u istom haosu. Imamo slične probleme i slične nas sudbine očekuju. Na nama je da svi zajedno radimo na tome da poboljšamo budućnost.

Šta to tebe 'vozi', zbog čega se baviš aktivnizmom?

Meni je to prirodno. To je vrsta strasti. Želim da pomognem, ne samo ljudima u svojoj okolini, već čitavom društvu. To je motivacija koja me vodi još od detinjstva. Sećam se da sam još kao mali viđao nacionalističke natpise na školi i uvek sam se nekako gadio. Sa druge strane smatrao sam da je to izraz nekog većeg nezadovoljstva koje mladi osećaju, jer mi ovde nemamo puno prilika. I oni koji imaju su manjina, elita na neki način. Prepoznajem da to nije pavi način da se izrazi nezadovoljstvo, ali i da to nezadovoljstvo mora na neki bolji način da se iskaže.

Šta je to što prvo treba urediti u Srbiji, kada pričamo o mladima?

Prva stvar koja se zapaža, kada se pogleda Alternativni izveštaj o položaju maldih jeste da na svakom koraku nedostaje sistemska briga o mladima. Postoje projekti i organizacije koje se trude, međutim sama država ne brine o mladima. I to možemo da vidimo kroz primer MOS-a. To je više ministarstvo sporta. Sektor sa omladinu ima osmoro zaposlenih, a sport 23. Samo kroz to vidimo gde je prioritet. Drugo je kada pričam o budžetu i koliko novca odlazi na mlade, to je 0,09 odsto. To je jasan indikator da sistemeske brige nema. Oni nemaju dovoljno ljudi i sredstava da realizuju projekte. Onda imamo situaciju da se konkurs raspiše u aprilu, sredstava se daju u novembru. Ima svega dva meseca za realizaciju aktivnosti. Rezultat je da mladi ostale mesece nemaju nikakve aktivnosti koje bi doprinele njihovom dobru.

Šta bi poručio mladima koje u ovom trenutku žele da počnu da se bave aktivizmom, volonterizmom, kako da ne izgube entuzijazam?

Teško je zaista. Pogotovo u manjim, ruralnim zajednicama jer nemaju podršku, ali ja im poručujem da istraju. Da okupe istomišljenike oko sebe. Za početak bez novca da sprovode aktivnosti, možda na društevnim mrežama, kasnije će biti prilika za nešto više. Mladi mogu i da se priključe različitim udruženjima za mlade i omladinskim organizacijima koje doprinse razvoju društva ali i njihovom ličnom razvoju. A i što se tiče ovog projekta mladih evropskih ambasadora, sledeće godine će takođe biti otvoren poziv, preporučujem prijavu i za to.

Intervju sa Velimirom poslušajte u plejeru: 

Foto: Privatna arhiva

J.Božić