Pušić: Servirana "Farma" jača od Nika Kejva

Mladi novosadski reditelj Miloš Pušić trenutno radi na tri projekta: dokumentarcu o fudbaleru Draganu Stojkoviću Piksiju, TV seriji Glicerin i igranom filmu Heroji radničke klase, čiji je završetak, u zemlji u kojoj "nema pa nema", planiran dogodine.

"Zvuči kao puno posla ali nije to posao koji traje 24 sata svaki dan. Projekti služe da se nadopunjuju i učine mi život raznovrsnijim. Da bih imao kontinuitet u radu, imam jedan projekat u realizaciji, jedan koji je blizu i jedan koji je na nivou ideje i daleko od realizacije. U Srbiji su periodi između snimanja filma neprirodno dugi, zbog raznoraznih stvari, neuređenosti sistema, manjka love, to je standardna stvar – nema pa nema", govori nam reditelj Miloš Pušić koji posle filmova Jesen u mojoj ulici i Odumiranje nastavlja nit takozvanih društveno angažovanih ostvarenja.

"Ovo je film koji se opet dešava u Novom Sadu, inspirisan je stvarima koje pratim proteklih deset i više godina, a to je transformacija Novog Sada u kom sam odrastao u Novi Sad u kojem živimo sada i kojim nisam fasciniran. Kroz film pokušavam da pojasnim taj process, razumem ga i zapitam se nad njim. Čudno je, desila se prvobitna akomulacija kapitala, gde će ga neko solidno akumulirati, a mnogi drugi stradati od njega."

Snimanje filma "Heroji radničke klase"

Kakva transformacija se dogodila?

Estetska, kulturna, ubanistička, ako se urbanizam više uopšte sme koristiti kao termin za ovaj grad. Od ponašanja ljudi do izgleda i funkcionisanja grada. Nisam neki stari Novosađanin, nostalgičan po svaku cenu, neke stvari koje su urađene nisu dobre, grad je ružan, prljav, neorganizovan, voleo bih da živim u organizovanijem i lepšem gradu pa se trudim da ga napravim, da ga iskritikujem kroz film i napravim šansu da bude bolji.

Ko su heroji radničke klase?

Esencijalno je priča o ljudima u svetu građevine koji se bore za svoj položaj, a Novi Sad je imao naopaki građevinski bum prethodnih godinaj. Da ne budu maltretirani, sačuvaju dostojanstvo ako je ikako moguće i da ne pređu granicu posle koje nema povratka. Doživljavam to kao moralnu vertikalu koju ako oborite - dalje ne može da se funckioniše. Shvatio sam da se to meni ponavlja, neki mali, obični ljudi koje poznajem, koji se bore za svoja prava.

Da li produžavaš liniju dokumentarnog filma Želimira Žilnika?

Tematski da, a stilski je to skroz drugačije. Profesor Žilnik je vrlo specifičan i jedinstven, svako kretanje u  tom smeru bi bilo promašaj. On se tematski bavi sličnim slojem ljudi, samo je ovo fikcija. Postoje stvari koje su inspirisane realnim događajem, nažalost, neki od likova u filmu se bave višestrukom preprodajom stanova. Oko 2.000 porodica je prevareno za stanove u Novom Sadu, dok su prevaranti prošli nekažnjeno. Valjda sam odrastao na stripovima, pa mi treba pravda i neko zadovoljenje (smeh).

Jesmo li u vremenu u kom je junak srpske umetnosti postao običan čovek?

Donekle jesmo. Generaciji novih reditelja su to ljudi iz komšiluka. Mi volimo, i mislimo da nikada neće prestati, romantizovane istorije srpskog naroda, kako je nekada ovde bilo divno, svi su bili dobri, a žene lepe. Postoje ljudi koji vole da se zaborave i zabave ali dobro je da mladi ljudi imaju svesti i hoće nešto da promene.

Odumiranje

Zašto su mladi autori fokusirani na probleme malog čoveka?

Valjda ih više dotiče. Nesnađeni su, nemaju mesto ušuškano u sistemu - namestiš dupe i plata stiže, nego imaju neku svest, borbu, valjda i s mladošću ide to da želiš da promeniš i pomogneš.

Kako jesen u tvojoj ulici izgleda sada, leti, posle toliko godina od snimanja?

U mojoj novoj ulici su pre par dana pucali, tako da izgleda slično kao u filmu. Devedesete nisu nestale, nego smo se ubedili da su prošle, a sve je isto. U starom kraju, na Detelinari, promenile su se stvari, generacijski. Vraćam se na Heroje radničke klase, neki delovi grada gde sam odrastao i gde smo snimali kadrove za "Jesen" više ne postoje. Zanimljivo je kako film neplanirano postaje dokument o vremenu. Neki novi ljudi, gužva, neka nova deca, sve je više instant, čini mi se da se više ne sluša muzika. Daj da se sazna na tvitu, da idemo brže i površnije.

Nisi zadovoljan progresom?

Nisam, ali nemam utisak da su upali u bunar. To je status kvo koji će trajati još dugo. Kada ideš utabanom stazom, niko ne bi da pravi novu, ne zna na šta će da naiđe.

Zašto romani sve manje služe kao inspiracija domaćim filmskim stvaraocima?

Meni je to neobjašnjivo, scenaristi su počeli da režiraju, mi reditelji da pišemo scenarije i produciramo, svi se trude da zatvore krug saradnika, a bilo bi divno da imaš fantastičnog pisca po kom scenarista napravi scenario, pa se svi nadograđuju. Dobar roman ili pripovetka te čuvaju od grešaka, to je jako ozbiljan i čvrst temelj da uradiš nešto potencijalno kvalitetno. Desilo se to postmoderno onanisanje, postajemo sami sebi svrha, pametniji smo od nobelovaca, a nestalo je čitanje. Sve ređe i ređe.

Da li si mi sada odgovorio zašto literatura nije inspirativna?

Moguće. Pričamo o instant svetu i znam da je to njegov deo ali ne razumem tviter komunikaciju, osećam potrebu za više od 140 karaktera, potrebno mi je više od doskočice ili vesti. Ovo je primer kako se sve svelo i banalizovalo. Mada, knjižare rade kao lude, zapanjen sam. Neko valjda kupuje te knjige ako imaju lokale u centrima svih gradova. Neko ko voli da čita ali ga posao sastavi i izgubi vreme, shvatam to, ali mi pričamo o suštinskoj želji da se čita - koje nema. Ako može, daj klip na jutjubu, idealna forma, neko da prepriča i da se ne udubljujemo.

Da li se bojiš da ćeš upasti u etalon jednog žanra?

Nisam ni razmišljao o tome. Voleo bih da se oprobam u raznim žanrovima. Postoji opasnost da tematski upadnem, ne žanrovski. Ne razmišljam da li sam se nečim već bavio nego me nešto povuče, u nešto verujem i to je jako važno kada snimaš film, jako da veruješ u to da bi tri godine u nemogućim ili super okolnostima progutao stvari koje ti se ne svide i nastavio dalje. Vera mi je inspiracija.

foto: fak.hr

Postoji li odziv mladih, prihvataju li dublji pogled na svet koj stavljaš na platno?

Postoji, ali jedeš šta ti je servirano, pitanje je šta je od svega toga zdravo, verovatno miks svega i svačega. Kako da neko čuje prvi album Nika Kejva kada mu je od rođenja servirana Farma. Ljudi imaju često dobre reakcije, iako nisam tip koji pravi filmove da bi se svideli nekome. Oni nisu večita istina s kojom treba da se poistovetimo i voleo bih da pričam s nekim ko bi mi argumentovano objasnio šta je problematično u mom filmu. Radim sa studentima na Akademiji i od njih dobijam inpute. Oni nisu zatvoreni, oni su odviknuti.

Zašto je reditelj Janko Baljak ovde rekao nešto slično - manjak spremnosti mladih da se bave "društveno angažovanim filmom"?

Da više čitaju, bilo bi lakše. Srećem studente koji nisu čuli za Smrt u Veneciji. Traženje uzroka toga je po meni gubljenje vremena, "nisi čuo, evo ti, sada si čuo, hajde da merimo vreme od ovog trenutka". Film Razjareni bik ima sve elemente da ga i baba moja zna, ali ne i neki mladi ljudi.

Da demistifikujemo: deca čekaju autograme starleta i blogerki jer se nude i gledaju?

Da. U jednom vrtiću su vaspitačice puštale đacima neku folk pevačicu, što je nedozvoljeno i nepristojno, ispao je skandal. Kada se frka slegla puste deci, da li iz griže savesti – ne znam, neki balet i odjednom gomila klinaca zapanjeno, oduševljeno gleda balet jer nije imala prilike da ga gleda. Ja sam protiv zabranjivanja, sve blogerke i voditeljke trebalo bi da imaju knjige i romane, to je sve super, stvar je u tome kako ćemo obrazovati decu šta da čitaju.

Utisci sa Sinema Sitija?

Radio sam selekciju Up to 10.000, stiglo je preko 500 filmova iz celog sveta, raščulo se za festival i to je dobro. Nešto manje domaćih filmova ali program je dobar, izbor je bio težak. Ljudi dobro reaguju, dopada mi se nova lokacija u Kineskoj četvrti i nadam se da mu je to konačno mesto.

Hoće li se to desiti u okviru Youth Polisa, u Novom Sadu prestonici evropske kulture i mladih?

Kada izađeš napolje, vidiš da u pukotinama ispred vaše zgrade raste trava. Dosta bi bilo zgodno od toga da počnemo, a posle da smeće ne viri iz kante, da tip ne razvali šlajmaru pored mene na ulici. To bi bilo super, pa onda možemo da pričamo o galerijama i kulturama. To je super za političare, ali od toga će slabo šta da se desi.

Tonski prilog razgovora sa Milošem Pušićem poslušajte na plejeru ispod:

Igor Mihaljević