.
Trenutno
Music Mix by Dušan Majkić
 Dušan Majkić
Društvo / Intervju

Priče o ljudskim sudbinama

31.03.2018.

Ovogodišnji Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, pored ostalih filmova sa 65. Martovskog festivala, predstavio je i dva filma novosadskih autora koji su svoje filmove premijerno prikazali beogradskoj publici. Aleksandar Reljić, novinar sa ogromnim iskustvom nastavio je svoj rad na polju dokumentarnih filmova sjajnim ostvarenjem pod nazivom "Enkel" dok je Vojin Ivkov publici predstavio film pod nazivom "Sale No Mobarak".

.

"Dobili smo priliku da napravimo mali novosadski dan na beogradskom festivalu, jedan za drugim prikazani su naši filmovi u sali Doma omladine. To su obojici bile beogradske premijere filmova koji su urađeni u produkciji naše kuće, RTV-a", ispričao nam je Vojin na početku razgovora.

Film "Sale no mobarak" obrađuje sudbine ljudi koji su u potrazi za nekim lepšim, normalnijim, boljim životom, a sticajem okolnosti dospeli u našu zemlju i tu ostali neko vreme. Kako si došao na ideju da snimiš ovaj film?

Vojin: Nekako se ideja sama nametnula. "Sale No Mobarak" znači u prevodu Srećna nova godina. Mi smo dočekali Novu godinu sa migranitma koji su se u tom trenutku nalazili u našoj zemlji, pa smo ih posle godinu dana ponovo posetili da vidimo u kakvoj situaciji se sada nalaze. Osnovna ideja bila je da uporedimo dve Nove godine, onu koju mi slavimo i onu koju će oni proslaviti na mestu gde se trenutno nalaze, njihov odnos prema onome što su imali pre nego što su krenuli na put i generalno, između njih samih. Time smo uporedili i situaciju kod nas, dve Srbije u datom trenutku, migrantske i Srbije koja je dočekivala neku lepošu budućnost 2017.

Šta mi ne znamo o izbeglicama a svakako bi trebalo da znamo?

Vojin: Ne znam šta ne znamo, a šta uopšte znamo? Sto puta je korišćeno i rečeno, ali to jeste istina, oni su momci i devojke bukvalno kao svi mi, kao ti i ja. Dosta ih je fakultetski obrazovano, vole obične, normalne stvari, fudbal, basket... Jednostavni ljudi koji se bore za goli život. Ništa više. Ljudi su, k'o ljudi, sve mi to već znamo. Nema neke velike misterije i tajne kod njih. Traže bezbednost u životu i ništa više od toga.

vojin2

Foto: Vojin Ivkov

Zašto se danas gotovo ništa više ne priča o migrantima?

Vojin: Kada je krenula migrantska kriza izveštavale su sve televizije, naše i svetske. Imali smo svakodnevno vesti o tome, ali je u jednom momentu došlo do zasićenja i interesovanja su prešla na neke druge oblasti. Ipak, balkanska izbeglička ruta je i dalje otvorena iako se priča da je ona zatvorena. I dalje pristižu ljudi, u manjem broju nego pre, ali ih ima. Ljudi se ovde zasite jedne vesti i pređu na nešto drugo, a na ovo zažmure kao da se to više i ne dešava. Ali i dalje su grčka i italijanska ostrva preplavljene migrantima. I dalje ljudi dolaze i pokušavaju da prođu dalje prema Nemačkoj i Zapadnoj Evropi, u potrazi za boljim životom.

Koliko si uspeo da ostaneš sa pojedinim ljudima u kontaktu, bez obzira na to da li su oni još uvek tu ili su otišli?

Vojin: Pre početka snimanja filma sam svakodnevno išao, gotovo punih mesec dana, za Beograd, odlazio u njihove barake kod autobuske stanice i upoznavao se sa ljudima i njihovim životnim pričama. Pričao sam sa njima, to je bila najvažnije, a oni su morali da steknu poverenje u mene. Tražio sam način kako da se sporazumevamo, jer oni pričaju na tri različita jezika, to su paštu, urdu i farsi (persijski). Želeo sam da svi pričaju na svojim maternjim jezicima, a ne na engleskom, pa sam tražio i prevodioce, što nije bilo lako. Sa nekima sam i dalje u kontaktu. Vratio sam se posle 12 meseci na isto mesto gde smo snimali, sada su te njihove barake srušene, zbog "Beograda na vodi". Od pet protagonista filma koji su glavni likovi, trojici se gubi svaki trag. Pokušao sam da preko NSHC-a i "Doktora bez granica" da dođem do nekih podataka, ali jednostavno im se svaki trag gubi. Evidencija postoji do naše zemlje, ali čim pokušaju da pređu granicu, ta evidencija se gubi i jako ih je teško naći. Sa ostalom dvojicom sam i dalje u kontaktu, jedan je nastavio studije, a drugi pomaže u migrantskom centru. To su u suštini bazične ljudske priče, ništa veliko i specijalno.

vojin4

Foto: Vojin Ivkov

Sa Aleksandrom Reljićem Reljom nastavljamo razgovor o filmu "Enkel". Zanimalo nas je, najpre, kako je uopšte došao do priče o interesantnoj sudbini dvoje glavnih protagonista u filmu?

Relja: Mi smo još 2013. godine počeli rad na filmu "Aušvic – Jugoslovensko sećanje", koji je pripreman povodom 70 godina od oslodođenja Aušvica, tj. za 27. januar 2015. godine. Dok sam radio tu priču, naleteo sam na tekst u Dejli Telegrafu od 15. januara 2015. u kojem Eva Mozes Kor simbolično usvaja Rajnera Hesa, odnosno, preživela logorašica simbolično usvaja unuka komandanta Aušvica. U tome sam, naravno, odmah video film. Napravili smo plan, tadašnji menandžment RTV-a, naše kuće, je prepoznao ideju, podržao je i mi smo već aprila 2015. godine bili na snimanju.

Kakva je bila saradnja sa njima?

Relja: Oni su i u prethodnom periodu bili deo raznih dokumentarnih filmova, ali, koliko ja znam, ovu priču još niko nije uradio kroz film. Rajner je bio deo dokumentarnog filma koji zove "Hitlerova deca", dok je Eva bila deo nekoliko dokumentarnih filmova, a posebno se izdvaja film na temu smrtonosnih nacističkih ekperimenata koji su rađeni nad blizancima, s obzirom ne to da je ona sama bila žrtva Jozefa Mengelea.

Tema nacizma je na žalost i danas aktuelna. Koliko misliš da mladi znaju o najvećem zlu koje je postojalo?

Relja: Svedoci smo da se danas vrlo malo uči o Drugom svetskom ratu, mnoge stvari se negiraju i u svetu imamo pojavu da se dovodi u pitanje istinost događaja u vezi holokausta. Svakakve gluposti se podmeću, a na žalost, mladi danas vrlo malo znaju o nacizmu i holokaustu.

relja enkel

Šta su Eva i Rajner danas, gde su, šta rade?

Relja: Eva Mozes Kor je osnivačica Muzeja žrtava nacističkih smrtonosnih eksperimenata. Taj muzej se zove "Candles Holocaust Museum", a nalazi se u Tera Houtu (Terre Haute), u državi Idijana u Americi. Ona je jedna vrlo živahna bakica sa svoje 84 godine. Drži predavanja po školama i putuje po celom svetu i propoveda praštanje, to je i nova dimenzija u mom filmu o holokaustu. Ona zapravo prašta nacistima za ono što su njoj učinili. Rajner Hes je takođe jedan veoma aktivan čovek, koji je na žalost u poslednje vreme bolestan, pa su njegove aktivnosti sada smanjene.

Kakav je njihov odnos, kako si ih doživeo sa neke ljudske, privatne strane?

Relja: S obzirom na to šta ih je zapravo spojilo, oni su u suštini veoma duhoviti, konstantno se šale i "poklapaju", čak smo i snimili jednu scenu koja upravo govori o njihovom ljudskom odnosu. To su zaista velike face i bilo nam je veoma zanimljivo da provedemo sa njima dve nedelje koliko smo bili na snimanju.

Gde će u narednom periodu publika moći da vidi vaše filmove?

Vojin: Nakon ovog fesivala siguran sam da će RTV 1 reprizirati naša ostvarenja, a plan za dalje nam je da konkurišemo na neke festivale. Svakako će se život filma nastaviti, bez obzira na sve nas koji smo ga napravili. Film uvek nađe svoj put ka zainteresovanoj publici.

Relja, dokumentarni film je kompleksna forma, koja zahteva veliki broj saradnika, za razliku od "klasičnog" novinarskog posla. Ovaj film je praktično nastavk tvog rada na tom polju, da li sebe vidiš i dalje u dokumentarnim filmovima?

Relja: Ovom vrstom novinarskog izražavanja bavim se skoro 20 godina i to je nešto što me privlači od početka novinarske karijere. Posllednjih nekoliko godina sam gotovo u potpunosti ušao u taj svet i voleo bih da tu i ostanem. Bio sam klasični news novinar, agencijski. Mnogo sam se umorio od toga, još davno. Ovo je prilika da više izrazim i svoju kreativnost, da više i kažem i pokažem, tako da je moj plan da nastavim sa radom na dokumentarnim filmovima.

relja enkel2

Možda je rano govoriti o tome, ali šta je ono što vas privlači za neke naredne projekte i filmove?

Vojin: Uvek i stalno si u priči. Evo već jutros sam istraživao neku priču (smeh), bio na telefonu i dogovarao, nije šala. Dogovarao sam snimanje, pa su mi ga otkazali i sad se nerviram oko toga. Ne znam, uvek to tako nekako ide, ali se na kraju sve stigne i napravi se zatvoren krug, na kraju bude delo kojim možeš da se ponosiš. Obojica smo svesni u kakvim uslovima radimo, koliko se dovijamo, a kada odemo na festivale i vidimo kolike su cifre uloženog novca u slične filmove, koliko ljudi na tome radi i kako se odnose prema toj vrsti filma,  ne znam ni kako uspevamo da završimo naše filmove. Mislim da velikim radom nadomestimo ove nedostatke vezane za produkciju, barem koliko možemo.

Relja: Za kratko vreme moraš da stvoriš svašta, a to uopšte nije tako lako, deluje čak da je i nemoguće. Kada bi nekom normalnom, bilo gde u svetu rekao kako radimo (smeh), on bi rekao da sam budala i da je to glupo i pokušati, da nema šanse da to bude uopšte gledljivo. Ali šta da se radi, dovijamo se na razne načine. "Enkel" je verovatno jedan od najskupljih projekata, ili možda i najskuplji projekat RTV-a u zadnjih nekoliko godina. Međutim, ako pričamo o konkretnim ciframa, taj projekat je verovatno za 100 do 150 hiljada evra jeftiniji od najjeftinijeg filma koji ide na velike svetske prestižne festivale. Na tim festivalima se prijavljuje oko 15.000 filmova i u toj konkurenciji treba da uđemo u selekciju. To je ravno nemogućem, mada vidimo da je, na primer, Mila Turajlić uspela da napravi veliku priču i u Torontu i Amsterdamu i stvarno svaka joj čast na tome.

Interesantno je da si za film "Enkel" napravio saradnju sa dvojicom novosadskih muzičara koji su bili kompozitori muzike za film. To su Mihajlo Obrenov i Milan Kerezović Keckec. Kako je došlo do te saradnje?

Relja: Sa Mihajlom radim nekih šest godina, sarađivali smo na svemu što sam u poslednje vreme. Ovaj film, sama tematika, imala je još jednu dimenziju, Mihajlo mi je bio potreban za taj stradalnički deo filma, ali žrtvu, setu i sećanje na žrtve je ipak trebalo da uradi neko ko će tome pristupiti sofisticiranije, a to je bio Keckec. Pričao sam sa njim nekih desetak dana na tu temu, šta bi to moglo da bude i kako da zvuči. On je uradio sjajne autorske kompozicije, koje su upotpunile atmosferu i priču filma.

Reljino i Vojinovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete preslušati na podkastu Oradija.

Jovan Marjanović

.
Maika je novi bend/projekat Ide Prester (Lollobrigida) koja ovoga puta identitet crpi iz nepresušnih tema koje, opet, proizilaze…
.
Mladi novosadski umetnik Veroljub Naumović svojim prijektom pod nazivom "Deindividualizacija" pokrenuo je zanimljiv put ka stvaranju…
.
Ekstremni sportovi u svetu, a poslednjih nekoliko godina i kod nas, uživaju veliku popularnost. Izazovi na nekovencionalan način,…
Program
Kalendar događaja
Jun 2018.
PonUtoSreČetPetSubNed
    
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20
21
22
23
24
25
26
27
28
29
30
 
Anketa

Da li treba dozvoliti biciklistima da voze u pešačkim zonama?