Nemanja Velimirović: Pesme i priče na šest

Nemanja Velimirović je momak iz Sremske Mitrovice koji od nedavno živi u Novom Sadu. Poslednje dve godine svira gitaru u bendu E-Play, a prethodno se sviranjem i pevanjem bavio u brojnim bendovima – Kofein, One Big Hell, Zaipods, Sukob Interesa i mnogim drugim. Osim što peva i svira, Nemanja i piše. U poslednjih nekoliko godina napisao je više od 300 pesama i kratkih priča, od kojih je nešto manje od polovine izabrano za knjigu "VI", koju je nedavno objavio i promovisao u kafe galeriji Izba. Uz zbirku dolazi i disk pod istim imenom, na kojem je Nemanja svirao i programirao sve instrumente.

Znam te kao gitaristu i pevača iz mnogih bendova, ali priznajem da sam prilično iznenađen činjenicom da se baviš i pisanjem priča i pesama koje "nisu za pevanje". Kako je došlo do ove knjige?

Još u osnovnoj školi sam otkrio taj talenat i shvatio da bih mogao da pišem. Išao i sam na literarna takmičenja, bile su to neke kratke forme, upredo sam pisao i neke prve pesme, bila je to potreba da probam da kroz malu formu izrazim osećanja. To je bilo sa 13-14 godina, kasnije sam nastavio da pišem pesme, priče, imam i neke scenarije za filmove, od toga nikad ništa nije bilo, ali ko zna (smeh). Ova knjiga je nastala kao neki presek mog rada u tih dvadeset godina, od blizu 400 radova odabrao sam 130 kratkih priča i pesama. Uglavnom su to pesme.

Da li se zbirka zove "VI" kao drugo lice množine ili kao broj šest?

I jedno i drugo je tačan odgovor. Broj 6 me prati kroz čitav život, uvek sam živeo na broju šest, evo i sad kad sam se doselio u Novi Sad opet sam na broju 6. To su stvari koje nisam mogao da izaberem, na pumpi sipam gorivo na aparatu broj 6, moje ime ima šest slova, bio sam šesti u dnevniku u školi, sviram gitaru sa šest žica (smeh)... U prinicipu su stvari u mom životu bile vezane uz broj šest pa je bilo prirodno da i prvenac bude tako nazvan. Opet, s obzirom na to da su teme koje obrađujem socijalne ili kritički okrenute prema društvu u kome se nalazimo, tu je i ta, kao, parafraza Električnog Orgazma – Vi! U suštini, taj naslov je pokušaj da kroz neko kratko ime napravim definiciju onoga što se nalazi u knjizi.

Većina pesama, dakle, nisu tekstovi za muzičke numere. A da li ima i onih koje jesu?

Uz knjigu ide i CD sa deset numera u kojima sam odsvirao sve instrumente. To su pesme koje imaju tekst i melodiju koji mogu da se slušaju. Taj segment još niko nije čuo, osim na digitalnim servisima gde se CD može pronaći (iTunes, Deezer, Spotify). Ko kupi knjigu može da dobije fizičko izdanje. Sve ostalo su pesme, dakle, ne muzičke numere.

Da li si produktivan u pisanju, koliko često pišeš? I da li pesma izađe u dahu ili je "porađaš" dugo?

Evo pre neke tri nedelje sam se preselio u Novi Sad i prebacio svoj život ovde. Od tada posmatram grad, boje, prevoz, ljude, koncentraciju ljudi oko nekih delova grada i u tim slikama nastale su neke nove pesme. Dok hodam, moram da stanem da zapišem ako pesma krene sama od sebe. Ne postoji momenat u kome će se desiti taj kreativan period kod svakog ko piše ili pravi muziku, to moraš da iskoristiš kad se pojavi ili čekaš sledeći. Godišnje napišem nekih 50 – 70 pesama, od kojih kasnije napravim neki izbor, kad ih analizira, u zavisnosti od toga da li sam bio u nekom duboko emotivnom stanju ili je to samo neki trenutni osećaj.

Sa promocije u Izbi

Pesma kao literarno delo mora da nastane u dahu. Varijabli u emociji i gradacija od početka do kraja moraju da izađu u tom momentu, ako je ostavim da "preleži" to osećanje ne mogu da opravdam u nastavku. Ako treba da napišem tri stiha, ok, to je to... Ne bavim se proizvodnjom, kao, napisao sam danas pola, pa ću sutra posle kafe drugi deo, ne radim tako (smeh).

Na koji način se dolazi do knjige?

Isključivo na promocijama. Nisam objavio ni za kakvog izdavača, ovo je samizdat kao i sve što sam dosad radio. Možda delom i iz nekog revolta jer tamo gde sam živeo ranije grad nije hteo da mi pomogne. Pitao sam par puta, nikada nisam bio napadan, ali nije bilo odgovora pa sam rešio da sam sve platim, izaranžiram i to je to.

Ti si i inače "sam svoj majstor". Da li je to tvoj životni stav ili sticaj okolnosti?

U početku svake saradnje srećem se sa ljudima koji tvrde da žele da se bave umetnošću. Imaju energije, žara, entuzijazma, kupuju nove činele, nova pojačala... Posle dva-tri meseca, ako bend ne odsvira Vembli, onda im se ugasi želja za sviranjem. Ja Vembli za dva meseca iz Sremske Mitrovice zaista ne mogu da obezbedim, mogu neki manji klub za sto ljudi. I onda sve to moram da vučem sam, da budem psihijatar i psiholog svima u bendovima. Ne zato što sam primoran, ja želim da pomognem tim svojim prijateljima sa kojima se i dalje družim i volim ih, ali ja ih prosto animiram da počnu da razmišljaju nematerijalno o umetnosti. Umetnost je stvar koja nije namenjena za zarađivanje novca. Ako on dođe, to je potvrda da si imao kvalitet i nagrađen si, ali ne može se ići kontra smerom.

Sada već dve godine sviram sa bendom E-Play iz Beograda i tamo je situacija potpuno drugačija. Profesionalnije se baveći muzkom shvatio sam da postoje ljudi koji zaista sve rade kako treba i koji zaista vole umetnost. A postoje i ti drugi ljudi, koji više ne sviraju sa mnom.

U bendu E-Play si "samo" gitarista, nisi autor i lider, to je Maja Cvetković. Kako se snalaziš kao timski igrač?

To je predivno, ja zaista i jesam timski igrač, to sam hteo da budem i u bendovima koje sam vodio. Nijedan bend nije trebalo da bude Nemanja Velimirović i bend, već da samo bend bude bitan, ali se desilo da sam ja u prvom planu. E-Play postoji skoro 20 godina, bio sam fan kao klinac i slušam ih čitav život, kada smo se dogovorili da sviramo zajedno to mi je bila velika čast i trudim se da dam svoj maksimum. Ne nedostaje mi da budem napred, prija mi da budem timski igrač, bitno je da se radi i da muzika koju pravimo bude kvalitetna.

Bila je promocija knjige u Izbi, trebalo bi da bude još jedna u Novom Sadu, kako stojiš sa ostalim gradovima?

Biće još jedna novosadska promocija jer se pokazalo da ima interesovanja, ali datum još nije fiksiran. Biće promocija i u Šapcu, preko Kombinarta, prijateljica Dragana Đurđević je radila ilustracije za knjigu pa je predložila da i tamo bude promocija. Biće i u Kulturnom centru u Inđiji, iz Beograda imam neke pozive videću još. Ostalo je još sedamdesetak knjiga, nekih trideset se prodalo. Ako bude trebalo štampaću još, ali nadam se da će to biti dovoljno. Nisam hteo to previše da širim, u stvari to nije tako ni trebalo da bude - hteo sam da napravim samo jednu knjigu za sebe, ali su drugari predložili da štampamo, napravimo promocije, za sada je dobro, izgleda da ima smisla (smeh).

U nastavku preslušajte deo intervjua sa Nemanjom Velimirovićem

Predrag Novković

Fotografije: Nebojša Marić