Priče iz radionice, za sva vremena

U novosadskoj kafe galeriji Izba pre nekoliko dana otvorena je izložba Bojana Đurišića, koji svojim foto aparatom i kamerom godinama unazad beleži razne priče, momente i događaje. Ovog puta, izložba pod nazivom "Priče iz radionice" donosi prizore iz nekih specifičnih prostora i momenata, onako kako ih Bojan vidi kroz foto aparat. 

"Posetioci će sigurno biti zbunjeni na prvi pogled, jer neće znati dali su u pitanju fotografije ili slike. Ipak, to jesu fotografije, a oni koji poznaju moj prethodni rad skoro da su, da tako kažem, odustali od ove izložbe, jer su pomislili da sam prešao u slikare", kaže Bojan na početku razogovora za Oradio.

Šta je ono što čeka posetioci tvoje izložbe?

U pitanu su fotografije formata 90x90. Kada približite vidi se da su to fotografije, zapravo, to su teksture apstraktne forme i sve su nastale, u suštini, van moje kontrole. Nastale su u radionicama gde se, naravno, nešto radi, neko nešto farba, seče… Zabeleženi su momenti koji se dese kada, na primer, majstor obriše četku o zid ili prospe neku farbu jer mu ona više ne treba. Od tih momenata vremenom se stvaraju slojevi, kao u slikarstvu, slučajni, istiniti i dolazi se do raznih vizuelnih formi. Ja sam takve slučajeve bukvalno godinama tražio i pred posetiocima je jedan izbor takvih radova. Te prizore nije lako naći, nema ih toliko puno a da poseduju taj likovni potencijal koji sam tražio. I tu univerzalnost.

Koju si tehniku rada koristio?

U fotografskom žargonu ovo se zove kros proces. Da bih bio jasniji, kupovao sam stare, uglavnom istekle slajd filmove preko oglasa ili na nekim čudnim mestima poput Najlon pijace i od starta sam krenuo u eksperiment. Do kraja nisam znao šta ću tačno dobiti, kakve boje će oddatle izaći, ali sam dobro poznavao način rada i odlučio da se igram. Fotoapart koji sam koristio ima više od 40 godina, tako da ovaj projekat u sebi ima dozu eksperimenta. Ipak više volim da kažem da su to dokumentarne fotografije, iako na prvi pogled tako ne izgledaju. Svi ti prizori koje sam fotografisao nastali su slučajno, ali se jako brzo menjaju, iz prostog razloga jer su tako i nastali. Ima i primera da se neke od tih radionica i sređuju, kreče, tako da ovi prizori vrlo brzo nestaju ili, kao što je slučaj u Kineskoj četvrti, gde nestaju cele građevine. Upravo sam tamo uspeo da dokumentujem neke detalje koji danas više ne postoje.

Koliko si u svojim fotografijama uspeo da budeš "nevidljiv" u prostoru? Ima li nešto što si nameštao, dorađivao, u samoj kompoziciji i izgledu?

Osećaj, duboko u meni, bio je kao da nešto kradem dok sam ovo radio. Možda je takav osećaj jer sam ove prizore samo dokumentovao. Moja intervencija je bila na nivou pakovanja, odnosno, kako ću to da prepoznam i na najuniverzalniji način sačuvam. Majstori koji su to radili u stvari su uradili najveći deo posla, iako slučajno i nesvesni šta rade, a skoro niko od njih i ne zna da su njihovi "radovi" na izložbi.

Gde bi voleo dalje da istražuješ, kada pričamo o izdvojenim momentima, slikama trenutka, fotografijama?

Moj rad će svakako imati jednu vanvremensku estetiku u svom izrazu, kao glavnu komponentu. Kako sam zapravo filmski radnik, a fotografija je autorski deo mene, imam plan da nastavim da razvijam ovu priču i dalje. U narednih desetak godina želeo bih da objavim i knjigu koja bi sve te radove povezala i zaokružila. Imam u pripremi još dve izložbe, ali trenutno niko ne zna kada će sve to biti spremno.

Koliko ovakva fotografija ima mogućnost da se predstavi, kod nas ili inostranstvu?

Reakcije koje sam doživeo, odnosno, dočekao na izložbi, pozitivne su i mislim da imaju veliki potencijal, čak i tržište. Možda su značenjem apstraktne, ali u likovnom smislu su univerzalne. Trudiće se da ih predstavljam što je više moguće putem izložbi i socijalnih mreža, u svakom slučaju mislim da je prezentacija uživo najvažnija stvar. Internet prezentacija je svakako brža i možda lakša, ali nikad ne može da dočara fotografiju u tom formatu koji je predstavljen na izložbi.

Iako možda ovo pitanje u tvom slučaju već ima odgovor, mislim da je zanimljivo. Ako pitaš ljubitelja ili stručnjaka za muziku većina će reći vinil, a ne mp3 ili CD. Kakva je situacija kod foto aparata?

To je u nekom smislu filozofsko ili tehnološko pitanje i odgovor se nalazu u nivou osećaja. Ja sam za klasičnu priču i vanvremensku estetiku. To nešto što fotografišem klasičnim aparatom je jedan estetski sloj, koji doprinosi tome da posetilac izložbe nije siguran u to kada je fotografija nastala, dajući joj vanvremensku odrednicu. Ne pratim modu i trendove, čak bežim od toga i volim kada uradim rad, da on bude za sva vremena. To mi je cilj, a i odgovr zašto koristim klasičnu aparaturu i analognu tehnologiju. Uvek je rat na tu temu, digitalno ili analogno. Ja sam izričito konzervativna struja i samatram da je sve što se može rukama uraditi bolje nego što će kompjuter ikada moći.

Kakva je kod nas umetnička foto scena, kakva je mogućnost za život i rad od tog posla?

Posao umetnika, u ovom slučaju forografa radi se, kako se to kaže, worldwide i ko odluči time da se bavi on je pristao da radi po celoj našoj planeti, osim, naravno, onih koji to ne žele. Generalno, šanse za rad i dostignuća leže u samom autoru, odnosno, čoveku koji se time bavi i zato ne bih stavljao neke geografske odrednice. Putovao sam po svetu i video da nema gotovo nikakve razlike i sve se svodi na ljudski karakter, želju i na to koliko čovek radi i želi tome da se posveti, koliko uđe duboko u materiju. To je bitno i važno je da svi imamo podjednake šanse, ako smo dovoljno zaljubljeni u ono što radimo.

Nismo pomenuli tvoje pokretne slike. Šta bi izdvojio od prethodnog rada u toj oblasti?

Ja sam prvenstveno filmski radnik, što će reći da radim u filmskoj industriji i to je posao od kog živim. Izdvojio bih rad na nekim muzičkim spotovima, to je, generalno, momenat kada mogu da držim celu situaciju pod kontrolom, to je moj lični rad. Uglavnom, spotove radim s prijateljima i to je, naravno, borba s budžetima, idejama, realizacijom, ali se i tu valjda prepoznaje moj pečat. I tu volim da koristim analognu opremu. Na primer, korsitim jednu rusku kameru koja ima četrdesetak godina i koja je na "navijanje". Tom opremom radim muzičke spotove i dajem neki lični potpis onome što radim.

Sa kojim bendovima si radio, koji su to spotovi i kakva su iskustva?

Ne bih izdvajao muzičke spotove koje je formirala industrija. Od onih koji su mi posebno dragi, radio sam sa mojim sugrađanima Neozbiljnim Pesimistima i recimo, volim spot koji smo snimali deset dana u Parizu za kompoziciju "Sunce tuđeg neba". Sarađivao sam i sa bendom Josip A Lisac (JAL), dosta smo radili i uskoro treba da se pojavi novi spot, za koji mislim da će biti najbolji do sada (smeh). Kao i uvek.

Šta bi preporučio budućim fotografima, makar oni bili i amateri? Imajući u vidu da se danas fotografiše verovatno najviše u istoriji?

Generalno bih nekome ko želi da bude autorski fotograf, dao savet da pravi slike za sebe, kao nešto što bi želeo da vidi na svom zidu. Mislim da je to najvažnije, sve ostalo su samo kilometri i iskustvo. Samim tim, što više kilometara, pa čak i više grešaka, to  će biti više znanja. Da bi neko bio profesionalac, on mora da se zaljubi u to što radi, što naravno dalje znači da bi ti se nešto toliko svidelo moraš to dobro da poznaješ. To mora biti deo tebe, deo tvojih veština, poput disanja ili hodanja. Kada se to desi onda više niste normalni, "ludi" ste i postajete nešto više od amatera. Onda je to vaš život i samo u takvom stanju možete doći do nekih velikih rezultata, šta god to značilo.

Bojanovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete preslušati na našem podkastu

Jovan Marjanović